Теза С. Хантингтона о сукобу култура и цивилизација је вид теорије трећег светског рата.
Американац Хантингтон пласирао је тезу о новом облику ратног сукобљавања, коју је назвао сукоб култура и цивилизација (у истоименој књизи), што су савремени научници објеручке прихватили и почели са читавим расправа и анализа о могућем сукобу, посебно анализу култура које би наводно могле да доведу до таквог сукоба. Чак је у уџбенике филозофије и социологије ушло ово Хантингтоново одређење ратног сукоба.
Зашто нова теза за стару истину?
Шта је то ново измислио Хантингтон? Ништа. Он је само досадашње поимање теорије ратног сукоба преобликовао у потпуно ново терминолошко одређење.
Али, ипак постоји оно неизбјежно питање: зашто је Хантингтон пласирао тезу о новом сукобу култура и цивилизација?
Хантингтон је био савјетник америчког предсједника. Период од 50 година постојања НАТО савеза, закључно са 1989.г. имао је лепезу бурних сукобљавања са комунистичким истоком, а кулмирао је распадом СССР-а, као водеће комунистичке државе и ВУ као војног савеза комунистичких држава.
Ако су у свом дефинисаном одређењу представљали идеолошко одређење: НАТО као војни савез капиталистичких држава, а ВУ као војни савез комунистичких држава, онда се „хладни рат“ може дефинисати као сукоб култура и цивилизација.
Можда би се Хантингтону и филозофско-социолошким прозападно орјентисаним полтронима могло упути једно веома просто питање: Зашто се хладни рат не дефинише као сукоб култура и цивилизација, или још прецизније као ИИИ свјетски рат, који није вођен директном употребом војног потенцијала?
III, чак IV светски рат!?
Савремени свијет је постепено, по Хантингтоновом обрасцу, увучен у дуготрајан и неизвјестан глобални сукоб, који се реализује на релацији САД и НАТО против осталих.
Да се сукоб не би некотролисано проширио на цијели свијет, моделован образац конфликтно-кризних сукоба, мало на Балкану и Европи, мало на Блиском и Средњем истоку, мало у Африци, ко зна гдје.
Хантингтонов сукоб култура и цивилизација, заузима централно мјесто послије терористичких напада на САД 2001, који су постали преломна тачка у новом сукобу култура и цивилизација. Ти догађаји су довели до драстичног погоршавања односа између Запада, предвођеног са САД и НАТО-а с једне стране и Истока, предвођеног Ал Каидом с друге стране, а све је кулминирало „ратом против глобалног тероризма“.
Непријатељске културе и цивилизације
Хантингтон се осмјелио и дефинисао основне културе и цивилизација: западну, латино-америчку, словенско-православну, исламску, афричку, хинду, конфучијанску и јапанску.
НАТО је својим новим стратешким концептом (лисабонски самит) дефинисао „широк спектар опасности, изазова и пријетњи на Истоку и у пробуђемој Азији“. случајно или не. Стога су САД и НАТО дефинисали заједнички циљ одбране од варвара са Истока и „пробуђених Азијата“.
Као природне савезнике, требало би да придобију латино-америчку и словенско-православну цивилизацију и ту долазимо до онога зашто се упорно инсистира на интеграцији Србије у НАТО.
Даљом анализом можемо једноставно закључити да је инсистирање на континуитету НАТО савеза, превентивно војно дјеловање НАТО-а и војне интервенције изван зоне традиционалне одговорности, ништа друго до самоодбрана (америчко-натовска) сопственог (западног, либералистичко-капиталистичког) свијета и постепено наметање начина живота, као културних образаца и ширење истога на остатак цивилизације, док иста не постане „хумана цивилизација“ Збигњева Бжежинског.
Сукоб култура на НАТО граници
Нису америчко-натовски лидери заборавили да су се сви досадашњи ратови водили политичко-економским интересима. Француз А. Жокс је урадио „карту путева рата“ у 20. вијеку и установио да су се главни ратни сукоби водили у Европи, која по истоме преставља културу напретка, али и најризичнију ратну зону, која веома тешко и на лабавим ногама одржава привидан мир.
Неки други теоретичари рата сматрају да је озбиљно опитовање сукоба на границама тзв. „хумане (НАТО-евро-америчке)“ цивилизације, извршено управо у Европи, тј. на Балкану у распаду Југославије. У прилог истоме иду ратни сукоби у Хрватској, и БиХ, који су подразумевали сукобе културних подиндентитета и нација, као и федералистичких, пројугословенских и сепаратистичких тенденција.
Ратни сукоб у Србији (СРЈ), вољом НАТО-а и САД дефинисан као унутрашњи грађански сукоб, био је сукоб два културна идентитета – државотворног народа Срба и националне мањине Албанаца и двије религије (православља и ислама), који је завршен НАТО војном интервенцијом. Није ли то у ратном сукобу у Србији био НАТО-хантингтонски модел ратног сукоба култура и цивилизација?
Коначно, хантингтонов модел ратног сукоба култура и цивилизација представља само начин како да се оствари униполаризована глобална моћ САД и НАТО-а, што се показало у каснијим војним интервенцијама у Авганистану, Ираку и Либији.
Будући непријатељи по Хантингтону
Хантингтон је дефинисао Западну цивилизацију, коју чине Западна Европа, САД и Канада, као јединствену, али не универзалну цивилизацију, која ће водити ратне сукобе култура и цивилизација против остатка свијета. По истоме границе западне цивилизације се завршавају тамо гдје се завршава римокатоличанство, а почиње тамо гдје се налазимо као српска држава и српска нација.
Који су то могући ратни сукоби култура и цивилизација? Споменимо неке:
1. сукоб јудаизма и ислама: Израела са Палестином, Либаном, Египтом, Ираном и остатком арапског свијета;
2. сукоб англо-саксонске културе и ислама: САД са Ираном, Либијом, Сомалијом и остатком арапског свијета;
3. сукоб ислама и православља: Турске са Јерменијом, Грчком и Бугарском, Азербејџана и Јерменије, Судана и Јужног Судана, унутар руски сукоби у Чеченији, Инкушетији и Дагестану, у Грузији и др. ;
4. сукоб ислама и других религија: Пакистана и Индије;
5. сукоб православља и католичанства: Етиопије и Еритреје;
6. сукоб хан-кинеске културе и осталих: Ујгурска област, Тибет, Тајван, али Кина против НАТО и САД на Корејском полуострву;
7. сукоб унутар одређених култура: шиитско-курдски, шиитско-сунитски, курско-сунитски, вехабијско исламски у Ираку, Ирану, Кувајту, Турској, Авганистану, Пакистану и Саудијској Арабији, али и унутар православља у Грузији и др.
Где смо ту ми!?
На основу овако дефинисаних и могућих ратних сукоба и култура можемо да се запитамо да ли нам је мјесто у НАТО савезу и да ли нам је потребно да учествујемо у сукобу култура и цивилизација?
Не заборавимо да западну империју симболизују САД и НАТО који глобално дјелују стварајући нови свјетски поредак, специфичан по елиминацији локалних културних идентитета.
Не заборавимо да смо од стране САД и НАТО били санкционисани и искључени из глобалних и свјетских организација, односно да смо били мета сукоба култура и цивилизација.
Не заборавимо да након распада комунизма постали полигон за најразновсније експерименте, од транзиције до војног интеревенисања НАТО-а.
Како је почео ратни сукоб култура и цивилизација по тези Хантигтона, могло би да се десити да једне вечери легнемо у кревет као Срби и православци, а ујутру се пробудимо другачији, у сред неког новог, трећег или четвртог свјетског рата.