Силе победнице у Првом светском рату и поражена Бугарска потписале су 27. новембра 1919. године – у предграђу Париза, Неј сур Сен – мировни споразум. Према њему, између осталог, стратешки важни погранични градови, Цариброд (данас Димтровград) и Босилеград са околином, припали су Србији. С обзиром на искуство које је имала са Бугарском 1913. и 1915. године, када је изненада нападнута од стране источног суседа, Србија је инсистирала да њена граница буде исправљена како би имала боље одбрамбене позиције (које би осигурале безбедност Пирота и Ниша).
Пре неки дан, на 91. годишњицу потписивања „Нејског споразума“, одржан је у Босилеграду протестни скуп. На њему се окупило стотинак присталица две бугарске партије – једне из Србије а друге из Бугарске. Симпатизери „Демократског савеза Бугара“ (из Србије) тако су желели, како тврде, да скрену пажњу на наводно незадовољавајући положај њихове мањинске групе, а не да траже издвајање из састава Србије. Док су приспели припадници екстремно националистичке странке из суседне земље, баш то тражиле.
Вођство партије чији назив је „Атака“ (www.ataka.bg), најавило је да ће од суда у Стразбуру затражити да поништи одлуке „Нејског споразума“ и тако омогући да у састав Бугарске уђу области које су после Првог светског рата припале Србији (а сада се делом налазе и у саставу Македоније) и Грчкој. Наравно, ти бугарски политичари добро знају да је то нереално, али празна прича пружа могућност за подбуњивање дела бугарске мањине у Србији и потом интернационализацију „бугарског питања“.
Границе се повлаче не на основу права и правде, већ снаге. А Србија је деморалисана земља, којом владају квислиншке структуре суштински незаинтересоване за националну судбину. Отуда, и бугарски националисти сматрају да је онда погодан плен. Ако већ претензије на Западну Тракију не смеју да се износе јер је Грчка озбиљна држава која то не би толерисала, од Србије некажњено може било шта да се захтева. Ко зна, можда то пре или касније и да резултат?
Што се према нашој држави тако поступа, крив је Београд. Не само да је уништио српску војску и уложио велике напоре да поткопа патриотска осећања народа, већ је и целом свету јавно демонстрирао да је готово равнодушан према територијалном интегритету и јединству државе. Зар другачији закључак може да се изведе из односа официјелног Београда према Косову и Метохији? Или, на основу недавних (кон)федералистичких иступа дела владајуће коалиције?
Ако Динкић, моћни министар у влади Србије, тражи да она буде подељена на седам федералних јединица, зар је онда чудно што политичари из редова албанске мањине са југа Србије присуствују скуповима у Тирани, на којима се тражи стварање Велике Албаније? Када већ делови владајућег блока из Војводине постепено постављају темеље државности северне српске покрајине – и накарадно тумачећи регионалне специфичности, по узору на црногорско искуство, настоје да засаде семе етничког сепаратизма међу тамошњим Србима – зар није онда нормално да дође до јачања сецесионистичких трендова у Рашкој области?
Српски владајући политичари – хтели то или не – копају јаму свом народу. Они нису нарочито заинтересовани за националну ствар, ипак углавном не желе да Србија буде додатно осакаћена или да нестане са карте света. Међутим, оним што раде доприносе томе и када нису директно део евроатлантске „пете колоне“. Утонулим у европске и космополитске илузије, убеђеним да је суверенитет ствар прошлости а да су рецепти за разне (стварне или измишљене) проблеме који се нуде са запада сигурно добри – свеједно им је да ли ће Србија бити регионализована, федерализована или „обогаћена“ још неком покрајином. Не интересује их снажна држава која би се борила за националне интересе српског народа у целини, већ је искључиво доживљавају, у духу либерално-идеолошких флоскула (које западњаци не примењују у својим земљама) као сервис за задовољавање потребе грађана (а и томе су више посвећени теоријски него у пракси, у чијем фокусу је лично богаћење).
Да би се самостално дочепали још мало власти (нпр. на регионалном нивоу) или да би се додворили моћним евроатлантским непријатељима сопственог народа, српски властодршци чине својој држави велико зло. Какви год били њихови мотиви, из плиткоумнсти или тоталног егоизма, довели су до тога да је Србија све мање способна да се бори за себе, односно да је изгубила потенцијал одвраћања. У таквом стању она призива нове несреће.Према њој, сви они који желе неки њен део, некакав економски уступак или било шта друго, почињу да се понашају безочно.
Тако, пошто је српска погранична полиција, пропустивши неколико аутобуса, спречила већи део присталица националистичке странке из Бугарске да уђу у Србију, забринула се власт у Софији. Од српских власти затражено је објашњење зашто је бугарским држављанима онемогућен прелазак границе! Ради се о чистом безобразлуку. Буне се припадници државе чији грађани исказују агресивне претензије према Србији, што им није допуштено да то раде на њеној територији, а не протестује Београд због сепаратистичких насртаја од стране суседа. Ипак, у овој фази интегритет Србије са источне стране још није реално да буде нарушен. Но, докле ће тако бити? О томе би Београд морао да размисли. Ако настави да слаби државу, стално попушта и свима се извињава, черупање Србије ће уистину почети, и то готово са свих страна. Народи се понашају као лешинари. У међународној арени, никада није било милости за „тело“ које трули.
Морао би режим о томе да размисли, али вероватно неће. А и да то ураде, они који сада владају Србијом немају довољно воље и морала да у складу са болним сазнањима почну да се понашају другачије него до сада. Док год их не отерамо, наставиће саможиво, и по цену виталних националних интереса, да теже искључиво лично-партијској срећи. Зато морамо да пожуримо што пре, док не буде касно, да променимо садашњи режим, али и да радикално одбацимо погубне евроатлантске принципе којима се он као и велики део опозиције руководе. Не треба нам нова квислиншка власт уместо ове садашње, већ она која ће повести Србију путем национално-државне – унутрашње и спољнополитичке – консолидације. Када Србију не буду више разарали они који треба да је бране, за њу ће бити много мања опасност и озбиљнији насртаји из иностранства, од овог који је недавно дошао из Бугарске.