ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ БРАНКА КИТАНОВИЋА
Пише: Душан Опачић
Дана 17. децембра навршава се десет година од смрти југословенског и српског писца, новинара, публицисте, оснивача и Генсека НКПЈ, Бранка Китановића.
Имао сам част да познајем Бранка петнаест година, а вест о његовој смрти сам прихватио мирно и без посебног узбуђења. Сећам се, када сам добио информацију о његовој смрти, сео сам за комп и почео да састављам IN MEMORIAM. Текст као текст ништа посебно, основни биографски подаци, а након дан-два, приметио сам да се мој текст није битно разликовао од званичног саопштења Партије коју је основао и годинама предводио. Мој текст је објавио само један патриотски интернет сајт. Вест о смрти Генсека НКПЈ објавили су неки мејнстрим медији, по шаблону кратке телеграфске вести. Искрено, нисам очекивао више од медијске џунгле Србије, били су то дани сумрака власти демократа, а дани успона напредњака.
Одлазак Бранка Китановића је ненадокнадив губитак за леве снаге на нашим просторима, али и за међународни комунистички покрет. Био је доследни марксиста-лењиниста и истински интернационалиста. Са друге стране, и велики патриота. Није припадао српској champagne-салонској левици, учаурен између зидова, која је у последње три деценије подржавала све оно што је било против националних интереса наше земље. Док су те групе себе називале ком-партијама и аутентичном левицом, подржавајући агресију НАТО у Босни и Југославији, „слободарске визије” компромитовног Мила Ђукановића у Црној Гори, као и петооктобарски пуч код нас, Бранко и његов НКПЈ су се енергично борили за очување наших националних интереса. Борили су се против бесмисленог пацифизма, тзв. одбране људских права и вредности заснованих на лажима и будалаштинама.
За разлику од припадника модерне „левице“ који су током епохе СФРЈ уживали привилегије, а своје ставове скупо наплаћивали од Брозове клике, Бранко никада није био члан Савеза комуниста Југославије. Од детињства је имао тежак живот. Као дете, скоро цео Други светски рат је провео у збегу са партизанима. Још тада у њему се родила љубав према социјализму и Совјетском Савезу. Та љубав га није напуштала до последњег дана живота. Из рата излази као млади следбеник револуционарне идеологије, али није му се смешио срећан мир.
Једно време је обављао функцију подпредседника Савеза студената Југославије, био je члан Савеза књижевника Југославије, Удружења књижевних преводилаца и Савеза новинара Југославије. Аутор је 28 књига, међу којима се налази најпревођеније југословенско издање свих времена „Човек који је уздрмао Трећи Рајх”. Важио је за аутора који је објавио највећи број фељтона у Југославији. Његово стваралаштво је махом везано за Други светски рат, али и за научне и историјске романе.
Иако афирмисани писац, преводилац и публициста, био је затваран и прогоњен од Брозових власти, под оптужбама и етикетом „руског шпијуна”. Тај „шпијун” је само веровао да је Лењин највећа личност у историји човечанства, а да су СССР и Стаљин неоправдано клеветани од стране југословенског руководства након 1948. године.
Током 1963. године, Бранко Китановић са групом истакнутих писаца међу којима су били Бранко Ћопић, Михајло Лалић и Десанка Максимовић планира да оснује недељник „Глас епохе”, који би уз афирмацију патриотских идеја ширио реалистички приступ у књижевности. Брозов режим, у паници да се ради о ширењу „совјетске пропаганде”, организује напад на осниваче листа у режији бирократе Ђуре Пуцара. Група писаца је медијски означена „Ждановљевцима”. Убрзо након тога, велики Бранко Ћопић даје интервју у Москви о књижевним (не) приликама у Југославији и нападу на осниваче листа. Наше власти су тражиле од њега покајање, признање кривице и остале будалаштине у виду самокритике. Форма Ћопићевог одговора властима била је, међутим, обложена шалом, спрдњом и подсмехом.
Ћопића искључују из СКЈ, а Китановића шаљу на одслужење војног рока, иако по закону, као дете учесник НОБ-а није морао да иде у војску. Последњег дана војног рока, војна полиција га хапси под оптужбом за „непријатељску пропаганду”, те као пријатељ СССР робија три и по године.
Тако је настала прва група левих дисидената Брозовог режима, а не онако како нам се већ деценијама сервира из другосрбијанских кругова.
Током крвавог распада Југославије, у ери највеће антикомунистичке хистерије, Бранко Китановић са групом истомишљеника 30. јуна 1990. године у Дому инжењера и техничара у Београду оснива Нови комунистички покрет Југославије (НКПЈ) и бива изабран за Генералног секретара. Од оснивања партије па све до смрти, Бранко се залагао за целовиту и суверену СР Југославију, у вери да ће се појавити историјска могућност за обнову СФРЈ, чији распад никада није признао. Категорично је био против пљачке и распродаје државне и друштвене имовине и није веровао у тзв. поштену приватизацију. Био је истакнути трибун радничке класе, залагао се за бесплатно здравство, школство и вредности социјално праведног друштва. Уживао је велики углед у иностранству. Дао је велики допринос обнови међународног комунистичког покрета.
Од Бранкове смрти, све време ових десет година сам имао жељу да пишем о њему. Свесно сам пуштао време да пролази, чврсто верујући да ћу са неке даље временске дистанце прецизније описати оно што имам да кажем.
О Бранку и његовом животу требало би књига да се напише, мало је један текст. Као што рекох, вест о његовој смрти ме није погодила на уобичајен начин, кад уопште немам осећај да је Бранко умро. Док шетам улицама, неретко у глави филмујем да ће иза првог угла Бранко да искочи, сав усхићен и спреман на акцију, да брани слабије, диже обеспављене, предводи раднике у штрајку, пун енергије и ентузијазма као што је целог свог живота био.
Са њим сам претрчао километре разговора. Као млађи, знао сам да га добро изнервирам, али никада није био на мене љут дуже од пет минута. Он ме је научио да волим Русију, али прво своју земљу. Русију сам заволео кроз књижевност. Захваљујући њему сам први пут „прошетао кроз време” са плејадом руских футуриста, плочницима Москве двадесетих година прошлог века. тражећи нови појам у поезији, кроз мржњу према буржоаском поретку. Презир обесправљених маса није био уперен против симболизма и експресионизма, па сам скочио до тридесетих година прошлог века, сазнајући да су велики песници успевали да социјалну или политичку тематику издигну на ниво истинске уметности…
Патетично би било да завршим текст о Бранку називајући га „последњем револуционарем и истинским левичарем код нас”. Било би ружно и неправедно.
А да ли ће социјализам поново бити доминантна политичка опција на нашим просторима? Бранко би рекао: Да! Ипак је социјализам неизбежна етапа у развоју људског друштва, или једноставније, по Бранковом : „ И НАЈГОРИ СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ БОЉИ ОД НАЈБОЉЕГ КАПИТАЛИЗМА!”
Како године пролазе, остварују се сва Бранкова предвиђања о развоју прилика код нас и у свету, али точак историје се окреће и пружа шансе храбрима да исправе своје грешке. На нашим просторима је неминовна стална појава лажне салонске левице, која служи за привлачење очајних људи без алтернативе. Али судбина овакве левице је утапање у мејнстрим Запада, коме рецимо ни тамо нека Сириза није могла да се одупре. Отворила су се врата времена, ипак, за аутентичне социјалистичке снаге, које се боре за оно што говоре уместо да све време говоре о борби. Левице која, што је најважније не своди борбу на „болне компромисе”, који се тичу празног џепа наших људи и наших националних интереса, уз изговор да смо „ми мали а они велики и више се није могло постићи”.
Каква је то борба у којој унапред договориш резултат, а меч предајеш у првој или другој рунди искључиво ради забаве публике? У целој историји, оваква борба се називала вазалство, али колективна свест, иако понекад и заборавља историју, ипак осећа нелагоду. Нелагоду која враћа историјско сећање, која у једном тренутку неминовно избије. Све док постоје људи који тако мисле, а уверен сам да их је све више, све док вредности истинског социјализма тихо тињају у нама, уверен сам да ћемо се са Бранком опет срести негде у будућности.
Аутор текста је песник из Београда