ЕВРОПСКА УНИЈА ПРЕД БАНКРОТОМ, А ВЛАДА СРБИЈЕ СЕ ОДРИЧЕ КОСОВА ДА БИ УШЛА У ЕУ

Ако мере не дају резултате у Грчкој, Ирској, Португалији и Шпанији, „пред-банкротна“ криза би могла да закачи чак и Француску.

Криза у еврозони довела је Грчку на ивицу банкрота, на „танкој линији“ играју и Португалија, Ирска, Шпанија и Италија, док стручњаци упозоравају да – ако мере спасавања не успеју – „пред-банкротна“ криза могла би да закачи чак и Белгију и Француску.

Банкрот државе је стање када она није више у стању да плаћа своје обавезе, пре свега дугове.

Према економској теорији, банкротство је последња фаза привредне кризе, када угрожена земља – било због последица рата (случај Немачке), или погрешне економске политике (пример Аргентине, али и Русије крајем деведесетих година 20. века) – није у стању да враћа раније узете зајмове, нити да пронађе, на међународном нивоу, нови извор кредита, чак иако је спремна да плати екстра камате.

Држава у банкроту објављује да не може више да исплаћује пензије и плате јавном и државном сектору. Искуства говоре да тада јавне услуге постају много лошије и да неминовно прете социјални немири. Резултат околности које носе заједнички назив „банкрот државе“ је огроман раст незапослености и радикално смањење куповне моћи.

Држава, да би спречила банкрот, обично прибегне штампању новца без покрића, сем у случају када има дугове везане за девизну клаузулу које не може да исплати, па грађани изгубе део капитала који је везан за новац, деонице или некретнине. Банкрот државе значи и удар на штедњу у банкама, а грађани то унапред „осете“ – између осталог редовима испред банака.

Банкрот државе не значи аутоматски њену ликвидацију. И после банкрота држава (обично) постоји – иако, на пример, још није разрешена дилема да ли је СФРЈ пропала зато што је банкротирала, или је банкротирала зато што је пропала.

СФРЈ је још од 1983. године, у време премијерке Милке Планинц, доносила прописе диктиране принудом банкрота, а у државама насталим из бивше Југославије, посебно у СРЈ (Србија и Црна Гора), али и БиХ и Македонији, банкротства су кулминирала почетком деведесетих година.

У СРЈ је 1992. године, у време ратног окружења и економске блокаде земље забележена инфлација 19810,2 одсто и то је био „светски рекорд“ после Другог светског рата.

Многи аналитичари наводили су почетком нове деценије да су банкроту најближи Аргентина и Пакистан. Аргентина, чији спољни дугови премашују 180 милијарди долара, почела је почетком деведесетих година прошлог века доследно да примењује економску „шок“ терапију ММФ (строга монетарна политика, циљно ниска инфлација и нереално висок курс националне валуте, подмиривање приспелих спољних обавеза узимањем нових зајмова), што је на крају довело до потпуног привредног слома и банкрота државне касе.

Након потпуног финансијског банкрота та земља је пре неколико година решила да откаже сарадњу са ММФ-ом и у релативно кратком периоду је почела нагло да се економски опоравља, бележећи високе стопе привредног раста и задовољавајући вишак у спољној трговини.