Феномен тероризма, вероватно најексплоатисанија тема краја 20. и почетка 21. века, у светској теорији и аналитици глобалних феномена, заузео је то место застрашујућим појавним облицима и поражавајућим последицама за човечанство. Ниједна појава у историји људског постојања није добила такве размере и толико појавних облика, са толиком дисперзијом циљева, као тероризам.
Не постоји облик насиља који се у историји људског друштва толико употребљавао и злоупотребљавао у најразличитије сврхе, као тероризам.
Настао на темељима идеолошког или верског фанатизма, тероризам је убрзо задобио титулу главног непријатеља цивилизованих облика организовања људског друштва. Остао је синоним нецивилизоване примене насиља, са циљевима који су најчешће медијски толико маргинализовани да се често веровало да је то насиље безразложно.
Како, када и из којих разлога, се тероризам промовише у највећу опасност глобалног света, може се сагледати анализом развоја идеје глобализма. Појавом идеје глобализма и њеним обавезним увођењем у све поре људског живота, могућност информативне и медијске манипулације се до те мере повећала да је дистанца могућег и немогућег избрисана. Потпуно спровођење глобалистичких идеја је у пракси постало макијавелистички модел једног дела безалтернативних заговорника глобализма. Теорија ограничених суверенитета, „демократизација“ свих и сваког по глобалистичком моделу, примена принципа: “Моје је само моје, а ваше је наше“ и сл., а све у циљу завођења глобалне владавине, захтевало је извртање значења и манипулативну употребу многих опште познатих феномена.
Тероризам је управо један од таквих феномена, који је у поменутом циљу морао доживети метаморфозу, у првој фази, у глобалну опасност првог реда, којом ће се, као некада у старом Риму Ханибалом, застрашивати деца глобалне цивилизације. Након добијања таквог значења, приступило се другој, много опаснијој манипулативној фази злоупотребе тероризма у циљу остваривања глобалне идеологије и религије. Користећи идеје појединих филозофа из прошлости, да су идеологија и религија изврнути облици људске свести, као и корене стварног тероризма, глобализам управо компромитује идеологију и религију, као кључне елементе настанка и очувања народа, нација и држава. Поистовећујући целокупне идеологије и религије са појединим ситним фракцијским испадима, жели се показати да су све укупно штетне и превезиђене, те да је време за њихову замену новом и једином идеологијом и религијом, а то је глобалистичи начин схватања будућности људске цивилизације – новим светским поретком.
Тероризам је само један, али веома значајан феномен, уз помоћ кога екстремни заговорници глобализма иду ка остваривању свог неприкосновеног циља. Поједини аналитичари и теоретичари који се баве овим феноменом, све отвореније говоре о тероризму у служби глобалистичких циљева. Све отвореније се у последње време говори о програмираним терористичким акцијама, срачунатим на постизање циљева у овом смислу. По овим ауторима, такав начин размишљања и макијавелистички приступ остваривања глобалистичких идеја има само један део глобалистичке елите.
Трећа фаза манипулативне злоупотребе тероризма је „убеђивање“ остатка света у супротстављеност тероризма и глобализма. Ко не верује да је тероризам баук, који прети читавој планети, ко сумња у потребу глобализације борбе против тероризма под јединственом глобалном заставом, увериће се на свом примеру. Добиће теоризам у свом двориштву, а потом ће се, снажним медијским спиновањем, узрок проблема усмерити у жељеном правцу. Велики број аутора, аналитичара и теоретичара на овакав начин посматра највеће терористиче испаде последњих двадесетак година (напади на авионе, железничке станице, метрое, тржне центре и сл.). Као један од доказа управо се наводи скоро правилна географска и временска распоређеност ових догађаја.
Јавна је тајна да су обавештајне службе највећих земаља, перјаница новог светског поретка, у блиској повезаности са појединим терористичким организацијама. Све више је доказа о њиховом заједничком деловању и међусобној логистици, а у последње време и све више инсајдерских. Многи од њих, који су изнутра учествовали у свим тим догађањима, увиђајући погубност ове манипулације, одлучују да проговоре.
Медиска манипулациа, као један од основних проблема, у реалном сагледавању свих догађаја, па и тероризма, је феномен који је у својој књизи „Политичка манипулација сребрничким масакром“ приказао аутор проф. Едвард Херман, професор медија на Пенсилванија универзитету.
Један од њих је и Џон Р. Шиндлер професор стратегије на војнопоморском колеџу Њупорт на Род Ајланду и бивши аналитичар и контраобавештајац агенције за националну безбедност САД. Он у својој последњој књизи „Несвети терор“ (преведена и објављена у издању Службеног гласника Србије 2009. године, повучена након објављивања у САД), на најјаснији и документарно најснажнији начин до сада, говори о феномену успона „глобалног џихада“, како га је он назвао, Ал Каиди и њиховој улози у сукобима на простору бивше Југославије. Посебну пажњу у овој књизи завређују делови у којима аутор говори о улози ЦИА, у довођењу, наоружавању и инсталирању муџахедина на простор захваћен сукобина у бившој Југославији. По овим подацима на територију бивше Југославије, у првом реду простор Босне и Херцеговине, а потом Косова и Рашке области од деведесетих година до данас доведено је и на разне начине употребљено између 4,5 и 5 хиљада муслиманских бораца – муџахедина, од којих је већи део везан за екстремне муслиманске терористичке организације. У току сукоба на територији Босне и Херцеговине и грађанског рата који је захватио ту бившу југословенску републику, једну од најзначајнијих улога одиграли су управо припадници муслиманских терористичких организација, у привом реду Ал Каиде. Њиховом појавом, на простору бивше Југославије сукоби су добили нови „квалитет“. До тада, на овим просторима, невиђени облици насиља, карактеристични за методе и начин деловања управо најекстремнијих терористичких организација, у светској јавности приписивани су домаћем становништву – странама у сукобу, примењујући управо једну од често примењиваних глобалистичких манипулација, у теорији познату као „погрешна застава“. Чињеница је да су се и делови домородачког становништва прикључили и истренирали у примени најдрастичнијих терористичких метода застрашивања противничке, а често и своје стране. У Босни и Херцеговини је управо на највидљивији начин примењена тактика „погрешне заставе“. Тај манипулативни феномен се углавном примењује у ситуацијама када треба дискредитовати супротну страну зарад неког „вишег циља“, или екстремизовати и борбено активирати сопствену у фазама примирја. Састоји се у извођењу терористичке акције, најчешће према искључиво цивилном становништву, као што су подметање експлозива, ликвидације и сл., а потом упирањем медијске пажње ка једној од страна у сукобу, са јасним циљем да се она дискредитује.
По подацима и документима о догађањима у Босни и Херцеговини од 1992. – 1995. године, које сам лично обрађивао у припреми одбране оптужених пред Хашким трибуналом, као и на основу писања и анализа многих аутора, може се закључити да је управо српска страна у сукобима у БиХ била предмет примене овакве тактике. Јавна је тајна, а ускоро ће и многи материјални докази изаћи на видело, да су најзначајнија догађања на сарајевском ратишту, као што су Маркале, Васе Мискина и сл., управо резултат деловања екстремистичке, терористичке групе из муслиманских редова, обучене и припремљене за оваква деловања од стране најекстермнијих терориста, те припадника обавештајних служби заинтересованих земаља, у конкретном случају ЦИА-е. Свакако, не треба занемарити ни како едукативну, тако и реалну улогу приватних ратних корпорација, као што је МПРИ (Military Professional Resources Incorporated) из Вирџиније, која је одиграла једну од кључних улога у сукобима на простору бивше Југославије.
Ови догађаји су брижљиво унапред припремани, планирани и изведени, на тај начин да се прст једино може уперити према супротној страни. Брижљивом припремом простора, потенцијалних жртава, одабиром метода терористичке акције, остављањем и постављањем материјалних трагова на лицу места, одговарајућом медијском припремом и њеним активирањем након самог догађаја лако се могла променити застава стране у сукобу као извршиоца овог догађаја. Овакве акције су управо извођене уочи одлучних и важних догађаја (мировне конференције, доношење одлука о помоћи међународне организације једној страни и сл.). Сваки од ових догађаја имао је далокосежне негативне последице по српску страну.
Поједини челници муслиманске стране називали су то „ратним лукавством“. Међутим, овакво поступање једне стране у сукобу није ништа друго до примена „програмског тероризма“. Од пет најзначајнијих оваквих догађаја на сарајевском ратишту, који су медијски приписани српској страни, један је остао неоптужен (покушај атентата на Сефера Халиловића – тада начелника штаба муслиманске војске, када су страдали његова супруга и њен брат), а од процесуираних, наводни минобацачки напад на бувљу пијацу на Башчаршији, када је страдало 9, а повређено 17 грађана Сарајева, већ је отпао из оптужења ка српској страни у другостепеном поступку пред Хашким трибуналом против генерала Милошевића. За преостала три прикупљени су веома озбиљни докази, како материјални, експертски, тако и у облику сведочења свих страна, који ће показати праву природу ових догађања.
У својој књизи „Лукава стратегија“ управо Сефер Халиловић, генерал муслиманске војске у БиХ, детаљно описује начине деловања терористичке групе „Шеве“, специјализоване за подметање експлозива на јавним местима, а која је била под директном командом једног дела екстремног муслиманског руководства. У тој књизи, генерал Халиловић описује на који начин је и сам умало био жртва експлозије, која је по познатом моделу постављена испод његовог балкона, затим активирана у моменту када су се на њему налазили његова супруга и њен брат који је у униформи личио на генерала. Након погибије ово двоје људи у већ уходаном стилу, оптужена је српска страна, уз објашњење да је долетела граната са српских положаја и погодила балкон. Спроводећи сопствену истрагу генерал Халиловић је недвосмислено утврдио да је читав догађај унапред изрежиран да би се постигло више циљева – његова ликвидација због сукоба управо са деловима екстремистичког руководства, а са друге стране, да би се оптужила српска страна. Лично је идентификовао непосредне извршиоце, као и читаву командну линију ове терористичке групе, разобличио подметнуте доказе и подвалу истражних органа и против 18 особа правосудним органим БиХ поднео кривичну пријаву, која ни до данас није процесуирана.
За догађај на Башчаршији, такође је по истом сценарију оптужена српска страна, изнети унапред припремљени „докази“ који на то указују, да би најпре у првостепеном поступку ти „докази“ били прихваћени пред Хашким трибуналом, а потом, на основу новоприкупљених доказа и сазнања, пред другостепеним већем Хашког трибунала, био изнет закључак „да предметна експлозија није резултат гранате која је наводно долетела са српских положаја“. Другим речима, овај догађај, као и остали о којима смо говорили, нису били последица гранатирања са српске стране, већ веома перфидних, подметнутих, терористичих напада изнутра.
Помеути аутор Џон Шиндлер у својим тврдњама, изнетим у књизи „Несвети терор“, даје доказе о директном присуству Осаме Бин Ладена у Сарајеву 1993. године, као и о његовом сусрету са Алијом Изтбеговићем. Подсетимо се да је и 1993. године, као наводно и данас, Осама Бин Ладен, „неухватљиви зао дух“ и вођа најзначајније терористичке организације на свету. Овакви подаци, као и подаци француске обавештајне службе, да је Осама Бин Ладен пред крај деведесетих година од стране ове службе лоциран у Канади, те да је било припремљено његово хапшење или елиминација, а да је исти спашен од стране неких других обавештајних служби, даје за право многима да оправдано сумњају у улогу Осаме Бин Ладена и Ал Каиде, каква је приказана у медијима.
Када је било немогуће применити методу „погрешне заставе“, тј. када у одређеној ситуацији, терористичким актом треба постићи одређене циљеве на простору где нема сукоба, нити ратних застава, често се примењује и метода „фантомске заставе“. Неретко смо били сведоци да се након појединих терористичких аката, понекад и на другом крају света, појави „саопштење о преузимању одговорности“. Може се лако приметити да се таквим саопштењима помињу наводно терористичке организације које се појављују као наводни извршиоци конкретног чина, а да нико никада ни пре, ни после тога, није изнео ни један ваљан доказ о њихом постојању. Након терористичког акта, то више није ни важно, циљ је постигнут.
Још један феномен који је карактеристичан за методе деловања савременог тероризма је и феномен „самоповређивања“. Оваква метода подразумева комбиновање претходне, – методе „погрешне заставе“, са вршењем чина насиља над сопственим становништвом, како би се у јавности и унутрашњим и међународним политичким круговима, постигао одређени политички циљ. Примера „самоповређивања“ тероризмом у политичке сврхе има много, а један од најеклатантијих је догађај од 11. септембра 2001. године. Око овог догађаја, у коме је живот изгубило више хиљада људи, од момента његовог дешавања, па до данас, вођене су многе полемике – међу аналитичарима, научницима, експертима из разних области, политичарима, новинарима и обичним народом. Резултат тих и таквих полемика је чињеница да најновија истраживања јавног мњења, чак и у САД, говоре да преко 60% становништва не верује у званичну верзију догађаја од 11. септембра 2001. године.
Једна од метода која би се могла сматрати подврстом самоповређивања је и свесно жтрвовање делова сопственог народа, зарад постизања политичких циљева. Ова метода се састоји у томе да се претходно непријатељска страна испровоцира на акцију, планираним терористичким актима, у којој ће се на нишану непријатељске ватре наћи или цивилно становништво или оружано ослабљени делови војне силе. Овај феномен је примењиван у БиХ, а о њему најбоље у својој књизи „Планирани хаос“, говори аутор Ибран Мустафић. По овом аутору, још 1993. године, озбиљно је, у врху муслиманског руководства, разматран план да се на захтев тадашњег америчког председника Клинтона, „жртвује 5000 муслимана“, како би то био повод за улазак НАТО-а у сукоб у Босни, на муслиманској страни. Овај аутор тај план повезује и са догађајима у Сребрници, две године касније, поткретљујући ту тезу и низом других доказа.
Најновија догађања у Ираку, а посебно Авганистану, као и медијска припрема за нека евентуално нова жаришта у циљу „борбе против тероризма“ у великој мери компромитују оправданост акције глобалистичких бораца против тероризма.
Политички циљеви великих сила, у првом реду САД, или у бољем случају отуђених делова власти у тим државама, очигледно оправдавају примену таквих средстава као што је тероризам. Ту се крије читав проблем данашњег схватања тероризма и његових појавних облика. Када је потребно дестабилизовати неки простор, геополитички или економски интересантан, на који ће се под заставом увођења демократије, мировњака или спасилаца, дојахати на тонама убитачног челика или смртоносних вируса, а све у циљу војног и економског овладавања тим простором, једини видљиви повод биће борба против тероризма. Претходно се детаљно проуче сва историјска наслеђа односа на том простору, затим се лоцирају могући узроци сукоба и потом се, неретко баш терористичким методама једна од страна подстакне на отпочињање сукоба. Надаље све иде својим уходаним током. За овакве сценарије постоје многобројни примери. Више земаља Африке, Латинске Америке, Индокине, као и најновији примери Босне, Ирака, Косова, Авганистана…
Када је на унутрашњем плану потребно нецивилизованим и непримереним методама суспендовати до тада постигнути степен људских права и слобода, када је неопходно ставити ван снаге законе који их штите, или увести нове који их драстично ограничавају, разлог ће бити опасност од тероризма. Готово да нема ни једне земље, која макар и на силу прихвата глобалистичке вредности, а да у њој није дошло до претходно описаних појава. И наравно, само са једним циљем – борбом против тероризма! Тероризам је пред вратима!
Све ово што је до сада изнето никако не значи да правог тероризма у свету нема. Напротив, он егзистира и делује, али се за оне који нису укључени у „програмирање тероризма“, он не може разликовати од „програмираног“ тероризма. То управо и јесте циљ свеопштег збуњивања светске јавности, а уједно и велика опасност, због немогућности тачне идетификације.
Дилема из назива овог рада је све чешће присутна, како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Чини се да из дана у дан, све већи број људи, а и аутора који се овом темом бави, овај феномен у великој мери препознаје као манипулацију.
Овакво понашање дела глобалистичке елите може имати трајне и далекосежно негативне последице на даљи ток развоја човечанства. Чак и да је овакво понашање глобалистичке елите усмерено ка остваривању циља – стварања Новог светског поретка, а да је злоупотреба и манипулација тероризмом само једна од пролазних метода ка постизању тог циља, те да ће на крају тог процеса тероризма нестати, зарад свих оних који су били жртве оваквог понашања, као и оних који ће тек бити, овакво понашање се не може и не сме прихватити.
Посебно питање представља проблем реалне могућности да контролисани или програмски тероризам, а који је неминовно у додиру са реалним или неконтролисаним тероризмом, искочи из контроле својих аутора и надјача реалну могућност његовог сузбијања. Да би у том случају, „reality show“ манипулације са тероризмом постао стварност?