Од недавно се у јавности говори о предлогу измена закона о ношењу оружја који треба да либерализује услове под којима грађани Србије могу да носе ватрено оружје, хладно оружје и спрејеве.
Челници неких невладиних организација англосаксонске провинијенције који тај предлог форсирају, дају аргументе којима се одувек служи амерички лоби две за продају и ширење оружја заинтересоване организације: ATF (Alcohol, Tobaco & Firearms) и NRA (National Rifle Asociation). У Србији је НАОС пандан америчком NRA. Укратко, грађанима треба дати право на самоодбрану, јер служба која је за ту намену организована, плаћена и обучена, није то у стању да ради.
Треба да поверујемо да модерно опремљени, психофизички припремљени и разним борбеним и неборбеним вештинама обучени припадници српске полиције, у коју се улаже енормно много новца из нашег буџета, нису у стању да се изборе са криминалцима већ њима треба супротставити адекватно необучене и психофизички неприпремљене грађане?!
Зар вам то већ на први поглед не звучи нелогично?
На другу лопту шта нам то говори? Да пораст броја продаваца и увозника ручног оружја (револвера и полуаутоматских пиштоља) западних произвођача, у последњих десет година у Србији, није уопште случајан. Све је јасно кад прочитате недавну Обамину изјаву да неће подржати закон о ограничавању оружја код цивила који је форсирао у својој председничкој кампањи. Није му то први пут да промени став у потпуно супротан. Јер то би уништило америчку индустрију оружја. А зна се ко је Обаму довео на власт да заштити своје интересе – управо крупни капитал, чији један значајан део представља индустрија оружја.
Спомиње се у том предлогу за измену закона о ношењу оружја и насиље у породици, нарочито насиље над женама, које ће оваквим мерама наводно бити потпуно елиминисано?!
Једна добро наоружана жена ће од сада дочекивати свог пијаног мужа и у погодном тренутку разбити му лобању полицијском палицом на расклапање, убацити му бајонет у стомак, метак у слепоочницу или му очи добро натопити спрејом док не ослепи. То су све предложена материјална средства чију употребу треба проширити међу грађанима Србије.
Право решење за наше проблеме и ширење поверења у међуљудским односима, нема шта.
Наравно предлагач као и његови англосаксонски ментори окрећу ствари наглавачке и мешају узрок и последицу као и увек.
Женама жртвама насиља није потребна дозвола за ношење оружја ако желе да ликвидирају свог мужа. Могу то да ураде свако вече на спавању арсеналом из кухиње или приручног алата или за ручком уз употребу кућне хемије.
Суштина је у томе што жртва породичног насиља психички није у стању да се супротстави агресору. Никакве дозволе за ношење оружја то неће променити, већ ће само продубити трагедију када се неко од деце дочепа оружја и направи неку несрећу.
На малициозне коментаре који се често чују од стране неких српских ЕУ-ропљана, како су наше жене навикле на ропство, и тако им треба то су саме хтеле, што се не разведу и сл. одговор је и економски фактор. У овој јадној и од стране власти потпуно девастираној и опљачканој земљи, жене често нису у могућности да прекину круг насиља јер немају могућност за самосталан живот зато што најчешће и у заједници са мужем једва преживљавају а саме не би могле никако да плаћају ни елементарне трошкове за себе и децу.
Зар није довољно штете нашем народу направљено безумним наметањем англосаксонских манира и примитивизма у свим социјалним сверама, путем константног притиска апсолутно диригованих медија? Морална проституција, па и она улична, све више се шире међу омладином. Следећи корак који се предлаже од стране неких невладиних организација је наоружавање, не би ли се тако квалитетно поправили међуљудски односи и изгладили сукоби, достигла зрелост у комуникацији, ушло се у ЕУ-ропске токове а жена уместо да даје живот постаје убица.
Као други основни сценарио који се увек спомиње као аргумент за наоружавање грађана, наводи се „Одбрана кућног прага“ тј. одбрана од нападача или пљачкаша у својој некретнини
И овај предлог, једнако је бесмислен у самој суштини, јер статистика показује да уколико су уопште и били наоружани, лопови су у већини случајева били врло спремни и прво би разоружавали своје потпуно неспремне жртве или су их потпуно изненадили па уопште нису стигли да реагују и извуку оружје. Тако ће увек бити, осим наравно ако се грађани цео дан и ноћ не шетају по свом стану са пиштољем око појаса и спавају с оружјем испод јастука.
Осим тога већина лопова и не носи оружје и краде када нема никога у кући. Највећи број крађа је тако и урађен, насупрот провалама са убиством које су ретке. Али за потребе медијске халабуке то се прећуткује.
Грађанин који је у стању да се психофизички супротстави нападачу никако није наш обичан просечан грађанин, за којег постоји оправдана сумња да би уопште успео адекватно да реагује на евентуални напад. Сведоци смо и пљачки у којима су пљачкаши прво разоружавали искусне и обучене младе припаднике обезбеђења. Шта онда да очекују обични грађани који има рецимо 75 година или има 30 годиан и никакву физичку кондицију? Да чува поред кревета аутоматску пушку за сваки случај?
Тај концепт одбране приватне својине је преузет из англосаксонских агресивних манира, силеџија, освајача и окупатора који широм планете вековима сеје несрећу и неправду и подразумева сталну ситуацију страха и бриге за свој живот у окружењу блиском ратном, где сваки час може да наиђе група терориста, улична банда или нека друга групација која је тог тренутка медијски задужена да сеје страх (афроамериканци нпр.).
Колико је то нереално за услове у Србији, процените сами. Додуше наши потпуно контролисани медији константно већ десетак година покушавају да нас опишу као друштво дивљака и насилника које ће само ЕУ-ропске интеграције смирити и пацифизовати. Колико је то далеко од истине знате и сами.
Такође је бесмислено поредити наше статистике насиља са америчким јер наше две земље су суштински веома различите. Набрајање и објашњавање би нас далеко одвело од теме овог чланка.
Код нас је полицији потребно само пар минута да се појави на лицу места на 99% теритирије Србије а не као на огромној америчкој територији, где већина становништва живи ван градова често на огромним дистанцама које су неретко непокривене сигналом мобилне телефоније. А то је само једна, географска разлика, а постоје и многе друге такође суштинске разлике као што је амерички расизам и ксенофобија које у таквој мери не постоје нигде другде у свету итд., листа је бескрајна.
У сваком случају напади на концепт „нужне одбране“ и њеног прекорачења чији смо сведок у последње време су одраз увоза нехуманости и дивљаштва у наше друштво са запада. Јер на западу су неживи предмети светиња и највећа вредност, док је код нас то човеков живот. То срозавање људскости које нам се намеће и импутира у мозгове грађана Србије довешће само до још већих трагедија. Решење проблема које жртве имају није у давању дозволе за убиство већ у систематичнијим променама у закону, укидањем корупције и увођењем ауторитета у овој држави. Ко се сећа зна о чему говорим. Некада је било незамисливо да се гази трава у парку а постојало је само неколико чувара паркова за цео град и ретко ко их је икада и видео. А данас је олигархија уништила сваки ауторитет државних институција и породице и школе и цркве итд. Завладао је хаос. Давањем оружја у руке грађана нећемо изаћи из тог хаоса.
Ако се већ жели да нађе решење за жртве насиља у породици, потребно је за почетак да се одговарајућа служба у што краћем року појави на лицу места и „смири“ агресора а не као што је сад, да чујете с друге стране телефонске линије објашњење да полиција не може да учини ништа док не дође до кривичног дела, тј. када је већ касно. Или ако се деси да полицијска патрола и дође на позив, никад не ураде ама баш ништа, већ се туча и премлаћивање чланова породице настави чим полицајци напусте зграду.
Сваки породични агресор треба да зна да је у опасности ако примени силу на брачног партнера (и мушкарци су некад жртве насиља). То је добар почетни вид превенције насилног акта.
Следеће би била превенција кроз образовање и друге познате и функционалне методе које и наши стручњаци познају у пуној мери. Наравно зашто се то не примењује и сада, није неко велико питање. То је пре свега политичка одлука. Као што је свесно планирана политичка одлука – срозавање образовног нивоа нације на катастрофално ниски ниво, увођењем Болоње на универзитет која је била само први корак, сведоци смо још горих решења која нам се најављују.
Такође би и сваки лопов требало да зна да за његове активности постоји одговарајућа законска мера која неће моћи бити изврдана адвокатским махинацијама. Али то је већ политички проблем корупције у свим нивоима власти и ту лежи основни проблем а не у наоружавању грађана.
Ослепљивањем и заглупљивањем народа коме је и економски измакнуто тло под ногама распродајом свих индустиријских ресурса и сировинске базе од стране демонократске власти још је само потребно дати у руке оружје за остварење правог цивилизованог напретка и просперитета англосаксонског типа.
То су прави и истински домети демонократије.
Такође један од проблема може настати услед тога који ће кључ бити коришћен за одобравање дозвола за ношење оружја. Можда демонократски, партијски кључ. Јер ова демонократска власт има све разлоге да из страха за своју безбедност, наоружава искључиво само своје припаднике и присталице, због небројено много злочина које су починила над народом Србије.
У сваком случају, уместо што се појачавају негативни трендови треба радити на превенцији и суштинском отклањању тешких проблема у друштву увећаним енормно у последњих десет година.
Али за то ћемо морати да дочекамо неку другу, српску патриотску власт, јер ова садашња англосаксонска марионета је очигледно усмерена на бољитак наших непријатеља и њихових чанколиза у Србији.
Ljev Rjadcenko
.