Сва српска свештена историја, почевши још пре светог зетског кнеза Јована Владимира, наставивши свој ток преко светога Немање и сина му Светога Саве, продуживши преко светог кнеза Лазара, свете књегиње Милице Крушевке и чеда њиховог светога Стефана Високог, па све до последњег столећа и Светога Владике Николаја Жичког и преподобног Јустина Ћелијског, дошавши до самог ушћа данашњице и блаженоупокојеног старца Тадеја Витовничког, свеукупно посматрано, представља само продужење Јеванђеља Господа Христа.
Много се тога у српској историји мењало и враћало, губило и опет стицало, много је душа српских спасено или заувек изгубљено, али је, без обзира на све историјске мене и промене, Јеванђеље Христово непрестано дописивано и проширивано безбројним делима светих Срба и светих Српкиња. Уствари, истинито говорећи, Срби и нису били историјски народ пре сусрета са Јеванђељем Сина Божјег и његовог свенародног прихватања. Пре тог сусрета, Срби су били слични сенкама и полуаветима цивилизације. Сенке и полуавети идолопоклоничког мрака, пуног најбесмисленијег сујеверја, жртвоприношења и окрутности. Тек је Господ Исус Христос скинуо претешке окове греха са српских душа ослободивши их робовања смрти. Тек свенародном евангелизацијом Срби су изашли из друидских и жреческих магли и гатања, из мочварних и мрачних привиђења древне словенске мистике. Време и историја су недвосмислено показали да само оно у српској историји што је прошло суд Божји, суд Јеванђеља, што је Христом Богом преображено, Њиме васкрснуто, Његовим Јеванђељем осмишљено и Њиме осољено, јесте оно што је остало као вечна вредност српске историје, вредност која надилази све димензије и оквире времена и простора и коју не гута жута иловача пролазности. Све, дакле, што Васкрсењем Исусовим није оживљено из праха људске ограничености и укључено у заједничарење и постојање у Богу, све оно остало, оно ван Бога и против Бога, оно што у Богу не црпи изворе своје среће, оно што Црква Божја није благословила, што Срби нису у гусле ставили, остало је у српској историји углавном ван маргина помињања.
Но, када се и о негативним појавама из наше прошлости понекад писало, приповедало или певало, то се чинило не ради хвалоспева злу, већ управо супротно, да би се оно дефинисало и саборно осудило. То је рађено само стога да се покаже да је и некада било, а и да данас постоје и они Срби, али Срби у гашењу, који би да пишу и дописују Јудино „јеванђеље“, или пак неко Пилатово, или Кајиново, или Марксово, или Лењиново, или Брозово, или Клинтоново, или Брауново, или Сорошево или пак Бушово „јеванђеље“. Кажем „Срби у гашењу“, јер само они Срби верни Богочовеку и Спаситељу света Господу Христу и Његовој Благовести, и остали су Срби. Они други, бивши Срби, који су одступили од Јеванђеља Исуса из Назарета, одступили од Цркве од Истока, Цркве Православне, одавно већ и нису Срби. Они су се преточили у Турке, Хрвате, Арбанасе, Мађаре, Бошњаке, Монтенегрине, Дукљане, Еуропејце и разне друге народе и идеолошки обојене кружоке. И заиста, Српство је још од времена Светога Саве и Жичког Сабора 1221. године, престало да буде уска, рођачко-наследна категорија, категорија по мери крви, гена и тла. И Српство се свеукупно преобразило сусретом са Христом. Оно је после тог сусрета постало пре свега једна духовна категорија која иште саможртвени подвиг хришћанског срца и најдубљу верност Вечноме Богу. Дакле, само они Срби који не пишу лажна јеванђеља по мери кнеза овога света, већ себе уграђују у бесмртну Књигу која се зове Вечно Јеванђеље Сина Божјега, само они и остају Срби, остају Христови следбеници. Остали не само да гину за вечност, већ постају бивши Срби, који су због свог богоодступништва достојни наших суза сажаљења.
Срби пред избором
Но и данас, као и кроз сву новозаветну историју, како је говорио ава Јустин Ћелијски, свако у овом свету пише неко јеванђеље. Он то јеванђеље уграђује или у Јеванђеље Божје, или га пак приписује неком лажном јеванђељу, неком квазијеванђељу, јеванђељу по Сатани. Но, управо ових дана, када је у срцу Србије, на Космету, по речима Његошевим поново „Содом запушио“, Срби опет пишу не само странице, него и велике и крупне наслове своје и светске историје, дописују нова поглавља у Јеванђеље Христово.
И као у она древна времена Исусовог земаљског живота, и страшног ропства јеврејског народа, сада су због наших грехова, као казна Божја и Дамоклов мач изнад главе, ту поред нас, као некада поред Јевреја, разни римски намесници, проконзули и претори, разни Пилати и Ироди, разне Јуде и слуге адске. И опет, као пред Косово, Срби се налазе пред отвореним избором. Није тешко погодити пред каквим. Довољно је осврнути се око себе, поразговарати са суседом, прочитати само наслове дневне или недељне штампе или погледати тзв. национални дневник. На сваком кораку само пар питања: Хоћемо ли у Европу са или без Космета? Хоћемо ли уопште у такву Европу која нам жели одузети и најсветији комад српске земље и заједно са њим и наше срце и нашу душу? Којем ће се царству Србин приволети – приволети царству земаљскоме ил’ приволет’ Царству Небескоме?
Одрицање од нас самих
Пре него што дамо већ сасвим очекивани српски одговор на дата питања, упитајмо се шта нам то нуди тзв. Европска унија и њихови европејчићи у Србији и српским земљама. Прво што нам ова нова Европа нуди јесте одрицање од нас самих као дела Европе. Како, запитаће се неко? Па зар нам ЕУ не нуди управо супротно? Зар нам она не нуди чланство у њој, а самим тим и бољи живот, веће достојанство Србије у свету и…? Но, то је само привид неопрезног и неискусног посматрача. У стварности, управо је све супротно од рекламираног и пропагираног.
Одмах на почетку нашег разматрања датог питања, можемо сасвим лако приметити да у свим медијима које финансирају и подржавају западноевропски центри моћи, струји један поданичко-робовски и фарисејско-садукејски богоборни дух, уперен против свега што Србе као народ чини истинским Божјим народом. Као прво, нама се сасвим отворено нуди да заборавимо ко смо као људи и као народ, због чега смо на овој плавој планети, какав је циљ нашег пролазног земаљског бивствовања и куда идемо путујући возом који се зове живот. Србима се отворено препоручује да забораве на своју прошлост, да раскрсте једном заувек са, како они кажу, косовским митом, са царем Лазаром, са хришћанским моралом, са Православљем, са најдубљим историјским памћењем, са Светим Савом, са тзв. мрачним средњим веком Немањића, са измишљеним неонацизмом, са свиме и сваким који није по мери новог западноевропског тоталитаризма.
Ругање Србима и српској историји видно је и из поистовећивања читаве Европе и једне, малтене јуче, збрда-здола скрпљене и сакупљене, по много чему (част изузецима) антихришћанске заједнице коју зову ЕУ. Сасвим је, пак, јасно да се ова нова економско-политичка, али и војна творевина, препуна свих могућих противречности и супротности савременог света, не може називати Европом. Чак и простим погледом на карту Старог континента видно је да у тзв. ЕУ не улази најбољи део Европе. У њој, на пример, нема највеће европске државе – Русије, нема највећег европског града Москве, у њој нема ни Србије ни многих балканских држава. А све су оне Европа, и то углавном далеко пре него ли нпр. горда Енглеска или умишљена Француска, гвоздена Немачка или хладна Шведска. Увредљиво је, и самопотируће до крајњег бесмисла, да ми Срби, древни европски народ, сами себе не сматрамо делом Европе, само зато што нисмо део једног галопирајућег малигног тумора на телу Старог континента званог ЕУ. Ми не само да не треба безглаво и папагајски да понављамо бриселске бесмислице о неком уласку у Европу, у којој се тобоже и не налазимо, већ такву Евопу по мери западних банкара треба да сматрамо ругатељком свега светог и истински честитог у историји Европе. И наши западни непријатељи и наши домаћи бриселски климоглавци треба добро да упамте да смо ми Европа далеко пре Западне Европе, и да смо далеко пре тзв. ЕУ уцртани на карти Старог континента. Ми смо постојали, а и убудуће ћемо, уз помоћ Божју, постојати као део истинске Европе, и без њих, и мимо њих. То је аксиом зрелог српског става, и ко њега пренебрегава није нам пријатељ.
Свакоме иоле промућурном човеку ипак је јасан циљ разних бриселских намесника и слугу задужених за Југоисточну Европу. Њима и не треба Србија, њена историја, њено Косово, њен Бог Исус Христос, њене националне вредности и специфичности. Бриселској квазиевропи по мери нових Пилата и Ирода, по мери нових Ана и Кајафа, није ни потребан народ са садржајем, а поготово не народ са хришћанским садржајем, народ са боготражитељском душом. Не, то банкарску и хладну Европу лажног бога мамона, бриселски сурогат Европе који све отвореније пропагира отворено антихришћански начин живљења, на само да не интересује, већ се тзв. ЕУ на сваком кораку отворено бори против свега хришћанског. Примери су нам и 1995. и 1999. година, када су Срби прво медијски сатанизовани до крајњих граница, а потом немилосрдно бомбардовани уранијумским „хуманитарним“ и „милосрдним“ бомбама од исте те тзв. Европе. Пример нам је и данашња намера тзв. ЕУ (којој би тачнији назив био Бриселска унија, или Банкарско-антихришћанска унија, или просто Унија „слободних зидара“) да нам бестидно и потпуно бесправно одузму срце државе, Косово и Метохију, нудећи нам, каквог ли лицемерја, своје искежено, ружно и обездушено бриселско лице као награду за понуђену нам издају и Бога, и својих најсветијих предака и, коначно, и самих себе.
Уствари, тзв. ЕУ почетком ове 2008. године не нуди Србији и српском народу ништа друго до оно што је и сам Сатана нудио Богочовеку Христу на Гори Кушања. Бриселска унија нуди нам да се, због тренутних економских проблема – које су нам, пре свега, они и створили довођењем Броза на власт 1945. године – и због повремене мале глади која се понекад у нама јавља, одрекнемо подвига поста и молитве, одрекнемо светосавске философије живота, одрекнемо Живога Бога, и уђемо у „биг деал“ са новим светским поретком и његовим идејним творцем Луцифером. Но, и ми треба ове 2008. године да коначно и једном заувек кажемо тој тзв. ЕУ и њеном духовном оцу Сатани, исте оне речи које је и Господ Исус Христос рекао старом духовном препредењаку пре 2000 година: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4,4).
Лажни анђели
Такође, нама Србима се, почетком ове 2008. године, од стране Бриселске уније нуди и да коначно и једном заувек напустимо сигуран пут, пут Јеванђеља Христовог, изаберемо „еџтреме њаy“ и препустимо се изазову скока са литице у дубине бездана. Наравно, уз обећање да нам се ништа лоше неће догодити, јер ће нас на дну провалије сачекати анђели који ће нас дочекати у своме наручју. Само, који анђели? Они пали и мрачни, или они Богу верни и свети? Није тешко погодити. Довољно је видети како, на пример, један од пиона и пионира „нењ аге“ цивилизације, лажни анђео и генерални НАТО секретар из 1999. године, идејни командант акције ваздушних напада на Србију, акције која је носила назив „Милосрдни анђео“, Хавијер Солана, уз безброј гримаса и млатарања рукама грли представнике српске дипломатије, када му исти долазе уз осмех и поданичке понуде. Но, и овде се опет треба угледати на Богочовека Христа и сасвим мирно рећи чиновништву Банкарске уније и свим лажним бриселским анђелима: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4,7).
И на крају, скоро је сасвим извесно, ускоро ће нам западни фарисеји понудити, а њихови сатрапи у Србији громко изрекламирати и своју трећу и последњу шаренолашку понуду. Следи, дакле, још само то, да нам Унија „слободних зидара“ обећа све угодности овога света, све предности економског развоја у тзв. ЕУ, све оно што нам је тобож потребно и што нам, опет тобож, може једино дати нико други до њихов духовни отац Сатана. Но, ако нам наши западни непријатељи покажу и сва царства овога света и све богатство његово, и обећају нам да ће то све припасти ником другоме, него баш нама Србима, њиховим вековним „љубимцима“, само ако паднемо на колена пред њима и поклонимо им се, треба им опет, но сада још јаче и громкије, одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано јер је написано: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи!“ (Мт 4,10).
А да је Сатана заиста увек само лажов и преварант, говори и податак да су многе чланице тзв. ЕУ тек сада увиделе шта су изгубиле уласком у њу. Проблем је само у томе што многе нове чланице Бриселске уније још увек немају довољно воље, смелости и снаге да кажу сопственом народу у шта су се увукли и како су насамарени од стране тзв. Европе. Оне чак често немају скоро никаквих инструмената да сву ту превару и пљачку од стране западних банкара, када је једном и узажеле објаснити свом сопственом народу, заиста успешно и објасне. То је стога јер су им скоро сви масмедији у рукама бриселског или њему послушног капитала. Најсвежији примери масовне колонизације и пљачке читавих економија од стране нових западних империјалиста, јесу неке од нових чланица Бриселске уније. Њихови спољни дугови према Бриселу, Светској банци и ММФ-у непрестано расту, и када ускоро дођу за наплату, откриће се до краја какав је и био циљ белосветских банкара у оснивању тзв. ЕУ. Овај неоколонијални пројекат већ је, на пример, успео да увуче Пољску у дуг од скоро 150 милијарди долара. У сличном положају су многе нове чланице тзв. Европске уније, а неке друге то тек очекује у будућности. После реченог довољно је јасно шта се крије иза помпезних прича о неком новом земаљском рају званом ЕУ, те и то ко нам је и са економске тачке гледишта пријатељ, а ко то није. Ми Срби ускоро ћемо отворено бирати између истинске економске слободе и неоколонијалног ропства бездушним и антихришћанским банкарима овога света.
Бриселска унија не трпи различитост
Међутим, било би добро да схватимо и то да овако слободно можемо говорити и писати можда још само мало, можда још само пар година, јер тиранска Бриселска унија не трпи истинску слободу људи и различитост у мишљењу. Она о томе прича само када њој тако одговара зарад остварења својих империјалних циљева. Нама, пак, треба да буде потуно јасно да је такозвана ЕУ себе скоро потпуно предала служењу пролазним квазивредностима неутемељеним на Јеванђељу Христовом, на Његовој Личности, Његовој спасоносној науци и Његовој слободи коју Он собом даје свакој човековој личности која заједничари у Њему и Његовим вечним даровима. Бриселски банкари немају, нити су икада и имали, слуха за истинољубивост и стварну слободу говора и писања. У њихову приврженост слободи говора, у њихову „љубав“ према различитости ставова, ми Срби смо се уверили посебно у периоду од 1991. до 1999. године, а поготову када су, из преизобиља „љубави“ према другачијем мишљењу, бомбардовали ТВ Београд и убили онолико новинара.
Тзв. ЕУ, која се широко препустила служби гордоме мамону, посматрано јеванђелским очима, у ствари је без икакве реалне шансе на дуговечност. Она је већ сада, због свога богоодступништва, осуђена на сигурну и брзу пропаст. У њој (част изузецима), све шире и све отвореније хара духовна пустош, отворена и ледена безосећајност за Вечну Божанску Љубав и вечни смисао људскога живота. На крају крајева, у њој често нескривено тутњи и језива мржња према Богочовеку Христу и према свакоме ко не жели да иде њиховим, „европским“ путем.
Ми Срби ускоро нећемо имати много избора. Или ћемо поћи за Христом, или за мамоном. Или ћемо хитати за Вечним и Благим Исусом који нам даје сва богатства Неба, сву слободу од греха, смрти и Сатане и све оно што нам је потребно на земљи, или ћемо, идући за разним Соланама, Ешдаунима, Саркозијима, Продијима, Лајчацима и другим слугама најкрајње таме којима је дах у носу, завршити на сметлишту историје.
Избор је на нама, и прави и истински Срби већ га знају и осећају. Такозвана ЕУ је већ предвидела да у њеном безбожном уставу не буде ни поменуто име Бог. Она је већ скоро потпуно одбацила Богочовека Христа и тиме се уврстила у ред сигурних губитника, и у земаљском и у небеском смислу. Стога наш избор треба да буде јасан и непоколебљив, јер Господње су речи сасвим недвосмислене. Богочовек Христос нам кроз Његове Свемудре речи стога и поручује да се јасно определимо између богоодступничке тзв. ЕУ и Њега, Извора свакога добра у свим световима, јер каже: „Ја сам чокот а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити“ (Јн 15,5 )… „Нико не може два господара служити; или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6,24).