Слобода је одувек била душа поезије сваког великог песника, срце протеста против тиранина, жеђ и мека песничке хармоније и естетике. Оваква и слична запажања посебно добијају на тежини и значају у временима духовног тровања и окупације српског етничког простора, Дис би рекао онда кад набуја сав шљам, разврат и пороци, наметне се задах људског пропадања. Наступе препознатљива смутна времена, времена без визија, без великих националних и социјалних циљева, овлада понизност, нихилизам и деструкција. Најчешће тада и песници и људи тумарају, губе осећање идентитета, удаљавају се са песничких извора, отуђују се и од себе и од праве уметности, од праве поезије. Стварно бити или само личити, тј. изгледати, одувек су представљали у српској националној историји потпуно одвојене и супротстављене појмове и реалности, а њихов несклад је достизао такве размере и последице, као што је блокада, раздробљеност и општа духовна онемоћалост, уопште криза целокупног националног, културног и уметничког бића и неисказаних креативних песничких моћи.
…„Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело икрштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.“
Владислав Петковић Дис, Наши дани, 2010.
Достојевски је без сумње био у праву када је рекао да се тајна човековог живота не састоји само у томе да он живи, него и у томе зашто живи, јер живот поезије не може бити живот без бескрајног мноштва и богатства поетских могућности, без тријумфа духа над суровим и трагичним судбинама постојања и стварања. Тријумф живота над смрћу, поезије над животном бесмисленошћу и тривијалношћу, песник може да оствари једино новом песничком естетиком, сопственим песничким васкрснућем. Увек се пред њега изнова намеће питање како се може постојати, а не бити уистину песник? Зар поезија није естетско дело које наставља да живи, које траје? Пре и после смрти наставља да живи поезија, стваралачки аутохтона и непоновљива, у континуитету онтолошког и феноменолошког сучељавања.
Естетски песнички идеал престао је да егзистира као естетска манипулативна форма још од грчког филозофског горостаса Платона неколико векова пре нове ере, који кад је реч о естетици не скрива да се надовезује на плодове филозофске мисли Хесиода, Хомера и Симонида и подсећа на велике грчке народне песнике као очеве и вође мудрости. Велики песници као и велики људи, попут високих планина треба да стоје усправно, јер никада песнички естетски домети нису били високи ако њима није претходило превазилажење изопачених и наметнутих животних истина, увек ново освајање слободе за коју ни песничко трагање и стварање нема цену. Овом приликом подсетимо се речи Момчила Настасијевића: „Ко је без борбе победио тај нема шта рећи“. Великим песницима по угледу на велике људе у историји можемо сматрати само оне који су песничку славу и част у песничким немирима и изазовима стицали. Непресушна је песникова чежња и дар да све око себе превазиђе, преобрази и уздигне на песнички естетски ниво. Незамисливо је његово самоостварење у затвореним песничким вртовима док мисаона и језичка анализа увек изнова настоји да продре кроз различите слојеве смислова до саме песничке суштине и језгра песничке истине.
Наравно, увек постоји привид истине, различитост животних истина и различити нивои сазнања у овладавању њима. Истина не постоји по себи и за себе, већ се наново открива и осваја у самој стварности. Само прави песник другује са митовима и са њима ствара поезију. Митови нису мање значајан извор и стваралачки покретач него реалан свет, песничка осећања и разум. Митови нису никакве илузије, поготово извор непоузданих информација и конзервативизма, поготово не песнички мото песника савремене модерне, који покушавају да глобалистичке илузије подигну на разину животног и песничког идеала. Песничко стваралаштво и достојанство захтева трајно покоравање највишем закону, закону моћи духа који представља хоризонт саме песничке историје и по коме се песник као човек – стваралац и злочинац, ма ко он био, трајно међусобно искључују.
У ствари права је истина да носиоци савременог светског конзервативизма и моћи, идеолози транснационалног корпоративизма одбацују мит као научну, песничку и духовну вредност, мада је и Мартин Хајдегер, један од највећих филозофа XX века, сматрао да је он незаобилазан у било којим и било каквим иоле озбиљнијим филозофским размишљањима. Мит је по Хајдегеру право животно сведочанство и жива реч – слика стварног животног и историјског дешавања. Ограничавање и гушење духовне слободе пред свако песничко и уметничко стваралаштво намеће баријере и претвара их у тумарање по ћорсокацима. Овај тренд је у самој својој основи у контрадикцији са естетским, која увек има тенденцију да оствари највиши ступањ савршеног, непрофитабилног божанског бивствовања.
Код старих Грка појам лепог је само у почетку био везан за чулну функцију вида (лепоту облика и боја, накит и украс), тј. за облике који се само чулима могу опазити и естетски вредновати. Тако је Афродиту родила лепа мајка, а Хефест ствара вештином жену лепога лика Пандору. Међутим, веома брзо на дневни ред расправе о естетици дошла је разлика између спољашње и унутрашње лепоте. Софо тим поводом примећује да онај који је леп само је за очи такав, али само онај који је добар у ствари обликује лепоту. Зато је у предплатоновским филозофским текстовима од посебне важности упоредити однос појма лепог према појму доброг. Филозоф Платон је систематски истражио све оне термине којима се област лепог и видљивог везују за појам хармонично, чиме досежу до појма духовно, који опет мора да буде хармоничан. Песничка моћ и песничко трагање и понирање у сферу естетског, наравно, често су веома разноврсни код различитих песника. Хартман сматра и упозорава да су закони лепоте специфични индивидуални и другачији за свако право уметничко дело. Никад не треба умањивати значај песничког склада и музикалности, у ствари целокупне семантичке поетске димензије. У вези с тим, Кроче је упозоравао да је сваки израз непоновљив, чиме речи и изрази добијају посебно на значају у песниковом стварању.
Лепота је божанска и самим тим недоступна, спољна и унутрашња и неопходно је да се односи и на појмовну суштину и на индивидуалност и специфичност песничког израза, посебно никад, баш никад, песник и његов образ не би смели да се стиде песничког естетског израза.