14 година је прошло од завршетка НАТО бомбардовања Србије. Да ли је војна интервенција достигла оне циљеве ради којих је све почело? Косово је престало да буде регион нестабилности? Да ли је престао терор против српског становништва покрајине?
Истина, један циљ је постигнут- Хашим Тачи и његови терористички командири су постали газде на Косову и претворили се у угледне политичаре. Данас у Европи и САД труде се да не говоре о операцији Милосрдни анђео. Не воле ни европски и прекоокеански политичари када се сећају оних који су били убијени или обогаљени у те трагичне дане на пролеће 1999. године.
Желим да испричам читаоцима Гласа Русије за дивну лепу девојку Марину Јовановић. У мају 1999. године имала је свега 15 година. За Марину сам сазнао од својих београдских пријатеља који су помогли да је нађем. Ми смо се састали у једном од београдских кавића и Марина ми је испричала како су НАТО пилоти убијали људе на велики православни празник – Дан свете тројице.
Када су започела бобмардовања, нисмо веровали да нешто тако може да се деси крајем 20. века. Н абалкану 90-их година било је много рата – у Хрватској, Босни и Херцеговини. Али овде у Србији увек је било мирно. Два месеца сам била у Београду, од 24. марта до 23. маја. За време ракетних и ваздушних удара на нашу престоницу сакривали смо се у склоништима. Било је много проблема – често је нестајало струје, лоше је радио градски саобраћај, били су ужасни редови за бензин. Али наша породица је преживела то време без губитака. У малом граду Варварину рођени су моји родитељи, тамо су имали малу кућу. У њој су живели деда и баба. И решила сам да одем код њих, у тиху провинцију. Авијација НАТО-а је летела овде, али бомбе није бацала. Зато сам решила да одем у Варварин, како бих мало заборавила НАТО кошмаре.
Отишла сам у Варварин зато што је тамо била моја најбоља другарица Сања Миленковић, најбољи математичар Југославије. Она је много пута побеђивала на међународним математичким Олимпијадама. Сања ме је звла скоро сваког дана и позивала у Варварин, где је све то време били тихо и мирно. 23. маја сам отишла тамо. Целу недељу смо провели весело, чинило ми се да сам доспел ау другу земљу, где нема паклених авиона, ни завијања ваздушне узбуне, ни томахавка, ни бомби тешких неколико тона.
30. мај била је недеља. За православне велики празник – Дан свете тројице. За Варварин то је главни празник, сви тог дана излазе на улице, шетају се, улазе у цркве. И ми заједно са Сањом и једном девојком у 10 ујутру кренули смо у цркву која се налази на другој обали реке. Враћали смо се назад око 13 сати, и били на средини моста. У том тренутку над нама је пролетео авион, потрчали смо. Пилоти су пустили ракету. Видели су да су на мосту деца, што им није сметало да пусте ракету. Детонација ме је одбацила у ваздух, осетила сам да унаоколо све гори, био је прави пакао. Урлала сам од бола, практично ми је била откинута нога, она се држала на остацима коже. Затим сам пала заједно са мостом који је падао и изгубила свест. Када сам се освестила, учинило ми се да су моје другарице живе. Била сам сва крвава, али видела сам да је Сања изгубила свест. У то време авион је избацио још две ракете. Мост је био разрушен, али НАТО пилоти су решили да нас дотуку. Нема сведока, нема оптужбе. Пилоти су убили моју другарицу Сању Миленковић и са њој још 17 људи који су нам журили у помоћ.
Да пилоти нису извршили други напад, сви би остали живи. Мени је до данас нејасно зашто су мост гађали. Мост није имао никакав стратешки значај, он не спаја велике градове и војне објекте. То је мали сеоски мост. Зашто је био циљ за НАТО? Тим пре што је била недеља, празник, скупили су се цивили. Ако је он за њих био тако важан, зашто га нису разрушили ноћу?
Брзо су ме превезли у болницу града Крушевца, она је најближа Варварину. Провела сам тамо 20 дана, затим се рат завршио. Мене су превезли у Београд, где сам се лечила скоро годину дана. За то време су ми урадили неколико операција, дуго нисам могла да ходам и ишла сам само на штакама.
Сада се лоше осећам, имам неколико гелера од ракете у желудцу. Нису могли да се оперишу, то је опасно по живот. Сваког јутра имам страшне болове који могу да се ублаже само лековима. Прошло је 14 година, али сваког дана се мучим.
Мишљење аутора не мора да се подудара са ставом редакције.