Пре пар година, написао сам чланак у коме сам истакао своје неслагање са тезом о неопходности поседовања оружја ради самоодбране у рукама обичних грађана. Та тема је поново покренута у овом чланку па сам принуђен да поново реагујем на наводе из тог чланка.
На пример неки од навода у којима се тврди: „U pojedinim državama SAD građanima je dozvoljeno da nose oružje, ukoliko ono nije skriveno. To znači da svaki građanin može da, recimo, nosi sklopivu metalnu palicu na pojasu. Građanin ima pravo i da se tim oružjem brani od nasilnika. U evropskoj istoriji, ne tako davno, bilo je normalno da svaki kulturan muškarac pored šešira, nosi i mač. U Americi se i danas vodi računa o ustavnom pravu građana da nose oružje. Reč je o prirodnoj potrebi ljudi koji žive u gusto naseljenim sredinama da bar donekle budu u stanju da sami sebe zaštite od nasilja.“
1. У реалности у већини (37) америчких држава дозвољено је ношење оружја али само ако је скривено CCW – Concealed Carrying Weapon.
2. У европској историји искључиво племићи су могли бити наоружани мачем, чиме су осигуравали своју безбедност од малтретираних поданика који су листом желели њихову смрт.
3. У америци је „потреба за оружјем“ мања у густо насељеним градовима јер је ту полиција у близини, већ је проблем са становништвом које живи ван градова (а оно је у већини) на великим удаљеностима од полиције, где неретко нема ни сигнала мобилне телефоније.
„Mnogo bi bilo manje takozvanih „predatorskih napada“, to jest napada na bespomoćne žrtve, kada bi postojala kultura prava na samoodbranu, to jest kada prolaznik koji vidi da neko napada bespomoćnu žrtvu mogao biti naoružan i imao pravo da interveniše.“
Да анализирамо случај када пролазник наиђе на двојицу која туку трећег, како се наводи:
1. Тај трећи може да буде дилер дроге, може да буде награђивани песник или студент, може да буде џепарош ухваћен на делу, вучков батинаш гласача на КиМ изборима итд.. Како ће се прецизно одредити ко је права жртва?
2. Пролазник може да буде студент, инвалид, мајка са дететом, пекар, лекар, професор, пезнионер, срчани болесник итд.
Пробајте само да претпоставите како би сваки поједини од њих реаговао и доћићете до катастрофалних ситуација.
Наравно поставља се и питање како би тај пролазник проценио да ли и зашто да се умеша и кога и зашто да брани, јер то што раде прва двојица може бити и оправдано уколико је жртва криминалац. Пролазник то не може знати. А преузимање правде у своје руке тек тако…
Много ефикасније би било да на ћошку стоји локални полицајац који познаје комшилук као што је некад било и као што је обичај и сада у неким земљама које имају стварну жељу да одрже ред. Сетите се како је било у време социјализма, нисмо морали да закључавамо станове.
Што се тиче провалника који вам упадају у стан. Не можете имати априори право да их убијете иако наравно имате право на самоодбрану.
Јер право да априори можете да убијете човека који вам је ушао у посед би омогућило убиства са предумишљајем без икакве одговорности. Позовете особу на кафу, ликвидирате је и после објасните полицији да вам је провалио у кућу. Не могу се отети утиску да би у неким срединама, првог дана примене закона, гробље било препуно.
Да не причамо о томе како би увођење праксе убијања људског бића, као нормалног понашања, потпуно деградирало човека како морално тако психолошки и на сваки други начин.
Примери из Америке или било који други појединачни примери који су само изузетак а не правило, не могу бити основа за генералисање целокупног стања у Србији. А пуно има таквих фантастичних прича где лопови секиром разваљују врата док је цела породица у стану на окупу. А ноторна је чињеница да лопови избегавају да краду тамо где има некога.
„Pre nekoliko meseci, samohrana majka troje dece, koja je pri tom bila trudna sa četvrtim detetom, pozvala je američku policiju sa sledećim paničnim pitanjem: „Neko provaljuje u moju kuću, sama sam sa decom. Sedim u naslonjaču ispred vrata sa uperenom puškom u vrata! Šta da radim?“ Policijski operater joj je odgovorio: „Gospođo, uradite sve što je potrebno da se odbranite.“ Vrata su popustila, dva provalnika su upala u kuću, i žena je pucala, ubivši jednog na mestu i ranivši drugog. Posle uviđaja, policija je odnela telo, napravila zapisnik, pitala ženu da li joj je nešto potrebno, i — pozdravila se sa njom. Ona nije morala da prolazi maltretiranje birokratske procedure, a kamoli da bude sumnjičena za “prekoračenje nužne odbrane”.“
Чисто сумњам да у америци лопови проваљују врата самохраних мајки са четворо деце да би их опљачкали и убили. Ни у Америци самохране мајке са четворо деце немају паре нити ишта вредно ризика од електричне столице. Уколико се ово стварно десило, захтева и додатне детаље за разјашњење. Рецимо можда је та жена кад је оставио муж са четворо деце, позајмила паре од те двојице и није хтела/могла да их врати, па су они бесни дошли да јој лупају на врата и она их је убила. То је много реалнија прича.
У сваком случају, да није имала пушку та жена би изашла из куће на задња врата, закључала се у подрум са децом и сачекала полицију. Или би ушла у гаражу упалила ауто и одвезла се са децом далеко од куће. или би отишла са децом до комшије кроз задње двориште. итд. итд. Да је имала сигурносна врата и решетке на прозорима ништа се не би догодило.
Овако је своју децу изложила огромном ризику (јер могла је и да промаши) али и страшном искуству убијања.
А то да је при убиству најважније заобићи бирократску процедуру, а да сама ликвидација људског бића не доноси убици никаква морална питања нити психолошке тегобе је скандалозно размишљање.
Скоро је у домаћој јавности расправљан прилично јасан случај убиства са предумишљајем које је ипак оквалификовано као упад у посед и самоодбрана. Јавност се поделила иако су објављене чињенице говориле супротно. Многи су у ватри стали на страну убице који је наводно бранио свој дом. По наводима који су пренебрегнути, уместо да оде код комшије и сачека да лопов оде, он је лопова повредио на прозору, лопов је почео да бежи, убица га је појурио и убио на улици док је овај лежао са повређеном ногом. Лопов чак није ни успео да уђе у стан јер га је убица чекао спреман на прозору.
Други пример који се наводи као подршка убијању провалника ватреним оружјем је Енглеска. Ја бих ту само додао да је Енглеска позната као једна од Европских земаља где је цивилима најтеже да дођу до ватреног оружја па зато купују ваздушна оружја као сурогат. Значи ни Енглеска не подржава убијање својих провалника као што се жели представити.
Ако се жели дати аргумент о давању оружја цивилима заједно са правом да без одговорности убијају што наведени чланак сугерише, онда се мора дати и реaлна статистика о теми која обухвата све земље. И то како статистика криминала, тако и статистика поседовања оружја у рукама грађана и у којој су корелацији. До сада је та наука дошла до закључка да поседовање оружја у рукама грађана не смањује криминал.
А оружје за самоодбрану не мора бити убојно. Има много решења која неће убити нападача већ га само онеспособити. Требало би инсистирати на томе а не на убојном оружју.
Што се тиче кућне одбране, први ниво су решетке на прозорима и сигурносна врата. За пролаз кроз те препреке лопов мора имати време и јак мотив. Други ниво је аларм повезан са службом за обезбеђење која стиже за пар минута. Са таквом заштитом лопов мора имати још већи мотив. Трећи ниво су „сигурне собе“ где се укућани склоне док не прође опасност.
„U SAD postoji zakon po kome bilo koji počinilac tri uzastopna krivična dela automatski dobija doživotni zatvor — takozvana politika “three strikes and out”. Pri tome, ta tri krivična dela mogu biti i nenasilna. Dovoljno je da jedno od njih bude banalno krivično delo kao što je kršenje uslova prevremenog otpusta iz zatvora, recimo suptanjem u kontakt sa licima koja čine krivična dela. U Srbiji, koja se suočava sa epidemijom smrtonosnog nasilničkog ponašanja, treba da postoji zakon “ponovljeno nasilničko ponašanje — 40 godina zatvora”. Isti princip treba da se primeni na svako nasilničko delo u kome žrtva doživi invaliditet ili izgubi život. Kraj nečijeg života uzrokovan nasiljem treba jasno da znači i neopoziv kraj života nasilnika u društvu.“
Овако ужасно законодавство наводити као узор је потпуно непримерено и нехумано. Доживотна робија за три ненасилна кривична дела?! Па то би било равно лудилу да не знамо да је амерички затвор место где борави мушко становништво у најбољим годинама за рад. Затвореници се користе са једне стране за бесплатан ропски рад а са друге стране, пошто су сви амерички затвори приватне компаније за дотације од државе јер власници затвора су део екипе господара.
Тренд истицања пораста некаквог паушалног „насиља“ у Српским медијима је у потпуности политички мотивисан, јер се политички организована патриотска омладина изједначава са хулиганима и лепе им се етикете из страха режима да буде збачен на улици као што је и дошао на власт. Данас режим не дозвољава организовање патриотске омладине већ само подмлатка својих странака. Сву осталу активну омладину проглашава за уличаре, хулигане и на сваки начин замењује тезе.
Тако се и смрт оног јадног француског спортског хулигана (да то је права реч, јер му је забрањено присуство на свим европским спортским такмичењима због хулиганства) приписује батинама а у ствари он је у бекству сам пао са висине (зашта постоје сведоци као и снимак) и умро тек у болници због нестручности лекара, чија се репутација заштићује робијањем младића који нису криви.
Србија све садашње проблеме криминала може решити само бољим радом полицијских и других служби а не наоружавањем грађана.
Али ту је проблем политичке природе. Јер многе власти не желе општу безбедност већ им одговара стање сталне напетости, неизвесности и страха код становништва. Главни пример је Америка где полиција у стварности није у стању да ради свој посао (осим у холивудским серијама) јер је нема довољно, слабо је обучена и слабо мотивисана (плаћена). То се најбоље видело у случају кад су два пљачкаша у панцирним оделима, ушетала у банку са АК-47 са повећаним тубуларним магацинима и панцирним мецима, држала целу градску полицију цело пре подне. Пуцали су стотине рафала, оштетили многа полицијска возила, погодили много полицајаца који су сатима лежали и јаукали. На крају су пљачкаши извршили самоубиство. То је све документовано у филмском запису. Нигде није било оне моћне и ефикасне америчке полиције сатима. Некакви јадни полицијски службеници који једва да умеју да држе оружје а камоли да прецизно пуцају су били блокирани цело преподне и запомагали преко радија уместо да су са два прецизна метка погодили нападаче у главу као што гледамо у холивудским полицијским филмовима.
Моје основне тезе су:
- Поседовање оружја не значи и психолошку спремност за његову правовремену употребу када дође до опасне ситуације. (већина цивила би оклевала довољно да им то оружје више ничему не служи јер су већ савладани од стране криминалаца којима су опасне ситуације познате)
- Поседовање оружја не значи и физичку/борбену спремност за његову правовремену употребу када дође до опасне ситуације (већина цивила нема брзину, снагу и вештину да на време и квалитетно реагује у опасној ситуацији)
- Поседовање оружја не значи и психичку способност за његову употребу када дође до опасне ситуације (већина цивила не би ни била у стању да реагује и употреби оружје од стреса и из страха)
- Поседовање оружја не значи да власник има способност за његову прецизну и правилну употребу када дође до опасне ситуације (већина цивила не би уопште могла прецизно да гађа у условима стреса који доноси борба)
- Поседовање оружја не значи да власник уме и да га одржава. У тренутку опасне ситуације оружје се може заглавити јер је у цивилном влашниству 99,99% времена некоришћено и неадекватно одржавано, а то може бити одлучујуће (опруге доносача метка прве страдају од сталне сабијености)
То су све познати проблеми, статистички детаљно обрађени и поткрепљени адекватним истраживањима, који се често јављају и код обучених професионалаца а камоли код цивила којима су опасне ситуације у животу реткост и који никада нису ни били психолошки припремани и тренирани за вођење борбе.
Најважније од свега је да се у цивилизованом друштву не може давати право свакоме на улици, да замењује правосудне органе и органе реда. То је цивилизацијски корак назад који би могао довести до страховитих последица.
Али потпуно сам сигуран да неће доћи до промене закона који би омогућио свим грађанима да носе оружје, не због неког алтруизма режима, већ из страха који садашњи али и припадници прошлог режима имају, да већина грађана буде наоружана. Они се оправдано плаше народног одговора на своје вишеструке и вишегодишње злочине започете пето-октобарским пучом.
У том смислу сигуран сам и да већина грађана Србије жарко прижељкује закон који ће им омогућити несметано наоружавање.