ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој,Србијо међу људима на њивама
ој,Србијо међу песмама међу стадима
ој, Србијо песмо међу народима
Писао је Оскар Давичо о Србији некад, каква беше. Данас је наша „демократска“ Србија све мања, гладна, тужна и јадна.
Данас, Србија жури да се смести у неке друге границе, можда некадашње, предкумановске. Односно, њу пожурују, у име њеног сопственог бољитка, просперитета, бољег живота. Иако је већини грађана у Србији из дана у дан све теже, сви ћуте и чекају те обећане боље дане.
И тако у чекању прође им ето, више од десет година.
Стање у Србији након 2000.те, најбоље је описао професор Емил Влајки, који каже:“ Већ десет година нова“демократска “ Србија доживљава праву Голготу: територијалну, политичку, менталну, моралну, духовну и економску. Одузимају јој се територије, убеђује се да је њен народ геноцидан, њене су политичке и културне елите постале слуге западног империјализма. Православна црква снажно нагиње католицизму, а поред свега народ је незапослен и гладан.“ Српска самодемонизација која је кренула преко свих медија од 2000.године, врста је мазохизма невиђена у савременој историји“ .
И, зато не чуди што смо данас на овом путу ка…., можда чак и тихом нестајању. Ми тим путем добровољно идемо. Сами себе доводимо до програмираног циља, циља који нам је зацртао наш БОГ, Међународна заједница и САД.
Узалудне су разумне приче појединаца да срљамо право у провалију.
Узалудна су била упозорења, шта ће нам се десити уколико на изборима 5-ог октобра 2000.те на власт дође ДОС(демократска опозиција).
Данас смо свесни да се дешава управо онако како нас је, тадашњи председник „јавно и на време упозорио.“ Све оно што Запад није успео санкцијама и злочиначким НАТО бомбардовањем тадашње СРЈ, успео је након петооктобарског пуча, инсталирањем нове „демократске“ власти.
„Не нападају они Србију због Слободана Милошевића, него Слободана Милошевића због Србије“, говорио је председник Милошевић, али, мало ко га је тада чуо, или желео да чује. Рекао је и ово:
„Пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких Западних сила. Велики део тог посла обављен је успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета, или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. У нашој јавности већ дуго је присутна групација која под именом опозиционе политичке партије демократске орјентације заступа интересе влада који су носиоци притиска на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска Опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне Алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сардњу са том војном Алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности познат је његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је птребно, како би се њен отпор сломио. Заступајући те интересе, ове групације су нашој јавности послале поруке- са њима на челу Југославија ће бити изван сваке опасности од рата и насиља; доћи ће до економског просперитета, видног и брзог, вишег стандарда, такозваног повратка југославије у међународне институције и тако даље.
Моја је дужност да вас јавно и на време обавестим да су та обећања лажна. Успостављањем власти, коју подржава, односно, коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. У склопу те политике за распарчавање Југославије Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би она морала да се опрости, не изражавајући при том, чак ни наду да ће јој тај део наше земље моћи да буде враћен. Терторија која би преостала да носи име Србије, била би окупирана од стране међународних, амерчких или неких трећих војних снага који би ту територију третирале као војни полигон, и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.
Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих, слика је Источне Европе већ више година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо под комадом и контролом власника наше земље брзо стекли огромну већину веома сиромашних, чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од чверцерске елите којој би било допуштено да буде богата, под условим да, у сваком погледу, буде лојална команди која одлучује о судбини наше земље. Јавна и друштвена својина брзо би се трнсформисала у приватну, али, власници те својине, из досадашњих искустава наших суседа, по правилу би били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу, која их измешта из сфере елементарног и националног и људског достојанства. Највећа национална добра, у тим приликама, постају власништво странаца, а они који су њима до сада управљали, чинили би то у оним измењеним приликама као службеници страних фирми у сопственој држави. Због националног понижења, растурања државе и социјалне беде, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, од којих би криминал био први. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, када би је имали, јесте губљење идентитета.“, рекао је Слободан Милошевић, у свом визионарском говору 2-ог октобра 2000.
Свргнут је диктатор, како су председника Милошивића називали.
А, да ли је Србији сада боље?!
Разуларена руља Срба, предвођена квислинзима и логистиком ратних непријатеља силом је развластила председника Слободана Милошевића. Квислинзи су га изручили на Видовдан Хашком казамату где је и ликвидиран.
Академик, историчар, Милорад Екмечић, у књизи „Таквог га знам“, на крају свог текста каже:“Дође ми да запевушим „синоћ неко кроз Тополу прође… Обојица су на сличан начин платили главом, оставили недовршено дело да будућност чини оно што чини“.
И, ето ту смо где смо. Све по „нашој“ жељи?!
Кажу, какав народ таква му власт.
Могу, очигледно да нам, не само причају, већ и раде све и свашта, по неко ће реаговати, али то вам је као да комарац убоде слона. Све је, очигледно под контролом, ништа се у држави не мења, све иде по „плану“.
Обавештени смо ми и о томе да никаква европска перспектива није намењена нама и то још у мају 2000.године.
Наиме, Вили Вимер, тадашњи председник парламентарне скупштине ОЕБСА, у писму упућеном канцелару Шредеру са једне међународне конференције на врло високом нивоу пише:
Организатори су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
Организатори су изјавили да се СРЈ налази ван сваког првног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
Европски правни поредак представља симетрију за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно погоднији је амерички правни поредак за примену и у Европи.
Рат против СРЈ вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.
Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де факто превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања“концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу1999.године, односно настојања Европљања да се добије мандат УН и КЕБС-а.
Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи у будуће да поступају.
Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави терториална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.Србија( вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петерсбурга Балтичком мору.
У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
Тврдња да је НАТО приликом напада на СРЈ прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права- није оспоравана.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна је да у глобалном оквиру, због оствативања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га укинути.
Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитаризам, написао је Вимер, који је касније у једном свом интевјуу „Независно Косово“ назвао „Мртворођенче европске политике“.
На овој конференцији била су и лица из Србије. А то су Милан Пјевић, у својству спољнополитичког саветника Г17 плус, Александар Фатић, председник Центра за менаџмент у Београду и Братислав Грубачић, тада директор и главни и одговорни уредник београдског ВИП Преса.Од њих, наравно, нисмо сазнали ову информацију, али је писмо господина Вимера упућено канцелару Шредеру објављено у штампи још маја 2000-те.
Али шта то нас интересује што нам је Вимер објаснио да нама нема места у ЕУ. И даље се надамо уласку у ЕУ, лицитирамо са датумом када ће се то десити, јер, и власт и велики део опзиције су нас убедили да ЕУ нема алтернативу. И све услове које нам налажу они који нас заправо тамо неће, ми ревносно извршавамо.
Недавно нам и сам Расим Љајић, министар за рад и социјалну политику и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, признаде да су се,“ обистиниле његове слутње да је Хашки услов био само параван за Косово“. Откри нам он( ову велику истину) своје слутње тек данас, када су испуњени сви захтеви из Хага. Што те своје слутње министар Љајић не исказа пре испоруке свих српских глава хашком казамату.?! Би он, али му је синуло тек после изручења Радована Караџића! И то нам тек данас саопштава. Расим Љајић каже:“ то је било евидентно дан после изручења Радована Караџића 2008.године, када се на састанку Савета министра ЕУ у Бриселу готово нису ни осврнули на то. У време Слободана Милошевића пропуштена је велика шанса за многе солуције које су много повољније од ове коју имамо сада на Косову. Зато, каже Љајић,“ не треба јавно да говоримо о било ком коначном решењу, јер су наше позиције слабе, па се чак, најбоље идеје у старту осујећују.“‘
Ова власт и нема никакве идеје. Ова власт је ту да спроводи идеје оних који су их и довели на власт, то је сасвим очигледно.
Али, господине Љајићу, и сви ви из власти, као и све неверне Томе, Слободан Милошевић је, за разлику од вас, од почетка схватио да је проблем Косова превасходно државноправно питање. Све мере које је Слободан Милошевић предузимао, почев од историјског доношења амандмана на Устав СР Србије 1989, преко одбацивање понуде из Рамбујеа, до Резолуције 1244, биле су усмерене на одбрану територијалне цеовитости државе Србије на Косову и Метохији.
А шта данашња власт ради најбоље одсликава текст Др. Стивена Мајера, бившег господара Балкана из сенке. Он, поводом одлуке Међународно суда правде(МСП), између осталог каже: „Ова влада прихвата дотрајалу мантру да је евроатлантска заједница решење за све проблеме Србије, и да је чланство у њој вредно било које цене. Али, „евроатлантска заједница“ је ствар прошлости. Она је суштински престала да постоји после пада Берлинског зида и колапса СССР-а. Две главне институције некадашње евроатлантске заједнице- НАТО и ЕУ-постале су веома проблематчне организације. НАТО и даље постоји само због инерције. Он нема стварну никакву безбедносну функцију. Алијанса више не игра никакву улогу у Европи, па чак ни у Авганистану НАТО више не може да приволи веђину својих чланица да се укључи у борбу.
ЕУ је и даље корисна у одређеној мери, али сада је то веома разбијена организација. Она је финансијски богаљ.
ЕУ нема свест о томе где жели да иде, колико нивоа ће одржавати, на који начин ће формирати центар за доношење одлука, колико ће велика бити, ни како ће се уредити односи између Брисела и националних влада. Штавише, чак и под најбољим околностима, и упркос обећањима лидера ЕУ, чланство Србије ће бити далеко. За Београд ће бити повољније да успостави посебне економске споразуме и односе са ЕУ који су од интереса за Србију, уместо да прода своју душу за пуноправно чланство у тој обогаљеној институцији.
Укратко, каже др.Стивен Мајер, „Садашња српска Влада- заједно са Вашингтоном и неколико европских присталица- наставља да се држи бескорисних и оштећених институција прошлог времена.
О опозицији др. Стивен Мајер, одличан познавалац прилика на Балкану, бивши шеф ЦИА и професор на Универзитету за нациналну безбедност у Вашингтону пише:
„А где је била опозиција током процеса вођеног пред МСП-ом? Зашто међу њима није било никаквог битног наговештаја против корака које Влада предузима?“
Мислим, каже Мајер, да постоје два главна разлога за то.
Многи од њих деле страх са Владом од противречне политике Вашингтона и Брисела. Иако не баш у истој мери као партија на власти, све опозиционе партије такође превише често поклањају поверење застарелим институцијама и политичким циљевима извиканим од Запада. Друго, опозиција је без јасног циља, конфузна, апатична и поцепана усред унутрашњег неслагања.
Овај текст је др, Стивен Мајер написао прошле године у августу.
Али, нама је важно шта кажу наши политичари, а они кажу јасно , ЕУ нема алтернативу. Можемо се ми и љутити на ЕУ, власт нам то дозвољава. Тако Расим Љајић каже:“ Наши грађани имају пуно право да буду незадовољни понашањем ЕУ, због двоструких стандарда, често неправедне политике која је вођена према Србији. Али, сада морамо да делујемо крајње рационално, хладне главе да приступимо читавом процесу. Морамо да кажемо да ЕУ остаје наш спољнополитички приоритет и ту нема дилеме“, каже Љајић.
Нема дилеме, то је сигурно, да ће бити онако како власт каже. Нема места сумњи.То смо већ више од десет година и доказали. Јер, наша власт ништа не раде што није у интересу народа и државе. Доказано, зар не? И зато власт може бити спокојна. Све ће бити како власт каже, односно, онако како јој је речено да уради.
Одавно је овај народ престао да пажљиво слуша разумне чињенице. Одавно су међу Србима пуштене Ломехузове бубице. То су оне бубе које нападну колонију мрава а које је у књизи „Манипулација свешћу“ описао Сергеј Георгијевич Кара-мурза, као типичан, али за људе врло поучан пример манипулације у животињском свету. Наиме, Ломехузове бубе се међу мраве крећу и понашају веома слично мравима. Добро опонашају језик њихових гестова. Бубице су тако веште да од мрава лако измамљују храну. Та превара иде чак дотле да мрави лижући излучевине које по себи излучују лажна сабраћа, потпуно губе орјентацију у понашању и хране бубе чак и својим јајашцима, остајући тако без потомства. Јасно је, дакле, пише Кара-мурза, да Ломехузове бубице својим надражујућим излучевинама шаљу мравима сигнале који онемогућава важан програм понашања, уметнут у тело мрава. Ломехузове бубице имају, у ствари, способност да тако“обрлате“ мраве да они, на крају крајева, уништавају сами себе.
И ми смо, чини ми се одавно обрлаћени.
Ипак, верујем да нисмо баш сви.