Љубомир КЉАКИЋ: ЗАВРШИТИ НЕЗАВРШЕНИ ПОСАО САД НА БАЛКАНУ

Рад се први пут објављује у интегралној верзији; изворно је објављен у три наставка под насловом „Треба да обрађујемо свој врт“

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/06/07/ljubomir-kljakic-treba-da-obradujemo-svoj-vrt-i-deo/

  Преузмите интервју Љубомира Кљакића у PDF верзији за штампање

 

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Кљакић: Јасно је да су ова два става у неразрешивом унутрашњем логичком и језичком конфликту. Реч је о конфузном језичко-пропагандном слогану који је у директном сукобу са стварним чињеницама и стварним животом. Данашња власт која се држи за тај конфузни и конфликтни пропагандни слоган, као што се дављеник хвата за сламку, само потврђује да је политички, затим социјални и економски, а најзад и психолошки простор Србије преобликован – разуме се, свесно и систематски, свакако насилно, али то је већ једна друга прича – у конфузивни, антагонизовани, трауматизовани, деморалисани, психотички простор за производњу масовних опсена, привида и халуцинација.

У таквом простору зацарили су поремећена перцепција, дезоријентација, дислоцирана свест, подељена личност, стрес, депресија, фрустрираност, деморализација, халуцинација, манипулација, лаж и превара. То је стање које је произвела еуфорија планетарне дистопије, оно безпоговорно истрајавање на успостављању корпоративног поретка новог средњовековља широм света, које је свугде, па тако и у Србији, проглашено за царево ново одело и бољу будућност која нема алтернативу. Зато конфузна и конфликтна формула ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова уверљиво показује да се (и) у Србији одиграо један веома радикалан, несумњиво изузетно интересантан, такође и веома опасан, друштвени, економски и психолошки експеримент уживо: динамика друштвене, економске и психолошке деструкције и пропадања, власт у Србији представља као динамику друштвене, економске и психолошке нормалности и напредовања.

Тако власт претвара Србију у брод који је доживео несрећу да на отвореном мору, усред снажне буре и огромних таласа, његовог капетана, навигатора, кормилара, све официре и све морнаре, захвати необјашњиви напад хистеричног весеља, па тако еуфорични ништа нису ни видели, ни чули, ни предузели, него су онако обневидели од грохотног смеха, заједно са беспомоћним путницима, сви потонули.

Зато ни ласкања које чиновници из Брисела, па и Вашингтона, током својих краткотрајних куртоазних посета Београду, великодушно удељују овдашњим политичарима због њиховог непоколебљивог рада на спровођењу програма радикалне дистопије као „боље будућности” у оквиру конфузне и конфликтне, очигледно шизофрене формуле ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова, не могу сакрити чињеницу да управо тај психотички и психоделични пропагандни слоган рефлектује и производи овај призор брода који тоне, једну противуречну, неодрживу и апсурдну позицију у којој се данас налази Србија. То сви знају. Ипак, од формуле се не одустаје, нити се још увек може одустати, јер ток догађаја који се одвија у оквиру њених координата није стигао до свог краја, до оног тренутка у ближој будућности када ће овдашња политичка номенклатура, а преко ње и сама Србија, бити принуђена да ипак изабере или први или други део тог слогана.

Како било да било, подсећам да се током прве половине 2008. године одиграла оркестрирана дестабилизација Србије кoja je омогућила да проглашење и признање „независног Косова”, од стране САД и тзв. „коалиције вољних”, сама Србија дочека више протоколарно него делотворно.

– Проглашење „независног Косова” 17. фебруара.
– Инсценирани и оркестрирани напади на више амбасада, укључујући и амбасаду САД, у којој је, под непознатим околностима, погинуо и био спаљен двадесетогодишњи Зоран Вујовић, као и нереди на улицама Београда после митинга “Косово је Србија” одржаног 21. фебруара.
– Меки државни удар, односно министарска побуна или министарски пуч у Београду јануара – марта, како називам оно отказивање поверења председнику Владе министара из ДС и Г17+, међу којима су их неки, чак и јавно, оптужили да је лично одговоран за немире од 21. фебруара.
– Унутрашња блокада Владе до које је довео меки државни удар и пад Владе 8. марта.
– Улични немири са више рањених и једним погинулим на улицама Косовске Митровице (север) 17. марта, које су инсценирали високи функционери УНМИК администрације и КФОР-а и у којима су њихове специјалне војне и полицијске јединице користиле снајперисте, недозвољена убојна средства и бојеву муницију против грађана који су демонстрирали поводом насилног прекида штрајка и хапшења српских правосудних радника у тамошњем суду; упркос чињеницама, исти актери меког државног удара оптужили су јавно председника Владе у оставци, као и тадашњег министра за КиМ, да су непосредно одговорни за ове догађаје.
– Избори 11. маја.
– Формирање „кооперативне” и „проевропске” владајуће коалиције 7. јуна са отвореним и директним ангажовањем Вашингтона, Лондона и Берлина у тој ствари.

Од ове оркестриране дестабилизације Србије, па све до данас, конфузна и конфликтна формула ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова испунила је у потпуности своју троструку функцију.

За „кооперативну” и „проевропску” власт у Србији, она се показала као веома погодно средство за одржавање психотичке илузије да је у истом тренутку могуће бити на различитим и удаљеним местима, истовремено седети на много различитих столица, сачувати и паре и јаре из оне народне пословице и продавати маглу како код куће, тако и у свету.

Са друге стране, ова формула омогућава чиновницима из канцеларија у Вашингтону и Бриселу да власт у Србији уљуљкују у тој њеној психотичкој илузији како би, у оном неминовном тренутку избора, потпуно безболно и неосетно превели жедне преко воде, не само тако омамљену, дезоријентисану, паралисану, деморалисану и неутралисану власт, него и читаву преосталу Србију.

И најзад, захваљујући свему томе, управо је формула ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова осигурала миран и стабилан двогодишњи, чак и трогодишњи (Међународни суд правде у Хагу одложио је доношење своје одлуке у случају „независног Косова” за другу половину 2010) период за ничим ометан завршетак једне и отпочињање наредне фазе конституисања институција и поретка „независног Косова”, укључујући овде и тамошње оружане снаге.

Један од стратешких циљева свега овога јесте да се власт у Србији недвосмислено сагласи са актом агресије који је над Србијом извршен 1999 – 2008. године и који се над Србијом и даље врши, да иста та власт призна агресију као легитиман чин и да тако аболира све њене инспираторе, организаторе и извршиоце – државе, војске, обавештајне службе, корпорације, појединце. У противном, ови инспиратори, организатори и извршиоци, на сваком непристрасном и заиста независном суду, ма где у свету, били би осуђени за бројне злочине: од кршења међународног права и међународних споразума и уговора до злочина против мира, ратних злочина, злочина геноцида и злочина над цивилним становништвом.[i]

Да овде додам још и то како је пројекат „независно Косово”, ипак, само још једна лажна застава – false flag, још једна од реплика Операције Гладио – Operation Gladio и стратегије тензије – strategy of tension, strategia della tensione,[ii] чија је стварна функција да прикрије стратешке циљеве САД као главног носиоца тог пројекта. Наиме, у глобалној шаховској партији коју САД тренутно играју против својих супарника, конкурената и потенцијалних противника (Русија, Кина, други), а у извесном смислу и против читавог света, од нарочитог значаја за САД јесте онај део те игре који се одвија у простору између два Балкана на табли тзв. Ширег Истока, односно у простору од европског Балкана (ушће Саве у Дунав, Србија) до „евроазијског Балкана”, како Збигњев Бжежински у Великој шаховској табли – The Grand Chessboard (1997)[iii] назива Кавказ и Централну Азију. Један од пројектованих циљева САД у овој игри глобалног надметања јесте и успостављање неутралисане, зависне, скраћене, контролисане и манипулисане Србије, као још једне међу земљама радикално ограниченог суверенитета под чврстим режимом „меке окупације”.

Тај циљ је и остварен. Србија је данас заиста неутралисана, фрагментизована, парализована, зависна, скраћена, контролисана, деморалисана, манипулисана и умртвљена земља под чврстим режимом „меке окупацијем”, заробљена унутар истог модела доминације у коме је до пре неколико година била заробљена, на пример, Русија под Борисом Јељцином. Под таквим претпоставкама, и у Србији се послови на изградњи корпоративног поретка новог средњовековља, оне радикалне дистопије која је проглашена за бољу будућност човечанства и за коју пропаганда тврди да нема алтернативу, одвија као највећа пљачка друштвеног богатства забележена у познатој историји. „Земље бивше Југославије ‚тону у блато’ финансијског банкрота, јер је спољна задуженост Хрватске, Словеније, Србије и БиХ премашила 112 милијарди евра, док је Југославија уочи распада страним повјериоцима дуговала вишеструко мање – 22 милијарде долара, јавили су хрватски медији”, а из Сплита преноси бањалучки Глас Српске, 28. марта 2010.[iv]

Мислим да су то основни разлози због којих владајући корпоративни и клептократски савез моћи новог средњовековља, у свету и код куће, не напушта координатни систем ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова. Вук је толико сит, а преостале овце су толико хипнотисане и дезоријентисане да и саме мисле како су све на броју.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима.  Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Кљакић: Концепт „два паралелна и комплементарна процеса” и концепт „два одвојена процеса”, само су два модалитета за именовање истих радова на великом делу изградње поретка планетарне дистопије који се овде, у нашим локалним условима, успоставља у оквиру координатног система ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова. Реч је о посебном инструменту из корпуса техника манипулације и обмане без кога би корпоративни поредак планетарне дистопије био тешко замислив. За именовање тог инструмената, Орвел у 1984. користи појмовни пар двомисао и новоговор. Психолошко-пропагандни слоган о коме је овде реч природно се уклапа у доктринарни систем двомисли и новоговора Орвелове Океаније:

Рат је мир.
Слобода је ропство.
Незнање је моћ.
2 + 2 = 5
ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова.

Инструмент манипулације и обмане који Орвел у 1984 идентификује у пару двомисао – новоговор, данашња наука назива двоговор. Вилијем Луц, у књизи Двоговор. Од “повећања прихода” до “границе преживљавања”. Како влада, пословни кругови, оглашивачи, и други користе језик да вас заварају – Doublespeak. From “Revenue Enhancement” to “Terminal Living”. How Government, Business, Advertisers, and Others Use Language to Deceive You (1989), наглашава да је двоговор свесна и прорачуната злоупотреба језика, а никако случајно језичко одступање или грешка.

Двоговор је евазивни, намерно двосмислени, надмени језик који служи да се предмет разговора заобиђе, а саговорник свесно превари и доведе у забуну. По Луцу, функција двоговора јесте да заводи и искривљује стварност, да формално а не стварно саобраћа са другима, да чини све како би лоше изгледало добро, да избегава одговорност, да негативне појаве представља као позитивне, да ствара лажну вербалну мапу света, да ограничава, скрива, корумпира и онемогућава самостално мишљење, размишљање и закључивање, да оно што је непријатно представља као пријатно, привлачно или макар подношљиво, и најзад, да ствара неподударност и продубљује јаз између стварности и онога што се о њој говори или прећуткује.

Скуп свих данашњих техника манипулације и обмане у којима двоговор има централну улогу назива се управљање перцепцијом – perception menagеment. Реч је о техникама манипулације и обмане за психолошко ратовање – psychological warfare (PSYWAR) армије САД. Према Речнику војних и сродних појмова Министарства одбране САД (Dictionary of Military and Associated Terms, US Department of Defense, DоD, 2005), управљање перцепцијом означава: „Акције преношења и / или ускраћивања одабраних информација и показатеља страној публици како би се утицало на њене емоције, мотиве и објективно резоновање, као и на званичне процене њених обавештајних система и лидера на свим нивоима, што на крају треба да резултира понашањем и службеним радњама странаца које су повољне за циљеве онога ко акцију покреће. На разне начине, управљање перцепцијом комбинује истините пројекције, безбедносне операције, тајне операције, операције обмане и психолошке операције.”[v]

Од 1989 – 1990. године и краја тзв. „хладног рата” па до данас, дакле читавих двадесет година, управљање перцепцијом и двоговор користе се као главни инструменти за успостављање корпоративног поретка планетарне дистопије, односно за спровођење политике глобалне доминације и субјугације коју Империја, односно САД и најближи савезници те земље, нарочито УК, спроводе као унилатералну стратегију TINA – што је акроним од There Is No Alternative, Не постоји алтернатива. Стратегија TINA активирана је између 4. маја 1979, када је Маргарет Тачер преузела дужност премијера УК, и 20. јануара 1981. године, када је Роналд Реган ступио на дужност председника САД. „There Is No Alternative – Не постоји алтернатива”, била је омиљена реплика Маргарет Тачер, па је њој у част, ова стратегија тако и названа.[vi] Од 1989 – 1990. године до данас, управљање људским пословима – глобално, регионално, локално – засновано је на употреби пропагандних слогана, упутстава и наредби стратегије TINA и њеном двоговору:

– Капитализам нема алтернативу.
– Корпоративни поредак нема алтернативу.
– Приватизација нема алтернативу.
– САД немају алтернативу.
– Империја нема алтернативу.
– Федералне резерве, Међународни монетарни фонд, Светска банка, Банка за међународна поравнања, Светска трговинска организација, Вашингтонски споразум… немају алтернативу.
– Глобализација, либерализација, дерегулација, креативна деструкција, транзиција, политичка коректност… немају алтернативу.
– НАТО нема алтернативу.
– ЕУ нема алтернативу.
– Евроатлантске интеграције немају алтернативу.
– Хуманитарне интервенције немају алтернативу.
– Превентивни рат нема алтернативу
– R2P (responsibility to protect, одговорност да се заштити) нема алтернативу.

Током сада већ двадесетогодишње континуиране употребе двоговора као инструмента глобалне доминације и субјугације, посебно се инсистира на одржавању илузије да су људска бића подељена на две основне врсте, на људе више и на људе ниже врсте, а да се у историји, а у савременој историји светских послова нарочито, догађаји одигравају изоловано једни од других. Иако ништа није даље од истине од ове манипулативне представе она се, ипак, показала као веома ефикасно средство глобалне доминације и субјугације. У операцијама глобалног управљања перцепцијом, главне функције двоговора јесу да претежан део планетарне публике учврсти у уверењу да су људи ниже врсте немоћни да самостално било шта промене, да је виртуелни свет илузија глобалне манипулације и обмане заправо једини стварни свет у коме ови људи живе,  и да овај виртуелни свет илузија нема алтернативу.

Другим речима, већ најмање двадесет година, живимо у свету за који се са врха глобалне пирамиде моћи упорно и систематски тврди да представља сам крај историје, коначно остварени повратак у златно доба, идеални свет, најбољи од свих светова, свет без алтернативе. Разуме се, и овде у Србији, нарочито од 2000 – 2001. године, целокупни друштвени живот је профилисан, нормиран и њиме се управља унутар гвоздених пропагандних идиома TINA двоговора.  Следствено, стратегија TINA је (и) у Србији стекла статус божанске објаве, а пропагандне прокламације, упутстава, наредбе, слогани и формуле са којима се TINA спроводи, стекле су (и) у Србији статус догми о којима се не расправља. Слоган ЕУ нема алтернативу, никада нећемо признати независност Косова припада овој класи орвелијанских, псеудо-религиозних феномена.

Проблем је, међутим, у томе што се свет без алтернативе не може успоставити у другом облику него као радикална, до краја доведена планетарна дистопија, односно као мртав свет. Другим речима, сам живот представља непремостиво ограничење за програм планетарне дистопије као света без алтернатива. И, заиста, када боље погледамо, видећемо да је пројекат планетарне дистопије као света без алтернативе свој зенит доживео 1999. године, током рата који су САД и НАТО водили против СР Југославије, односно Србије, и да је тада почео и да се растаче. Зато и јесте парадоксално што је управо у том часу преокрета, свет без алтернативе почео да доминира у бомбардованој и девастираној Србији. Десет година доцније, нарочито после слома светских финансија 2008 – 2009. године, можемо говорити само о бедним остацима тог псеудо-религиозног програма. Па ипак, управо 2008 – 2009. године, Србију су затворили унутар координатног система ЕУ нема алтернативу, никада нећемо признати независност Косова. Тако је дистопијски поредак света без алтернативе који је привремено оживљен у Србији 2008 – 2009. године, додатно паралисао и умртвио ову земљу. Истовремено, сви други – САД и ЕУ (у првом реду Немачка), а нарочито Русија, Кина, Индија, Бразил, читав свет – настоје да како знају и умеју и што је пре могуће дефинишу и успоставе појединачне, па чак и заједничке алтернативне стратегије за стање у коме се нашло читаво човечанство и свако од њих појединачно.

У Србији, међутим, владајућа политичка номенклатура и даље демонстрира своју лојалност према поретку планетарне дистопије која нема алтернативу. Ово стање чињеница је увредљиво, понижавајуће, неподношљиво и неодрживо.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Кљакић: Да.

Упутнице:

[i] „Удружење адвоката и професора права, са седиштем у Торонту, заједно са Америчким удружењем правника (American Association of Jurists), невладином организацијом са консултативним статусом у Уједињеним нацијама, поднели су тужбу Трибуналу за ратне злочине у којој терете све лидере НАТО-а (са председником Клинтоном и премијером Блером на челу) за ратне злочине почињене у кампањи тог савеза против Југославије (мисли се на рат који су САД и НАТО водили против СР Југославије, односно Србије, 1999, прим. Љ.К.). Листа злочина обухвата: ‚хотимично убијање, хотимично изазивање велике патње или тешких телесних повреда или угрожавања здравља, велика разарања непокретности, неоправдива војним потребама и изведена незаконито и самовољно, коришћење токсичког или другог оружја ради непотребних патњи, самовољно уништавање незаштићених градова, села, насеља и зграда, уништавање или хотимично причињавање штете институцијама посвећеним религији, добротворсту и образовању, уметности и науци, историјским споменицима’. Тужба их такође терети за ‚отворено кршење Повеље Уједињених нација, сопственог оснивачког уговора, Женевских конвенција и принципа међународног права’.” Filip Hemond, Edvard Herman: Degradirana moć. Mediji i kosovska kriza, Plato, Beograd 2001, стр. 5 – 6. „Наравно да је повлачење тужбе пред Међународним судом правде један од услова за улазак у Партнерство за мир. Међутим, већ неколико година политика наше земље је да све тужбе треба да се реше ван самог суда и да су све оне наслеђе, да тако кажемо, ружне прошлости. У том смислу, док год се све тужбе не реше ван Међународног суда правде, ми заступамо наше аргументе, са жељом да постигнемо што бољи успех”, изјавио је 19. априла 2004. у емисији Кажипрст радија B92, на дан почетака расправе пред Међународним судом правде у Хагу поводом тужбе за геноцид против осам земаља чланица НАТО коју је СР Југославија поднела 1999,  Владимир Ђерић козаступник тадашње Државне заједнице Србија и Црна Гора у овом предмету, Србија и Црна Гора против НАТО, Б92, Кажипрст, 19. април 2004; „Међународни суд правде у Хагу огласио се ненадлежним за тужбу коју је СР Југославија поднела против осам земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током бомбардовања 1999. године. Том одлуком, поступак по тужби СРЈ аутоматски је скинут са списка предмета који се воде пред судом. У пресуди, коју је у хашкој Палати мира саопштио председник суда Ши Јиујонг из Кине, 15 судија једногласно је закључило да СРЈ у тренутку подношења тужбе 24. априла 1999. није била чланица УН, Конвенције о геноциду, нити статута Међународног суда правде, што су нужни услови за надлежност суда. ‚Суд је стога једногласно закључио да нема надлежности да разматра тужбу СРЈ против осам земаља НАТО’, рекао је судија Јиујонг, додајући да се суд није бавио тврдњама које чине суштину оптужби. Правни статус СРЈ у УН који је од 1992. до 2000. године био ‚противречан’ и ‚неодређен’ – зато што земља није била искључена, али јој није било ни дозвољено да аутоматски наследи статус нестале СФРЈ као пуноправне чланице – решен је 1. новембра 2000. када је земља примљена у УН као нова чланица, утврдио је суд. Суд закључује да у време подношења тужби, 24. априла 1999, СРЈ није била чланица УН, ни, на основу тога, чланица Статута Међународног суда правде и да, следствено томе, није имала приступ суду’, рекао је судија Јиујонг.” Е.В.Н.: Хаг одбранио НАТО, Вечерње новости, 15.12. 2004, 18:43:46. „Србија са правом заслужује епитет сталне странке у споровима пред МСП. У последњих 20 година, Србија је била странка у више спорова који су се водили пред МСП, док је у поступку саветодавног мишљења заинтересована страна која активно учествује у поступку прибављања мишљења. Влада СРЈ-е је, још 18. фебруара 1994. године, поднела захтев МСП за покретање поступка против 16 држава чланица због Одлуке Савета НАТО, донешене у форми ултиматума, да изврши ваздушне ударе против војних постројења на подручју Сарајева (Реч је о ултиматуму који је НАТО поставио босанским Србима да повуку сво тешко наоружање на 20 км. од Сарајева. Ултиматум је уследио након масакра на пијаци Маркале у Сарајеву). Правни основ захтева СРЈ-е био је утврђење да су државе чланице НАТО-а повредиле одредбу члана 2. став 4. и члана 53. став 1. Повеље ОУН, претећи да ће употребити силу без овлашћења Савета безбедности и у форми ултиматума, као и захтев да се обавежу тужене државе да се уздрже од акта претње или употребе силе. Такође, на основу члана 41 (1) Статута МСП, поднет је захтев за издавање привремених мера – забране употребе силе и извођења ваздушних удара, као и уздржавање држава чланица НАТО-а од претње или употребе силе или било кога другог акта противног одредбама члана 2 (4) и члана 53 (1) Повеље ОУН. Наведени спор није ни започет, јер тужене државе нису дале сагласност на надлежност МСП. Током 1999. године, поднете су тужбе против земаља чланица НАТО-а због агресије на Србију, са оптужбом за геноцид и са захтевом за издавање привремених мера. Спор је окончан одбијањем захтева СРЈ-е.” – Горан В. Ђорђевић: Моралне замке „техничке противтужбе”, Фонд Слободан Јовановић, 19. 01, 2010.

[ii] Као добар почетак за упознавање са овим догађајима из савремене историје, могу се препоручити одреднице: Operation Gladio, Operation Condor; False flag; strategy of tension, strategia della tensione, и нарочито, Daniele Ganser: NATO’s Secret Armies. Operation Gladio and Terrorism in Western Europe. An Approach to NATO’s Secret Stay-Behind Armies, Cass, London, 2005, у електронском формату.

[iii] Zbignjev Bžežinski: Velika šahovska igra, CID – Romanov, Podgorica – Banja Luka, 2001, нарочито поглавље Evroazijski Balkan, str. 117 – 142.

[iv] Глас Српске: Балкан дужан 112 милијарди евра, 28. 03. 2010, 22:00.

[v] Perception management.

[vi] Видети одредницу There is no alternative, TINA.

 

 

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Кљакић: Колико разумем, земље чланице ЕУ, а нарочито она бројна армија чиновника Уније из Брисела, у крупним стварима као што је то пројекат „независно Косово”, не доносе ни самосталне, ни извршне одлуке. О свим стратешким, чак и тактичким питањима од интереса за реализацију пројекта „независно Косово” (нпр. управљање и координација, етапни циљеви, мрежно и сусретно планирање, припрема међународног или неког локалног јавног мнења, креирање и одржавање неког оптимално погодног политичког амбијента…), одлучује се у САД. Свим догађајима које су покренуле одлуке од значаја за остварење пројекта „независно Косово”, укључујући овде и управљање условима, брзином и ритмом Србије на њеном „путу у Европу”, такође се управља на исти начин и унутар истих пропозиција. У подели посла између САД и ЕУ, сама Унија задужена је за логистичку подршку и сервисирање одлука САД које су од интереса за пројекат „независно Косово”, нарочито у различитим фазама реализације тих одлука. То лепо показује ангажовање ЕУ са њеном мисијом ЕULEX чији је мандат да активно допринесе „изградњи институција независног Косова” у складу са тзв. „Ахтисаријевим планом”.

На успостављање стања у коме се данас налази Србија утицали су бројни, веома комплексни, унутрашњи и спољашњи чиниоци, од којих они најважнији припадају класи процеса дугог историјског трајања, као што то показују Васиљ Поповић у Источном питању (1928), Владимир Дедијер у Сарајеву 1914 (1965, 1978) и Интересним сферама (1980), Милорад Екмечић у Дугом кретању између клања и орања (2008), као и други аутори, на пример Милош Ковић у књизи Дизраели и источно питање (2007).[i] Зато и није тешко уочити да су неки од најважнијих догађаја са непоправљиво тешким последицама за Југославију, Србију, све друге земље на југословенском простору, за саму Европу, али и за читав свет, били покренути између 1970. и 1990, током последње две деценије безпоштедног тзв. „хладног рата” који се водио између САД и СССР, у периоду који, такође, представља и почетак текућег историјског циклуса.  „Победу” САД у тзв. „хладном рату” 1989 – 1992, осигурала је не само „победа” те земље на „источном фронту” (економско исцрпљивање и крах економског система СССР и земаља његове интересне зоне, пад Берлинског зида, самораспуштање комунистичких режима у земљама совјетске интересне зоне и самом СССР, самораспуштање и укидање СССР), него и паралелне операције САД на „југословенском фронту”.

-План за дестабилизацију и следствено разбијање Југославије са подстицањем међуетничког конфликта на Косову и Метохију као иницијалном фазом, који је развијен 1972. године у НАТО;[ii] стратешке игре НАТО у којима се симулира избијање Трећег светског рата са централном улогом коју у том хипотетичком догађају треба да има албанска побуна на Косову и Метохији са последичним распадом Југославије око 1974.

-Одлука САД да у интересу своје економије крајем 1978. одобри формирање слободних каматних стопа; ову одлуку одмах су подржали Светска банка, Међународни монетарни фонд, друге међународне финансијске институције и, разуме се, велике банке; са 5,5 % у 1977. години, каматне стопе су крајем 1978. порасле на 8,8 % показујући тенденцију даљег раста; ово је довело до наглог скока цене капитала на светском тржишту; био је то ударац за неразвијене земље и земље у развоју од кога се већина њих до данас није опоравила. Тадашња Југославија, такође, није избегла ову споља наметнуту „судбину”; спољни дуг Југославије износио је 1976. око 3,2 милијарде америчких долара; ниске каматне стопе и јефтини међународни кредити тих година, у условима југословенске привреде, односно у условима осам релативно аутономних и релативно аутархичних привреда југословенских република и покрајина, пробудили су праву глад за јефтиним новцем; зато се и догодило да је спољни дуг са око 3,2 милијарде aмеричких долара у 1976, за наредне две године, услед наглог скока каматних стопа, крајем 1978. порастао за безмало четири пута – достигао је читавих 11,8 милијарди америчких долара. Тако су 1978. постављени темељи светског поретка дужничког ропства у коме је појединачно и колективно данас заробљено преко 90% човечанства; разуме се, укључујући овде и малу Србију и преко 90% њених грађана понаособ. Спољни дуг земаља насталих на простору Југославије узет кумулативно данас износи преко 120 милијарди евра, односно преко 150 милијарди америчких долара, што значи да је за 12,7 пута или за 1.270 % већи од заједничког спољног дуга истих земаља 1978, дакле пре само 32 године.

– Оркестрирана албанска побуна на Косову и Метохији новембра 1979. и марта 1981, која се окончала серијом унутрашњих ратова, распадом и субјугацијом изворне Југославије 1991 – 1995, агресијом САД и НАТО против СР Југославије, односно Србије 1999, уласком НАТО трупа на КиМ у јуну 1999. и проглашењем „независног Косова” у фебруару 2008.

– „Света Алијанса” коју су Роналд Реган и папа Јован Павле II тајно склопили на дан 7. јуна 1982.[iii]

– Обавезујућа директива националне безбедности Роналда Регана број 133 о политици САД према Југославији од 14. марта 1984.[iv]

– Оснивање лобистичке групе Албанска америчка грађанска лига, Albanian American Civic League 1989.[v]

– Закон на основу кога је Конгрес САД у новембру 1990. одобрио фактички економски рат Југославији.[vi]

– „Обећање” Џорџа Буша I из 1991. да ће Србија због своје „непослушности” бити претворена у европског парију.

– Рестриктивна акција Светске банке у вези са свим овим из јуна 1991.[vii]

И тако даље…

Сви главни учесници у покретању, планирању и спровођењу ових операција и данас су главни актери у догађајима које су покренули или су у њима активно учествовали. Ове особе припадају корпоративном, клептократском, милитаризованом, корумпираном и корумптивном савезу моћи који је организован као глобална мрежа. Захваљујући свом индивидуалном или групном положају у хијерархији светске моћи, припадници ове глобалне мреже повезују државе, корпорације, организација, друге групе и појединаце у велики савез који је у глобалној арени светских послова усмерен на безпоштедно остварење заједничких интереса за доминацијом, субјугацијом других и неограниченим профитом. Као транснационална класа главних агената неолибералног капитализма који мисле и делују по истом обрасцу, ова корпоративна, клептократска, милитаризована, корумпирана и корумптивна глобална мрежа управљача, манипулатора и контролора персонификује сам врх пирамиде светске моћи. Дејвид Роткоф,[viii] један од њених идеолога, ову структуру назива над класа или глобална елита моћи.

„Неколико хиљада људи сада поседује неупоредиву моћ над светским пословима. Чланови ове групе, које називам ‚над класа’, долазе из бизниса, финансија, политике, војске, уметности, непрофитног света и других подручја, укључујући и ‚елите из сенке’, из терористичких или криминалних организација. Сваки члан је одређен својом способношћу да редовно утиче на животе милиона људи и то у више земаља широм света. Свако активно вршење ове моћи често се појачава кроз развој односа са другим припадницима над класе. Да се буде члан, неопходно је да се на власти одржи онолико дуго колико је потребно да се оствари утицај, било предвођењем револуције или покретањем локације на Мрежи./ Ко су чланови ове глобалне елите и, још важније, каква је природа ове групе, како се повезују, а како се мења? Да би боље разумели одговор на ова питања, саставио сам више од 6.000 имена у грубом попису, један снимак мале заједнице најмоћнијих људи на планети у овом тренутку. Многи су профилисани или идентификовани у књизи.” – каже Роткоф.[ix]

Сви актери операција покренутих из Вашингтона на почетку текућег историјског циклуса са тако тешким историјским последицама за Србију, све друге југословенске земље, за саму Европу и читав свет, који су и данас главни протагоности операција које су својевремено покренули, у потпуности испуњавају Роткофове критеријуме за чланство у над класи, односно глобалној елити моћи.

Ово стање чињеница признаје се и у Вашингтону, будући да се већ од 2005, а сасвим недвослислено од 2008, текући процес „стабилизације” и „интеграције” прилика у овом нашем „региону”, спроводи под ултимативним налогом – Завршити незавршени посао на Балкану. Овај незавршени посао на Балкану који мора да буде завршен у складу са ултимативним вашингтонским налогом, започет је, како је то напред укратко показано, још 1972. А будући да и у Вашингтону тврде како „посао још није завршен”, онда следи и то да се операције које су данас усмерене на „завршетак” тог „посла”, и даље одвијају унутар „генералне линије” која је одређена пре више деценија. Ово није тешко показати, нарочито ако имамо у виду да се тај ток догађаја прилично поуздано може реконструисати унутар временског одсечка од 1968 – 1974 – 1980. до 2010. године.[x]

Зато овде и прилажем извесне делове мог Нацрта за кратку историју програма „Завршити незавршени посао на Балкану”.

У складу са измењеним околностима и постигнутим етапним циљевима, „генерална линија” која је одређена пре више деценија, освежена је и поново потврђена у Вашингтону, на десету годишњицу потписивања Дејтонског мировног споразума. Наиме, на дан 21. новембар 2005, у вашингтонском Институту за мир САД – U.S. Institute of Peace, одржана је једнодневна експертска конференција После Дејтона: Балкан и евроатлантске интеграције. Наступили су високо рангирани англо-амерички оперативци у подручјима јавне и тајне дипломатије, војних и специјалних операција, обавештајног рада, пропаганде и психолошког ратовања, који деле заједничко, веома богато искуство са кризних подручја и ратишта на југословенском Балкану, а нарочито искуство у вези са Србима и Србијом у тим догађајима (посебно, Република Српска и Косово и Метохија): Николас Бернс (тадашњи Заменик државног секретара САД), Ричард Холбрук (специјални представник САД за Балкан Била Клинтона, а тада, 2005, потпредседник банке и инвестиционог фонда Персеј), Волфганг Ишингер (тадашњи амбасадор СР Немачке у САД), Алесандро Минуто Ризо (тадашњи заменик Генереалног секретара НАТО), лорд Педи Ешдаун (тадашњи високи представник у БиХ), Иво Миро Јовић (тадашњи председавајући Председништва БиХ); модератор дебате био је Данијел Сервер (потпредседник за мировне операције и операције стабилности Института за мир).[xi]

Сутрадан, 22. новембра 2005, Кондолиза Рајс, тадашњи Државни секретар САД у администрацији Џорџа Буша II, на церемонији обележавања десетогодишњице Дејтонског споразума у Стејт депертменту, практично је сумирала главне закључке конференције одржане у Институту за мир САД, па је том приликом истакла како је нарочито важно „подстаћи Босну и Херцеговину да се потпуно уједињени, да се ухапсе своји ратни злочинци и успостави коначан мир на Косову.”  Такође, она је рекла како је „америчка позиција… јасна и бескомпромисна”, а то значи да „свака балканска земља мора ухапсити своје осумњичене ратне злочинце, или неће имати никакву будућност у НАТО.”  И, најзад, осврћући се на тада актуелну тему почетка преговора о будућем статусу КиМ, Рајсова је подвукла како је „сада… време да мапирамо косовску будућност”, па је изразила наду да ће бити постигнут „један споразум који ће допустити Косоварима да живе слободно и у миру.” (sic!) Овако је о том догађају известила Прес служба Европске команде америчке армије.[xii]

Током наредне три године, догађаји су се одвијали унутар „генералне линије” која је освежена и поново потврђена у Институту за мир и коју је представила Рајсова. Улогу медијатора тих догађаја на јавној сцени, Вашингтон је поверио Мартију Ахтисарију. Разуме се, ценећи његове заслуге у рату који су САД и НАТО водили против СР Југославије, односно Србије 1999.[xiii] Ахтисари је у потпуности оправдао налоге и очекивања Вашингтона. У складу са одлуком да се на Косову и Метохији прогласи „независно Косово” која је у Вашингтону разматрана током осамдесетих година 20. века, а свакако била донета 1998 – 1999, уочи напада на СР Југославију, односно Србију – као што о томе говори ток тзв. преговора у Рамбујеу крајем 1998,[xiv] и као што је о томе јавно сведочио бивши амбасадор САД у Београду, Вилијем Монтгомери у октобру 2007[xv] – Ахтисари је прогласио да било какав договор непосредно заинтересованих страна о статусу КиМ није могућ, као „свој” представио је стари амерички „план за изградњу нације независног Косова”, а тај „Ахтисаријев” план повратно су као свој признале и подржале САД, УК, Немачка, Француска и Италија, тзв. „коалиција вољних”. Декларацију о „независности Косова”, као и друге документе од значаја за реализацију тог пројекта, нарочито Устав „независног Косова”, написали су амерички стручњаци, па су ови документи и проглашени 17. фебруара 2008. у Приштини.

Будући да је америчка операција проглашења „независног Косова” 17. фебруара 2008, захваљујући оркестрираним догађајима који су у потпуности паралисали и неутралисали политичку номенклатуру и јавност Србије током прве половине 2008, прошла мирно, политика за коју су Република Српска у БиХ и Косово и Метохија у Србији, само два облика истог притиска на Србију, стављена је на дневни ред догађаја већ у јесен 2008. Овај нови циклус старе приче, у јавности су покренули Педи Ешдаун и Ричард Холбрук, двојица из оне групе високо рангираних англо-америчких оперативаца са конференције у вашингтонском Институту за мир, који су нарочиту „славу” на нашем простору стекли као успешни координатори војних и политичких операција тзв. ОВК.

Ешдаун и Холбрук су, наиме, дана 22. октобра 2008, у лондонском Гардијану, објавили светску узбуну у заједничком чланаку Босанско буре барута. Спавамо у другој балканској кризи. ЕУ и САД морају преузети неодложне, заједничке акције.[xvi] Недељу дана доцније, 29. октобра 2008, Дејвид Милибанд, тадашњи министар спољних послова УК, у свом блогу на службеном сајту министарства којим руководи, поручио је овој двојици, као и јавности уопште, да подржава њихов позив на узбуну и неодложну здружену акцију САД и ЕУ у овој ствари: „Када Педи Ешдаун и Ричард Холбрук оглашавају аларм поводом ситуације на Балкану, има смисла слушати. Они су у праву.”[xvii] Тако је истовремено индуковање кризе и подстицање тражње за њеним енергичним и здруженим решавањем покренуто пунoм снагом.

Мортон Абрамовиц и Данијел Сервер, још један двојац из групе високо рангираних англо-америчких оперативаца, исто тако и двојица из круга заинтересованих особа у САД који још од осамдесетих година 20. века раде на пројекту „независно Косово”, као свој допринос овој акцији истовременог распиривања кризе и подстицања тражње за њеним енергичним решавањем, објавили су 6. јануара 2009. у њујоршком Волстрит Журналу чланак Балкански проблеми. Запад је привео крају рат у региону, сада време је да се обезбеди мир.[xviii] Да ова двојица „позивају европске земље да се придруже Вашингтону у још једном каштиговању Србије као извора свих проблема у региону”, скренуо је пажњу Владика рашко-призренски Артемије у писму Једна антисрпска освета – Мортон Абрамовиц и Данијел Сервер, публикованом 20, 21. и 23. јануара 2009. на службеном сајту Епархије рашко-произренске, као и на сајтовима Sorabia, Antic.com и American Council for Kosovo.[xix] Разуме се, ово писмо владике Артемија није утицало на ток догађаја, а није ни могло. Јер, већ је речено, текући догађаји су смештени унутар „генералне линије” који је постављена пре више деценија, и која је освежена и поново потврђена новембра 2005. у Вашингтону.

Месец дана после чланка Абрамовица и Сервера у Волстрит Журналу, нико други него пензионисани генерал (са четири звездице) Џејмс Логан Џонс млађи,[xx] који је управо 20. јануара 2009 – на дан када је владика Артемије публиковао своје писмо – преузео дужност и ингеренције Саветника за националну безбедност председника Барака Обаме,  потврдио је да се текући догађаји заиста одвијају унутар „генералне линије” која је на делу већ деценијама. Наиме, 8. фебруара 2009, обраћајући се учесницима 45. Конференције о политици безбедности у Минхену – 45th Munich Conference on Security Policy[xxi] у минхенском хотелу Бајерише Хоф, Џејмс Логан Џонс Млађи, изазвао је велико интересовање јавности, такође и бројне коментаре, када је, на самом почетку свог излагања, рекао: „Захвалан сам вам за оно дивно јучерашње признање Хенрију Кисинџеру. Честитамо. Као најновији Саветник за националну безбедност Сједињених Америчких Држава, ја моја дневна наређења примам од др. Кисинџера, пошто их претходно филтрирају генерал Брент Скофкрофт и Сенди Бергер, који је такође овде. Ми у данашњем Савету за националном безбедност имамо ланац командовања.”[xxii]

Има ли се у виду да Саветом председава председник САД, има ли се у виду ко су данас чланови Савета,[xxiii] онда следи да „ланац командовања” о коме је говорио Џејмс Логан Џонс Млађи, показује да политика националне безбедности САД коју од времена председника Харија Трумана (1945 – 1953) до данас ова земља спроводи на светској сцени, у овом часу почива не само на непромењеним доктринарним претпоставкама, него и на персоналном и институционалном континуитету: од 1945 – 1953 када је Хенри Кисинџер[xxiv] започео своју каријеру унутар сложеног система моћи и политике националне безбедности САД, преко 1969 – 1974, када је Кисинџер обављао дужност Саветника за националну безбедност Ричарда Никсона и 1974 – 1977, када је ову дужност у администрацији Џералда Форда преузео генерал Брент Скофкрофт,[xxv] преко 1988 – 1993, када је Скофкрофт поново обављао ову дужност у администрацији Џорџа Буша I и 1997 – 2001, када је Саветник за националну безбедност Била Клинтона био Сенди Бергер,[xxvi] па све до Џејмса Логана Џонса Млађег који је на дужност Саветника за националну безбедност Барака Обаме ступио 20. јануара 2009. Додамо ли овде и то да је данас на сцени такође и Збигњев Бжежински,[xxvii] још један из плејаде саветника за националну безбедност (администрација Џимија Картера 1977 – 1981), који од августа 2007. ужива углед неформалног главног саветника за стратешка питања Барака Обаме, онда смо добили мање-више целовиту слику данашњег „ланца командовања” у Савету за националну безбедност САД, а нарочито представу о доктринарном и персоналном континуитету ове установе од 1947, када је основана до данас.

И тако, сасвим у складу са начелом доктринарног, институционалног и персоналног континуитета политике националне безбедности САД, већ 9. марта 2009, једна од најутицајнијих NGOOG – GONGO организација САД (невладина организација која управљаја владом – non-governmental organization operated-government; невладина организација којом управља влада – government-operated non-governmental organization), Међународна кризна група, објавила је свој Европски извештај број 198, где се, под насловом Незавршена босанска транзиција: Између Дејтона и Европе, даље развијају идеје за које су се већ заложили Ешдаун, Холбрук, Абрамовиц и Сервер и, на основу тога, шаљу одговарајуће препоруке за здружену акцију Савету за спровођење мира (Peace Implementation Council, PIC) и Канцеларији високог представника (Office of the High Representative, OHR) у БиХ, као и Савету ЕУ за опште послове и спољашње релације (General Affairs & External Relations Council of the EU, GAERC), Савету безбедности УН, влади САД и НАТО.[xxviii]

Истог тог дана, дакле 9. марта 2009, у оквиру бројних пригодних свечаности којима НАТО обележава 60 година од свог оснивања, др. Џејми Ши, портпарол НАТО током рата против СР Југославије, односно Србије 1999, а данас директор за политичко планирање у личном кабинету генералног секретара НАТО (Director of Policy Planing, Private Office of the Secrretary General of NATO),[xxix] одржао је своје последње предавање у оквиру серије о историји НАТО савеза под естрадним насловом Џејмијев историјски час – Jamie’s history class. Било је то предавање 1994: НАТО испаљује свој први метак – 1994: NATO fires its first shot, у коме Ши истиче своје заслуге за војну акцију НАТО против Републике Српске 1994, која је, као што је познато, била и прва борбена употреба НАТО ефектива у историји тог војног савеза.[xxx]

Нешто касније, пошто су пригодне свечаности поводом 60 година постојања НАТО савеза завршене, од 18. до 21. маја 2009, у „региону”, односно у Сарајеву, Београду и Приштини, боравио је Џозеф Бајден, актуелни потпредседник САД, познат као ватрени заговорник „превентивног рата” против Србије током деведесетих година 20. века, такође и човек који се „прославио” са својим радикалним јавним изјавама против Срба и Србије у рату 1999. „Потпредседник САД поручио је у свом првом обраћању у Београду да Америка подржава чланство Србије у ЕУ, без обзира на то што је свесна да Београд неће признати независност Косова. Он је, међутим, поручио да Србија, заузврат, мора да сарађује са ЕУ на успостављању трајног мира на Косову, а као битно питање истакао је и привођење правди преосталих хашких бегунаца.” [xxxi]

Сутрадан, током сусрета са својим домаћинима у Приштини, пошто се захвалио на високом одликовању „златни орден слободе” који му је доделило „независно Косово”, потпредседник Бајден је одржао говор у коме је нарочито истакао да је „успех независног Косова приоритет… за нашу администрацију.” Осим тога, потпредседник САД је својим домаћинима рекао да је њихов „пут прошао кроз бруталну кампању етничког чишћења од стране Милошевићевог режима”, да је због тога  „била… потребна интервенција НАТО да се то заустави”, да су пред Косовом велики задаци, и да је „независност Косова једина опција за стабилност региона”. Бајден је посебно  нагласио „да је његова земља задовољна што је 60 земаља признало Косово” и да САД  „подстичу и друге да то учине”. Најзад, он је рекао да се „САД залажу и за остваривање опредељења из плана Мартија Ахтисарија, укључујући мере које ће дати општинским и националним заједницама већи степен контроле.” Поводом Бајденове посете манастиру Високи Дечани, тамошњи јеромонах Сава (Јанић) изјавио је за радио Топ Илирија да је „Џозеф Бајден… наш пријатељ и пријатељ манастира Дечани”, због чега је „његов долазак у манастир… добродошао”. „Како преносе агенције, он је (мисли се на ј. Саву Јанића, прим. Љ. К.) овим речима реаговао на прекјучерашњу одлуку владике рашко-призренског Артемија да не да благослов америчком потпредседнику да посети Дечане. Архијерејски сабор СПЦ поништио је одлуку епископа Артемија”, наводи се у новинском извештају.[xxxii]

Наравно, у складу са начелом доктринарног, институционалног и персоналног континуитета политике националне безбедности САД, ни друга очекивања нити су била, нити су могла бити изневерена. Тако је на великој сцени светских послова своје место поново потврдила и додатно оснажила (и) Мадлена Олбрајт,[xxxiii] Државни секретар САД у администрацији Била Клинтона, особа веома заслужна за профилисање стратегије експанзије НАТО савеза од 1993. године до данас, нарочито заслужна за формулисање и споровођење ратне политике САД против СР Југославије, односно Србије 1999, због чега се тај рат често и назива „Мадленин рат”, такође позната и као штићеница и дугогодишња блиска сарадница Збигњева Бжежинског. Наиме, на дан 7. јула 2009, на конференцији о безбедности највишег ранга у бриселском Palais d’Egmont, НАТО је и формално представио основе новог стратешког концепта савеза (the new Strategic Concept of the Alliance) и отворио јавну дебату овим поводом. Међу главним говорницима била је и Мадлена Олбрајт, представљена не само као биши Државни секретар САД, него и као особа која председава Експертском групом коју је именовао Генерални скеретар НАТО са задатком да обави све неопходне консултације и напише нову стратегију НАТО.[xxxiv]

Теоријско утемељење овог новог стратешког концепта НАТО као глобалне војне организације, представио је Збигњев Бжежински у чланку Дневни ред за НАТО. Према глобалној безбедносној мрежи – An Agenda for NATO. Toward a Global Security Web, у часопису Foreign Affairs за септембар – октобар 2009.[xxxv] Никако није реч о коинциденцији то што се чланак Бжежинског појавио у време одржавања две прве конференције посвећене новом стратешком концепту НАТО – 4. септембра 2009. у седишту савеза у Бриселу, 16. октобра 2009. у Луксембургу. Био је то почетак серије конференција о новом стратешком концепту НАТО које су обележиле крај 2009. и почетак 2010. године.[xxxvi]

У таквом амбијенту, и она акција истовременог распиривања кризе и подстицања тражње за њеним енергичним решавањем у случају БиХ, КиМ и пре свега Србије, наставила се. Појавио се тако и Роберт Џозеф Дол, познат као Боб, са чланком Босна и америчка изузетност. Било је потребно вођство САД да се рат оконча. Биће потребно ново вођство САД да се спречи раздруживање те земља, такође објављеном у Волстрит Журналу 23. октобра 2009.[xxxvii]

„Кооперативна” и „проевропска” влада Србије такође није спавала током читаве 2009, као што су то са много ентузијазма демонстрирали њени министри. Дајући унутар пропозиција глобалног сусретног планирања видан допринос здруженим напорима на упостављању поретка глобалне дистопије, у коме, као што је већ показано, концепт ЕУ нема алтернативу, никада нећемо признати независност Косова заузима значајно место, „кооперативни” и „проевропски” министри Републике Србије, извели су током 2009. прави подухват путујући и представљајући унаоколо своју „кооперативност” и „проевропско”, а не ретко и  „евроатлантско” опредељење. „Премијер и чланови његовог кабинета потрошили су прошле године 94 милиона динара на путовања у иностранство, сазнају Новости./ Највише је отишло на дипломатију, што су чак и светски коментатори приметили, назвавши је ‚дипломатојом на стероидима’. Вук Јеремић је провео више од пола прошле године, или 190 дана, на службеним путовањима ван Србије – показују подаци које су ‚Новости’ добиле у Влади./ Јеремић је стигао у 46 држава и на све континенте, осим у Аустралију. У САД је одлетео 10 пута, шест пута је био у Француској, три пута у Русији, четири пута у Белгији, готово целој Европи, региону…./ После шефа дипломатије, у авион је највише улазио министар полиције и заменик премијера Ивица Дачић. Он је укупно забележио 24 службена путовања, а ван земље је био 64 дана. Тако је понео и титулу најевропљанина… ” – каже се у чланку Прелетели целу планету, у Вечерњим Новостима од 15. априла 2010. [xxxviii]

Овом несумњиво изузетном глобтротерском напору министара у Влади Републике Србије да у арени светске дипломатије током читаве 2009. у што је могуће бољем светлу представе своју појединачну и заједничку „кооперативност” и „проевропско”, не ретко и  „евроатлантско” опредељење, треба додати и исти такав учинак других овдашњих званичника, а нарочито учинак самог Председника Републике, Бориса Тадића.

Разуме се, сва ова светска путовања „кооперативних” и „проевропских”, не ретко и  „евроатлантских” званичника Републике Србије, сасвим у складу са фундаменталним унутрашњим ограничењима концепта ЕУ нема алтернативу, никада нећемо признати независност Косова, самој Републици нису донела ништа. Ова путовања, наиме, ни за длаку нису поправила ни актуелни међународни положај Републике Србије, нити су побољшала њене унутрашње прилике. Та путовања ни на који начин нису утицала на преусмеравање главног тока догађаја у којима је (и) Србији, поново, додељена нимало захвална улога играчке у рукама Империје захваћене дубоком структуралном кризом властите историјске демисије и следственом кризом свог идентитета.

Чак ни спектакуларна изјава Бориса Тадића, Председника Србије, који је боравећи 9. и 10. јануара 2010. у Бања Луци, поводом прославе Дана Републике Српске и крсне славе Светог првомученика и архиђакона Стефана, током другог дана своје посете, у интервјуу за РТВ Републике Српске, „рекао да је доношење резолуције о Сребреници обавеза Србије према Хашком трибуналу”, те да „верује да ће резолуција о Сребреници временом добити подршку не само у Србији, него свуда где живи српски народ”,[xxxix] такође није утицала на побољшање актуелног међународног положаја Србије, нити на побољшање њених унутрашњих прилика. Напротив.

Иако је фамозна активисткиња Дорис Пак не само одмах похвалила ову иницијативу Председника Србије, него је позвала и читаву Србију да иницијативу подржи,[xl] ипак стоји чињеница да је председничка иницијатива (стриктно гледано, инцијативу за усвајање документа са крупним последицама на унутрашње прилике у Србији, Председник је покренуо боравећи у иностравству, наиме у Бања Луци, главном граду Републике Српске, једном од два уставна ентитета суседне Босне и Херцеговине) осим што је, још једном, потврдила декларисану „кооперативност” и „проевропско” опредељење владајуће политичке номенклатуре – што су у извесном смислу потврдили и чиновници у Брислу скрећући пажњу на главну сврху коју најављени документ има да оствари [xli] – само додатно потврдила размере структутралне кризе у којој је Србија заробљена. Доцнији догађаји, наиме, показаће да Србији заправо није дозвољено чак ни толико да самостално напише текст документа за који се први у јавности заложио њен Председник Републике лично, али јој је, управо због тога, дозвољено да пред читавим светом, а нарочито пред Европљанима и Европском унијом призна и потврди улогу европске регионалне силе коју су САД унутар сложене игре са Европљанима и ЕУ доделиле Турској.

Тако су припадници политичке номенклатуре која је данас на власти у Србији још једном потврдили свој пристанак на улогу лутака на концу којима на сцени светског луткарског позориша управљају вешти манипулатори. И тако је овдашња политичка номенклатура поново потврдила свој пристанак на нимало захвалну улогу обичног показног средства у очигледној настави о награди, казни и врлини у свету глобалне корпоративне дистопије о чијој ће се безбедности, реду, поретку и дисциплини, до краја времена несебично старати САД са НАТО као империјалном армијом, сасвим у складу са новим стратешким концептом који су САД намениле том војном савезу.

Да се на пројекту НАТО као глобалне империјалне армије увелико ради, потврдила је 27. јануара 2010. и Хилари Клинтон на Лондонској конференцији о Авганистану.[xlii] Њен лондонски наступ, као и онај у Паризу дан касније, био је у међународној јавности препознат као недвосмислено залагање за такву архитектонику међународне безбедности у којој би читав свет био НАТО протекторат у складу са интенцијама новог стратешког концепта на коме раде Бжежински, Олбрајтова и други стручњаци.[xliii]

Сасвим очекивано и предвидљиво, доследно у складу са улогом марионета у светском луткарском позоришту коју је за себе осигурала политичка номенклатура која је у Србији данас на власти, и доследно у складу са главним циљевима акције припремања међународног јавног мнења која је напред овлаш скицирана, почетком 2010, када се навршава петнаест година од потписивања Дејтонског, односно Париског мировног споразума, најављен је још један „повратак ” САД на југословенски Балкан уопште, а у Србију посебно, иако, у међувремену, као што је то познато и овде овлаш приказано, САД одавде нису ни одлазиле. Наиме, дана 2. фебруара 2010. у Вашингтону, адмирал са четири звездице (у пензији) Денис Блер, тадашњи директор Националне обавештајне службе САД (Тhe US Director of National Intelligence, оставку је поднео 21. маја 2010), кровне организације свих 16 обавештајних служби САД, колоквијално познат као „цар обавештајних служби”, „сведочио” је пред Изабраним сенатским комитетом за обавештајни рад (Тhe Senate Select Commitee on Intelligence) о изазовима за европску стабилност и безбедност у овој години. Позивајући се на анализе и процене  америчке обавештајне заједнице, адмирал Блер је том приликом изјавио да ће „догађаји на Балкану… представљати начелни изазов за стабилност Европе у 2010″, а затим је прецизирао како мисли на „сепаратистичке тенденције у енклавама етничких Срба у Босни и на Косову, као кључни проблем”. Као други, подједнако велики ризик за европску стабилност у 2010, адмирал Блер именовао је безбедносне прилике на Кавказу, мислећи у првом реду на политику Русије у тој области.[xliv]

Затим је у Истамбулу, Турска, 4 – 5. фебруара 2010, био одржан Неформални састанак министара одбране земаља чланица НАТО – Informal meeting of NATO Defence Ministers,[xlv] а већ дан касније, 6. фебруара 2009, на још једној конференцији о безбедности у Минхену, Мадлена Олбрајт, председавајућа Експертске групе за нови стратешки концепт НАТО, изнела је, као свој главни аргумент у прилог настојања да се НАТО трансформише у глобални војно-политички инструмент, онај рат који је НАТО водио против СР Југославије, односно против Србије 1999. Само „сарадња са НАТО била (је) у стању да заустави убијање на Косову деведесетих година”, изјавила је Олбрајтова.[xlvi] У међународној (критичкој) јавности, ови догађаји препознати су као „планирање рата иза затворених врата” и као „недеља Западног ратног савета”.[xlvii]

Десетак дана доцније, не случајно на другу годишњицу проглашења „независног Косова”, дакле 17. фебруара 2010 у Кембриџу, Масачусетс, у оквиру Кокакис програма за Југоисточну и Централноисточну Европу Школе за државну управу Џон Ф. Кенеди Универзитета Харвард – The Kokkalis Program on Southeastern and East-Central Europe, John F. Kennedy School of Government, Harvard University, Филип Гордон, помоћник Државног секретара Хилари Клинтон за европске и евроазијске послове, човек са стандардном биографијом карактеристичном за све оне – у овом посебном случају реч је о либералима из Демократске партије – који раде на остваривању стратешких интереса САД,[xlviii] представио је у предавању под патетичним насловом Визија Обамине администрације за Југоисточну Европу, главне обрисе актуелне политике владе Барака Обаме према „региону” Југоисточне Европе. У овај „регион” Југоисточне Европе америчка администрација сврстава земље донедавне Југославије, али и Грчку, Кипар и Турску.

Пошто је нарочито истакао значај Кокакис програма за Југоисточну и Централноисточну Европу, међу чијим се главним циљевима налази интеграција Југоисточне Европе у Европу као целину, и пошто је изразио своје задовољство дугогодишњом сарадњом са тим програмом, Гордон је представио опште контуре политичког плана администрације Барака Обаме за тај део света. Будући да је тај „регион” од виталног значаја за будућност Европе, он је у сталном фокусу и под сталним ангажовањем Обамине администрације; стабилизација и интеграција Европе од Јадранског до Црног мора важна је тачка ове политике; она се спроводи унутар широко осмишљене стратегије која треба да оствари три циља САД: прво, САД настоји да тесно и продуктивно сарађује са Европом као целином када су у питању глобални изазови као што су то рат у Авганистану, Иран и опоравак глобалне економије; друго, САД настоје да успоставе знатно конструктивније односе са Русијом; треће, САД настоје да заврше историјско дело изградње деморатске, просперитетне, уједињене и сигурне Европе. Пуна европска безбедност, што значи пуна америчка безбедност, мора се проширити на све земље широм континента. Полазећи од ових примарних интереса и циљева САД, администрација Барака Обаме одредила је и свој посебни приступ Југоисточној Европи, рекао је Гордон. Тај посебни приступ, Гордон је у наставку интерпретирао нешто детаљније. Ево главних акцената његове интерпретације.

– О Југоисточној Европи као узрочнику ратова у 20. веку и инструментима да се будући ратови спрече. „Помислите како је Југоисточна Европа изгледала како на почетку тако и на крају дведесетог века. Балкански ратови су претходили Првом светском рату, а током деведесетих видео се регион раздиран етничким ривалством, ултра – национализмом и крвавим грађанским ратом. Иако се искуство из деведесетих умногоме разликује од оног у Европи пре Првог светског рата, мислим да је поштено рећи да основни проблем који лежи иза ове историје конфликта јесте неусаглашеност између геополитичких и етничких граница и изостанак адекватних политичких механизама који би се носили са овом неусаглашеношћу. Оно чему нас ова тешка историја учи јесте то да су настојања да се ове противуречности разреше силом осуђена да подстакну само даље конфликте и насиље… Решење лежи у транснационалној сарадњи и институцијама које гарантују грађанска права, унапређују економске слободе, обезбеђују неповредивост граница и представљају поуздан форум за мирољубиво решавање спорова. Још више од тога, могућност за политички ангажман који прелази националнех границе редуцира неравнине и притиске етничких и регионалних приступа унутар нација. То обећавају европске интеграције… Две инстиуције, више од свих, делују као стубови близанци европске слободе и просперитета: НАТО и Европска унија. Сједињене Државе желе да раде са нашим европским партнерима на пуном увођењу Југоисточне Европе у ове институције.” (подвл. Љ.К.)

– О успеху десетогодишњег напорног рада САД на Балкану. „Када сам прошли пут био у влади, касних деведесетих за време Клинотонове администрације, рат у Босни још је био у свежем сећању, а Косово је било захваћено насиљем и ‚чишћењем’. Данас, после деценије напорног рада, сведоци смо драматичне политичке и друштвене транзиције. Са мирним одвајањем Црне Горе од Србије 2006. и Косовском декларацијом о независности из 2008, затворено је и последње поглавље распада бивше Југославије. Балканске нације сада су на путу према интегрисању у европску заједницу политичких и економских слобода. Готово све земље Балкана предузеле су кораке у правцу чланства у ЕУ…. Земље региона су такође на добром путу да се интегришу у НАТО…” (Хрватска и Албанија чланице су НАТО од 2009, Македонија је на прагу чланства и добиће позив онда када са Грчком реши спор око свог имена, Црна Гора је добила Акциони план за чланство, а Босна ће учинити исто када заврши неопходне реформе; подвл. Љ.К.)

– О концепту партнерства САД – Србија. „Драматичне промене у односнима САД са Србијом током протекле десецније други су пример напретка који смо направили. Само пре десет година Сједињене Државе су бомбардовале циљеве у Србији. Прошле године, потпредседник Бајден је пуовао у Београд и пренео поруку да су Сједињене Државе спремне да затворе страницу ове тешке недавне прошлости и да желе да буду партнер Србије. Са друге стране, Србију сада води најдемократскија и најпроевропскија влада коју је она икада имала. Ми подржавамо кандидатуру Србије за ЕУ, а врата за чланство у НАТО за Србију су отворена уколико и када она буде спремна. Пошто смо сагласни да се не слажемо око Косова, треба да радимо заједно на унапређивању живота Срба и других мањина, а Србија, као одговорни аспирант на ЕУ, треба да уради свој део посла на обезбеђивању стабилности Косова. Искрено верујем да са добром вољом на обе стране, односи САД – Србија могу бити модел продуктивног партнерства до истека првог мандата ове администрације.” (подвл. Љ.К.)

– О Босни и Херцеговини, односно Босни како ову земљу назива Гордон. Што се Босне и Херцеговине тиче, „напредак који смо видели од средине деведесетих однедавно је успорен и ми не смемо допустити да се он заустави”, рекао је Гордон. Овде је одговорност на политичким лидерима који током протекле три године нису показали политичку вољу да унапреде реформе које су неопходне њиховој земљи. „У напору да прекине ову корозивну динамику, Сједињене Државе и ЕУ су прошлог октобра отпочеле са интензивним консултацијама са политичким лидерима у Босни како би их охрабрили да предузму неопходне кораке да би Босна кренула напред. Ови разговори, које воде шведски министар спољних послова Карл Билт и заменик Државног секретара Џим Стајнберг, постали су познати као Бутмирски процес…” (подвл. Љ.К.)

– О срећном примеру који представља независно Косово и пресудном доприносу САД том случају огромног напретка. „Косово представља срећан пример колико тога се може учинити за кратко време кроз садарњу и посвећеност политичког вођства. Данас Косово заправо прославља другу годишњицу своје независности. Земља је начинила огроман напредак на учвршћивању демократије, унапређујући помирење и играјући конструктивну улогу у регионалној и међународној економској сарадњи. Шездесет и пет земља из читавг света до данас је признало Косово као суверену и независну државу. Она је сада члан Међународног монетарног фонда и Светске банке. Иако је још преостало да Међународни суд правде изнесе своје саветодавно мишљење о Косовској декларацији о независности, Сједињене Државе ће остати посвећене Косовском суверенитету и територијалној целовитости. Косовска независност је неповратна. Косовска млада демократија такође расте са недавним успешним изборима. У периоду који је претходио гласању, влада Косова је учинила важан напор да обезбеди учешће косовских Срба што је суштински допринело позитивном карактеру тог процеса.” (подвл. Љ.К.)

– О Грчкој и Турској, „која је по себи случај даљег интегрисања Југоисточне Европе у европске институције”. Иако је стари лојални члан НАТО, Турска мора да настави процес унутрашњих демократских реформи и модернизације које су неопходне за чланство у ЕУ. „Као што је председник Обама рекао, ове реформе и турско евентуално приступање су добри за Турску и добри су за ЕУ. Оне ће учврстити место Турске у Европи и осигурати континуирану виталност и снагу саме ЕУ. Да би се ови циљеви остварили, Турска и ЕУ треба по нашем мишљењу да одмах покрену процес приступања радећи заједнички и блиско како би испунили преостале захтеве за чланство у ЕУ.” (подл. Љ.К.)

– О питању одговрности регионалних политичара. „Али коначна одговорност лежи са националним лидерима – на Балкану, на Кипру, у Грчкој и Турској – који морају да начине смели политички избор који ће произвести стварне промене. Ми ћемо бити са њима. Избори су тешки. Али, циљ је вредно труда: више него иакда демократски, мирољубиви и просперитетни регион, у потпуности интегрисана у Европу и евро-атлантскуе заједницу”, закључио је Гордон своју интерпретацију Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу.[xlix]

Стални блогер лондонског Економиста који се потписује као Charlemagne (Карло Велики), инспирисан једним ранијим наступом Филипа Гордона у Бриселу, објавио је 30. септембра 2009. блог под насловом Понекад, Америци се допада подељена Европа – Sometimes, America likes a divided Europe. Овде Charlemagne опомиње да су здрава скепса и непомућено критичко расуђивање у сусрету са Визијом Обамине администрације за Југоисточну Европу, више него неопходни. Тај текст гласи:

„Филип Гордон, главни човек за Европу у Обаминој администрацији, јесте најнеобичнији међу вишим америчким званичницима: неко ко је спреман да јавно,  пред странцима, говори пријатељски./ Према мом искуству, званичници Стејт Департмента имају обичај да буду тврди на поруке док су на међународним турнејама што их чини помало удареним и одбојним за радне кљусине који покушавају да одлуче да ли да присуствују неком од њихових предавања или брифинга. Тако сам јутрос, са подцењивачким немиром кренуо на предавање г. Гордона, помоћника државног секретара за европске послове. Предавање је било о.к., ништа посебно, како се испоставило. А онда је неко поставио једно од оних стандардних бриселских евро-питања: да ли би више волели да Европа говори једним гласом./ Г. Гордон је кренуо опрезно са одговором. Ви Европљани треба да одлучите да ли желите да будете уједињени, рекао је. А онда се неочекивано појавила искреност. ‚Ми желимо да видимо јаку и уједињену Европу, која говори једним гласом. У најбољем од свих светова, овај један глас говориће оно што ми желимо да чујемо… Уколико он не говори оно што ми желимо да чујемо, онда би радије да тај глас буде мање уједињен. У догледој будућности, ми ћемо имати односе са ЕУ, али и са (појединачним) нацијама. Идете тамо где је доступно… (на пример) у трговини, ми радимо са ЕУ, иако је ЕУ она која одлучује.’/ Касније, питали су га да ли осећа потребу да Европа размишља више стратешки. Апсолутно, одговорио је:/ ‚Желимо да видимо Европу како размишља више стратешки јер мислимо да ћете тада, ако размишљате више стратешки, размишљали више као Американци.’/ У једном тренутку, помислио сам да ће Елмар Брок, плаховити члан немачког Парламента који је председавао скупом, експлодирати. На крају заседања, г. Брок је свом госту дао строгу лекцију, рекавши му да уколико је стратегија Американаца да охрабрују нејединство када им то одговара, онда ризикују да заувек одложе јачу, много уједињенију Европу за коју Американци кажу да је желе./ Мислим да г. Брок треба да се разведри. Г. Гордон је само говорио оно што амерички званичници засигурно мисле годинама. Отвореност није све у дипломатији, али производи освежавајуће промене.”(подвл. Љ.К.)[l]

Што се тиче Кокакис програма за Југоисточну и Централноисточну Европу Школе за државну управу Џон Ф. Кенеди Универзитета Харвард, тамо је на дан 1. марта 2010, уприличено још једно обележавање успешне двогодишњице „независног Косова”. Алекс Н. Григорев, извршни директор Пројекта за етничке односе Кокакис програма и Шпетим Гаши, виши сарадник Пројекта за етничке односе Кокакис програма одржали су предавање на тему Косово две године после независности: достигнућа и изазови – Kosovo Two Years After Independence: Accomplishments and Challenges.[li]

Тог истог дана, 1. марта 2010, у Београду је боравио Бернар Кушнер, министар спољних послова Француске, један од најгорљивијих првобораца за „независно Косово”. Допутовао је дан раније, 28. фебруара. Као први специјални представник генералног секретара УН и шеф УНМИК-а на КиМ 1999 – 2001, Бернар Кушнер је познат као онај ко није предузео апсолутно ништа да онемогући албански режим организованог и систематског безакоња, терора, убистава и других злочина, отмица, трговине људским органима, прогона и пљачке под који су стављени Срби после уласка НАТО снага на КиМ у јуну 1999, познат је по томе што је одмах по доласку у Приштину покренуо процес илегалног трансфера надлежности са УНМИК-а на привремене албанске институције, али и многе међународне корпорације, укључујући овде предају целокупног система земаљске и мобилне телефоније на управљање компанији из Монака у којој је, сва је прилика, имао личне фиансијске интересе и укључујући предају права на контролу ваздуђног саобраћаја над територијом КиМ компанији из Ирске. Кушнер је нарочито познат и као високи званичник ОУН који је својим потписом основао тзв. Косовски заштитни корпус, још једну пара-војну формацију у коју је НАТО трансформисао тзв. ОВК.

„По доласку у Београд, француски министар је био на радној вечери коју је приредио његов српски колега, Вук Јеремић, а којој су присуствовали између осталих и амбасадор Француске у Србији, Жан Франсоа Терал и амбасадор Србије у Француској, Душан Батаковић./ Током посете, г. Кушнер је разговарао са председником Републике Србије, Борисом Тадићем, са српским колегом Вуком Јеремићем, као и са потпредседником Владе за европске интерграције, Божидаром Ђелићем. Ови сусрети су били прилика да министар понови снажно залагање Француске за европску интеграцију Србије, да подсети на интерес који имају све државе региона да одржавају добросуседске односе због европске перспективе као и да подвуче значај билатералних односа између две државе, а нарочито вољу француских предузећа да у потпуности учествују у економском развоју Србије.”[lii]

После ових сусрета у Београду, Кушнер је отпутовао у Приштину. Тамо је недвосмислено јасно изнео и старни став своје владе, као и свој лични став о проблему „независног Косова”.

„Министар иностраних послова Француске Бернард Кушнер изјавио је данас у Приштини да је за Француску независност Косова неповратна, да се не може променити и да то и други треба да схвате и истовремено позвао на успостављање дијалога између Косова и Србије у циљу међудржавних односа. (подвл. Љ.К.)/ ‚Ваша незваисност се не доводи у питање, то је историјски корак, нико то не може да промени и свако то треба да схвати’, казао је он./ Обраћајући се посланицима Скупштине Косова на седници која је сазвана њему у част Кушнер је рекао да Француска и Косово имају привилеговане односе и ти односи ће његовом посетом ‚још више ојаћати и продубити се’./ ‚Независност Косова је почетак новог пута у којем нисте сами. Косово може да рачуна на пријатељство Француске. Наша је земља међу првима признала независност и даће подршку вашем даљем развоју’./ Позивајући на дијалог између Косова и Србије, Кушнер је истакао да ће он бити услов за европске интеграције две државе и да оне треба да започну процес помирења и нормализују односе./ ‚Помирење је могуће упркос патњи прошлости’, рекао је Кушнер./‚Ја не знам датум, али знам да ће једног дана Косоово и Србија заузети своја места у Европској унији као две државе’, рекао је шеф француске дипломатије./ Кушнер је указао на потребу даљег развоја и успостављања независне и непристрасне правде, економског развоја, успостављања реда и закона, борбе против корупције и организованог криминала./ ‚Треба да следи помирење свих грађана јер су сукоби који су делили регион сада иза нас. Питање српске заједнице је сада унутрашње питање, питање односа са Србијом, ваша је одговорност и ваша будућност’, рекао је француски министар спољних послова./ Шеф француске дипломатије се током послеподнева и вечери сусрео и са председником Фатмиром Сејдиуом, премијером Хашимом Тачијем, министром спољних послова Скендером Хисенијем, као и међународним представницима на Косову, шефом МЦК и високим представником ЕУ на Косову, Питером Фејтом и шефом Еulex-а, Ивом Де Кермабоном./ Кушнер ће посетити и новоосновану општину Грачаница.” (осим посебно назначеног, сва друга подвл. РСЕ, прим. Љ.К.)[liii]

Већ 18. марта 2010, на страницама лондонског Гардијана, поново се огласио Мортон Абрамовиц, овај пут са Џејмсом Хупером као коаутором. У заједничком чланку Поново репарирати Босну после Дејтона. Европа мора да оконча своју дипломатску равнодушност према потреби Босне за реформом, уколико жели да спречи слом крхког статуса кво,[liv] ова двојица су се бацила на даљу разраду идеја које су већ разрађивали Ешдаун, Холбрук, сам Абрамивиц, Сервер, адмирал Блер и други стручњаци, имајући сада пред собом и Визију администрације Барака Обаме за Југоисточну Европу.

Дан касније, 19. марта 2010, у складу са улогом коју су Турској доделиле САД у оквиру своје велике игре на светској шаховској табли, Србију је у пријатељском тону опоменуо и Ахмет Давутоглу, министар спољних послова Турске. Уочи одласка у Бугарску, Даутоглу је изјавио да „Србија треба да се извини за злочин над муслиманима у Среберници и најавио нове иницијативе његове земље за даље унапређење односа између Босне и Херцеговине, Србије и Турске”, а затим је и потврдио да ће се „Србија… ускоро извинити за злочин у Сребреници 1995. године у коме су страдале хиљаде босанских муслимана”. Министар Давутоглу нарочито је „нагласио… да су се односи Турске и Србије – које су имале скоро хиљадугодишње непријатељство – у последње време ‚драстично побољшали’, потврдивши то и податком да се за шест месеци једанаест пута срео са министром спољних послова Србије Вуком Јеремићем.”[lv]

Ова питања нашла су одговарајуће место у обимног каталогу проблема (рат у Авганистану, нова безбедносна архитектоника Европе, нови стратешки концепт НАТО, Иран и његов нуклеарни програм, геостратешке последице текуће светске кризе финансијског сектора, климатске промене) о којима се разговарало 26 – 28. марта 2010, у бриселском хотелу Конрад, на гламурозном скупу Бриселски форум 2010, на који се сјатило преко 500 најугледнијих представника корпоративне дистопије.[lvi]

Само дан пре него што је Бриселски форум 2010 почео са радом, дакле 25. марта 2010, Вашингтон пост је објавио чланак „Глобални рат против терора” добио ново име. Бушова фаза је завршена, каже Пентагон – „Global War On Terror” Is Given New Name. Bush’s Phrase Is Out, Pentagon Says, у коме је за јавност потврђено да је и Пентагон прихватио ново име за политику рата САД које је усвојила Обамина администрација. „Преглед управе за безбедност Државног секретаријата за одбрану, који је особљу Пентагона ове недеље прослеђен путем електронске поште као подсетник, наводи да ова администрација (мисли се на администрацију Барака Обаме, прим. Љ.К.) преферира избегавање коришћења термина дуги рат (Long War) или глобални рату против терора (GWOT, Global War on Terror). Молимо Вас да да користите термин прекоморске контингентне операције (Overseas Contingency Operation)”, наводи Вашингтон пост.[lvii] Ова лингвистичка деноминација политике рата, догодила се у априлу 2009, као што то потврђује службени допис Прекоморске контингентне операције. Пријава Обавеза за Министарство одбране, који је надлежна служба Владе САД упутила комитетима Конгреса 10. јула 2009. Овде се о прекоморским контингентним операцијама каже: „После терористичких напада од 11. септембра 2001, председник је прогласио Глобални рат против тероризма, захтевајући да се опасности од тероризма колективно супротставе инструменти целе савезне владе. Прекоморске контингентне операције укључују операције у Ираку и Авганистану. Ове операције укључују широк спектар активности, као што су то борба против побуњеника, обука војних снага других народа и вођење малих пројеката реконструкције и хуманитарне помоћи. Почевши од фискалне 2009. године, допунски захтев Администрације из априла 2009, сада се односи на средства за ратове у Ираку и Авганистану, као за Прекоморске контингентне операције у иностранству, уместо на средства за Глобални рат против тероризма.”[lviii] Да је до овог преименовања ратне политике САД дошло, известио је 24. марта 2009. и сâм Вашингтон пост,[lix] као и други штампани и електронски медији.

У септембру 2009, ову промену је ауторитативно поново потврдио Државни секретаријат за одбрану САД, који у свом Буџетском захтеву за фискалну 2010. годину, под ставком Прекоморске контигентне операције – Overseas Contingency Operations, захтева средства за „војне операције САД у Авганистану, Ираку, Пакистану и широм света до септембра 2010″.[lx]

Како било да било, сутрадан после чланка „Глобални рат против терора” добио ново име. Бушова фаза је завршена, каже Пентагон, Иво Јосиповић, Председник Хрватске, сведочио је, а публику је обавестила ХИНА, да су на свечаној вечери поводома почетка рада Бриселског форума 2010 у Кристалној Палати бриселског хотела Конрад, у петак, 26. марта, од 20:00 до 21.30, за истим столом седели и разговарали о питањима од заједничког интереса Иво Јосиповић, Председник Хрватске, Борис Тадић, Председник Србије, Херман Ван Ромпеј, Председник Европског већа и Мадлена Олбрајт, Газдарица – Principal, The Albright Group LLC, како је представљена на овом скупу. Тим поводом, Иво Јосиповић је у изјави коју је пренела ХИНА рекао да је „главна тема… била стање у регији. Заједничка је жеља да се наша регија стабилизира, да не буде тема као проблем, него као примјер успјешних реформи и успјешне сурадње”.[lxi]

Да су Тадић, Јосиповић, Ван Ромпеј и Олбрајтова седели за истим столом, вечерали и разговарали о наведеним проблемима, известио је такође и радио Дојче Веле,[lxii] али је овде занимљиво то што медији у Србији, као ни службени сајт самог Председника Републике Србије, не потврђују да се тај догађај уопште одиграо у наведеном саставу. Овде, наиме, нико није известио да су председници Тадић, Јосиповић и Ван Ромпеј вечерали за истим столом са Мадленом Олбрајт, него су уместо ње помињана нека друга имена са међународне сцене.[lxiii] Зашто се ово догодило остаје нејасно, нарочито ако имамо у виду да је амерички сенатор Џорџ В. Воинович, на свом службеном сајту, објавио приложену фотографију снимљену на свечаној вечери поводом отварања Бриселског форума 2010: (видети у ПДФ верзији)

Уз фотографију, налази се и појашњење: „Фотографисано у наставку, Сенатор Воинович (у средини) и Председник Борис Тадић, Србија (десно) који поздравља бившег Државног секретара Мадлен Олбрајт (лево) на свечаној вечери Бриселског форума. Трио је разговарао о интеграцији Србије у евро-атлантске институције и актуелној геополитичкој клими у Југоисточној Европи.” – „Photographed below, Sen. Voinovich (center) and President Boris Tadic of Serbia (right) greet former-Secretary of State Madeleine Albright (left) at the opening dinner for the Brussels Forum. The trio discussed Serbia’s integration into Euro-Atlantic Institutions and the current geopolitical climate in Southeast Europe.” [lxiv]

Шта год да се догодило, нема сумње да се догодило на једном веома интересантном, тематски разуђеном и динамичном међународном скупу оног већ помињаног савеза моћи који је организован као глобална мрежа. Ево, на пример, како је изгледао службени распоред рада Бриселског форума 2010. за суботу, 27. априла 2010.

08:00 – 09:00, Сесије Ране птице – Early Bird Sessions (ван јавности, затворено за штампу – Off the Record and Closed to Press).

Превазилажење незапослености: контрапункт економске кризе (ван јавности, затворено за штампу), локација: Лоби; дискутанти: Роел К. Кампос, партнер, Cooley Godward Kronish LLP; Ангел Гуриа, генерални секретар, Организација за економску сарадњу и развој; Рон Кирк, трговински представник, САД; Јануш Левандовски, европски комесар за финансијско програмирање и буџет; модератор: др. Јакоб фон Вајзекер, стални истраживач, Bruegel.

Океанска раздвојеност? Трансатлантски приступ поновном регулисању финансија (ван јавности, затворено за штампу), локација: Луј III; дискутанти: Доминик Грабер, шеф за европске јавне послове, BNP Paribas Fortis; Даниел М. Прајс, партнер, Sidley Austin LLP; Џејмс Квинли, извршни директор, Deloitte Touche Tohmatsu; Николас Верон, виши истраживал, Bruegel; модератор: Кати Суоминен, стални сарадник, The German Marshall Fund of the United States.

09:15 – 09:30. Уводне речи копредседавајућих делегације Конгреса САД и председника Европског парламента (јавно – On the Record), уводничари: Роберт Кејси, члан, Сенат САД; Џорџ Воинович, члан, Сенат САД; Јиржи Бузек, председник, Европски парламент.

09:30 – 10:45. Уводне напомене – Градећи безбедносну архитектуру Европе (јавно), уводничар: Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар, НАТО.

Будућност НАТО у непредвидљивом и глобализованом свету, локација: Балска дворана; дискутанти: Мадлена К. Олбрајт, Газдарица – Principal, The Albright Group LLC; Питер Мекеј, министар националне одбране, Канада; Никола Младенов, министар спољних послова, Бугарска; Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар, НАТО; модератор: Џонатан Маркус, дипломатски дописник, BBC.

10:45 – 11:15. Пауза за кафу.

11:15 – 12:45. Геостратешке последице економске кризе (јавно), локација: Балска дворана; дискутанти: Карл Билт, министар спољних послова, Шведска; проф. Ванг Јиси, декан, Школа за међународне студије, Универзитет Пекинг; Шеик Лубна Ал-Касими, министар за међународну трговину, Уједињени арапски емирати; Роберт Зелик, председник, Светска банка; модератор: Гидеон Рехман, главни колумниста за међународне односе, Financial Times.

13:00 – 15:30. Пауза за дискусију уз ручак (ван јавности, затворено за штампу).

15:30 – 16:00. Пауза.

16:00 – 17:15. Можемо ли живети само од услуга? Будућност производње у Сједињеним Државама и Европи (јавно), локација: Балска дворана; дискутанти: Рон А. Блум, старији саветник за индустријску политику, Обамина администрација; Симон Фрејзер, стални секретар, Одељење за послове, иновације и вештине, УК; Вилфрид Порт, члан управног одбора, Daimler AG; модератор: Филип Стефенс, дописник, Financial Times.

17:15 – 17:45. Пауза за кафу.

17:45 – 18:45. Балкан 2010 (јавно),[lxv] локација: Балска дворана; дискутанти: Штефан Филе, европски комесар за проширење и политику ЕУ према суседима; Иво Јосиповић, председник, Хрватска; Борис Тадић, председник, Србија; Џорџ Воинович, члан, Сенат САД; модератор: Иван Вејвода, извршни директор, Балканско повереништво за демократију немачког Маршаловог фонда Сједињених Држава.[lxvi]

18:45 – 19:15. Пауза за кафу.

19:15 – 20:15. Успон нуклеарног Ирана (јавно), локација: Балска дворана; дискутанти: Роберт Кејси, члан, Сенат САД; Рупрехт Поленц, председавајући, Комитет за спољне послове, Немачки парламент; модератор: Роџер Коен, колумниста, The New York Times и The International Herald Tribune.

20:15 – 21:15. Вечера умрежавања – Networking Dinner, локација: Кристална палата.

21:30. Сесије ноћне сове – Night Owl Sessions (ван јавности, затворено за штампу).

Ракетна одбрана: да ли су разлике непомирљиве? (ван јавности, затворено за штампу), локација: Лоби; дискутанти: Жил Андриани, трансатлантски сарадник, Немачки Маршалов фонд Сједињених Држава; Теодор Баконши, министар спљних послова, Румунија; Григориј Бердеников, амбасадор, Министарство спољних послова, Руска федерација; Мајкл Тарнер, члан, Представнички дом САД; амбасадор Александар Вершбов, помоћник секретара за одбрану за међународне безбедносне послове, Секретаријат за одбрану, САД; модератор: др. Ханс Бинендијк, потпредседник за истраживања, Универзитет националне одбране (National Defense University) и директор, Roosevelt Chair Center, Technology and National Security.

Азијски слон у трансатлантској соби (ван јавности, затворено за штампу), локација: Луј III; дискутанти: др. Јоичи Фунабаши, главни уредник, The Asahi Shimbun; адмирал Вилијем Фелон,  извршни директор, NeuralIQ Government Services, бивши командант, Централна и пацифичка команда САД, Ратна морнарица САД; Марк Кеонард, извршни директор, Европски савет за међународне односе; Прамит Пал Чаундури, међународни уредник, Hindustan Times; модератор: Дејвид Рени, ЕУ дописник, The Economist.

Турска која се мења (ван јавности, затворено за штампу), локација: Империја; дискутанти: Катинка Мариш, заменик директора, Центар за европске реформе; проф. Ахмет Евин, старији сарадник, Трансатлантска академија; Суат Киниклиоглу, заменик председавајућег за међународне односе, Партија правде и развоја, члан, Турски парламент; модератор: амбасадор Марк Гросман, потпредседник, The Cohen Group.[lxvii]

Овај занимљиви бриселски догађај у овдашњој јавности потпуно је засенила целодневна расправа поводом Декларације о осуди злочина у Сребреници Народне скупштие Републике Србије вођена до пред поноћ 30. марта, као и усвајање тог документа у сам освит 31. марта 2010, петнаестак минута после поноћи. Од 250 посланика за Декларацију је гласало њих 127.[lxviii] Оно што је најбизарније у читавој причи о тој Декларацији није само то што је владајућа коалиција доследно игнорисала све до сада установљене и познате чињенице о догађају који је био повод за тај документ,[lxix] него још више ауторство саме Декларације. Испоставило се, наиме, да су документ о коме је реч писала и усаглашавала два министра спољних послова, први из Турске, други из Србије, током чак једанаест (11) сусрета које су имали тим поводом.

„Анкара је обезбедила да Декларација о Сребреници, иако се у њој изричито не помиње геноцид, буде поздрављена и прихваћена у Босни и Херцеговини и да се самим тим у ЕУ и САД за Србију убележи велики позитиван поен. Декларација је током првих месеци ове године писана и усаглашавана између Јеремића и Давутоглуа, а како је сам министар спољних послова Турске једом приликом јавно признао, два шефа дипломатије срела су се чак једанаест пута за само два месеца, иако о томе није било званичних саопштења, да би усагласила београдску декларацију. Успех Јеремића и Давутоглуа послао је сигнал региону и ЕУ да од ове сарадње и надаље могу очекивати помаке”, наводи Блиц.[lxx]

Кад се ствари мало боље погледају, онда следи да је оних 127 посланика Народне скупштине Републике Србије свој глас дало документу који је заправо написан у Анкари, у Министарству спољних послова Републике Турске. Међутим, крене ли се још даље, а овде од улоге коју има Турска унутар политике сениоритета и доминације коју САД спроводе у Европи, онда такође следи и то да је текст Декларације о Сребреници који је усвојило оних 127 народних посланика Републике Србије и у Турској могао настати само после тесних консултација са Вашингтоном и уз његову изричиту сагласност. Другим речима, оних 127 посланика Народне скупштине Републике Србије дало је свој глас документу чији је текст претходно одобрио Вашингтон.

После свега, од 6. до 9. априла 2010, на отвореним сценама „региона” из кога прети тако велика опасност за стабилност ЕУ, наступао је Џејмс Стајнберг, заманик Државног секретара САД – US Deputy Secretary of State, Хилари Клинтон, такође и човек са стандардном биографијом која је карактеристична за све оне, у овом случају либерале из Демократске партије, који у врховима власти и моћи САД раде на остваривању стратешких интереса те земље.[lxxi] Стајнберг је прво посетио Љубљану, затим Сарајево, Београд и Приштину и сваком од локалних политичара са којима је у тим градовима разговарао, разуме се на начин који је примерен њиховим стрепњама и очекивањима, пренео ставове своје владе у складу са Визијом Обамине администрације за Југоисточну Европу и унутар новоуспостављених начела прекоморских контингентних операција.

Не треба имати ни најмање сумње у то да је Стајнберг током ових сусрета варирао онај исти скуп идеја које су у зиму 2005. заступали он и Иво Далдер   (Стајнбергов стари саборац из Савета за националну безбедност у администрацији Била Клинтона) [lxxii] у заједничком тексту Будућност пречег права – The Future of Preemption.[lxxiii] Најважније делове тог рада Лос Анђелес Тајмс објавио је 4. децембра 2005. под насловом који много прецизније рефлектује главну идеју његових писаца. Тај наслов гласи Превентивни рат, корисна алатка – Preventive war, a useful tool.[lxxiv] Као главни аргумент у прилог неопходности превентивног рата, који такође потврђује и све врлине једног таквог рата, Стајнберг и Далдер наводе онај „морални рат”, познат и као „добри рат”, који су САД и НАТО водили против СР Југославије, односно Србије 1999.  Аргумент је логичан, има ли се у виду да је Стајнберг током 1998 – 1999, као тадашњи Заменик саветника за националну безбедност Била Клинтона, учествовао у припреми и спровођењу одлукâ о том рату. Што се тиче Далдера, који је 1998 – 1999. био ангажован у раду Комисије САД за националну безбедност у 21. веку – The U.S. Commission on National Security/21st Century (USCNS/21)[lxxv], он је своју упућеност у проблематику рата из 1999, демонстрирао (и) 2000, када је са Мајклом О’Хенлоном, код Брукингс Институције, објавио књигу Победник над ужасом. Рат НАТО за спас Косова – Winning Ugly. NATO’s War to Save Kosovo [lxxvi], такође са О’Хенлоном студију Сједињене државе на Балкану. Да тамо остану – The United States in the Balkans:There to Stay [lxxvii] и, самостално, исто тако код Брукингса, књигу Постизање Дејтона. Стварање америчке босанске политике – Getting to Dayton. The Making of America’s Bosnia Policy.[lxxviii]

Ипак, да би се избегле све евентуалне недоумице око стварног смисла Стајнбергове априлске посете „региону”, а нарочито евентуалне недоумице код недовољно упућених локалних учесника тог догађаја, постарао се један од најуспешнијих америчких НАТО лобиста, Брус Џексон.[lxxix] Џексон се, наиме, обратио овдашњој јавности 7. априла 2010. из Прага, преко таласа Радија слободна Европа (Radio Free Europe / Radio Liberty) и овако појаснио циљ Стајнбергове априлске посете „региону”:

„Сада је на помолу нова фаза у процесу интеграција земаља региона. Словенија и Хрватска су окончале свој проблем око границе у Пирану, што је отворило врата Хрватској за брзо учлањење у Европску унију. Црна Гора је напредовала, поднела захтев за чланство у НАТО, а крајем године ће добити и званичан статус кандидата за ЕУ. Све ово, дакле, показује да се Западни Балкан убрзано креће ка евроатлантским интеграцијама. Дакле, када се каже ‚недовршени посао на Балкану’ мисли се да у контексту оваквог напретка није прихватљиво да Босна и Херцеговина стоји у месту зато што је ‚заробљена’ оквиром створеним у Дејтону пре петнаест година. На другој тачки региона, уложено је много напора и времена на независност Косова и његово признање и време је сада да се пође напред. Кад је у питању Србија, она је дуго времена била скрајнута са европског пута, па се и у погледу њене европске будућности мора покренути нови замајац. Једном речју, очекујем у наредном периоду оснажену међународну активност на Западном Балкану… Балкан је вероватно најважнији пост-хладноратовски пројекат и на њему, као што се види, Америка и Европа раде заједно (подвл. Љ.К).” [lxxx]

Већ 14. априла 2010. у Вашингтону, пред Сенатским подкомитетом за међународне односе о европским пословима – Senate Foreign Relations Subcommittee on European Affairs, под наизглед неинвентивним, али зато веома речитим насловом Недовршени посао у Југоисточној Европи: Могућности и изазови на западном Балкану – Unfinished Business in Southeast Europe: Opportunities and Challenges in the Western Balkans, одржана је расправа о америчкој политици према земљама на простору недавне Југославије. Том приликом, као главни говорник пред Сенатским подкомитетом, „сведочио” је Филип Гордон, помоћник Државног секретара за европске и евроазијске послове. Држећи се оквира оне Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу, Гордон је нарочито истакао да је тај „регион” од одлучујућег значаја за будућност Европе, и да је због тога у фокусу континуиране и интензивне активности администрације председника Обаме. Као највеће проблеме за САД и као највеће изазове који постоје на југословенском Балкану, Гордон је истакао три ствари: прво, недостатак политичког компромиса и општу политичку ситуацију у БиХ; друго, стабилизацију Косова и треће, спор између Грчке и Македоније због имена Македонија. Гордон је истакао и да још нигде америчко-европска сарадња није толико важна и толико обећавајућа као што је то случај у овом „региону” где САД и ЕУ заједно раде већ читавих десет година. Иако су различите политике према Балкану својевремено и привремено поделиле САД и Европу, они су већ деценију уједињени у одлучности да започети процес приведу успешном крају, такође је нагласио Гордон.[lxxxi]

Следствено, дана 24. априла 2010, у Истамбулу (Стамбол, Цариград, Константинопољ), Председник Турске Абдулах Гул,  Председник Србије Борис Тадић и Председавајући Предсједништва БиХ Харис Силајџић, потписали су Истамбулску декларацију и тај догађај за историју овековечили заједничком пригодном фотографијом, која као и све слике, „говори више од хиљаду речи”.[lxxxii] (Видети у PDFверзији)

Упркос свему овоме, Међународна кризна група, једна од најутицајнијих NGOOG – GONGO организација САД (невладина организација која управљаја владом – non-governmental organization operated-government; невладина организација којом управља влада – government-operated non-governmental organization), у свом редовном извештају Crisis Watch број 81, од 1. маја 2010, на подужем списку земаља која већ дуго представљају кризна жаришта и у којима ситуација није промењена (Unchanged Situations), наводи Србију, Босну и Херцеговину и Турску, као и Македонију и „независно Косово”.[lxxxiii]

Иако још није познато о чему се разговарало на Годишњем сусрету Трилатералне комисије – Annual Meeting of the Trilateral Commission, ипак треба рећи да се тај несумљиво значајан догађај за светске послове, одиграо од 7. до 9. маја 2010, у бањи Четири Сезоне – Four Seasons Resort, код Даблина у Ирској.[lxxxiv]

Коначно, и као што се могло претпоставити, у посету нашем „региону” стигао је и овлашћени интерпретатор Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу, човек коме се у нарочиту заслугу приписује креирање актуелне улоге коју има Турска у склопу америчке политике на Ширем Истоку и према Европи, Филип Гордон, помоћник Државног секретара САД задужен за европске и евроазијске послове. У оквиру своје турнеје по „региону”, Гордон је боравио у Београду 10 – 11. маја 2010. Амбасада САД у Београду саопштила је 12. маја да се „Помоћник секретар Гордон… у Србији сусрео са саветником председника за спољна питања Јованом Ратковићем, шефом кабинета председника Миодрагом Ракићем и политичким директором Министарства спољних послова Бориславом Стефановићем. Помоћник секретара Гордон је поновио поруку потпредседника Бајдена од прошле године иако Сједињене Државе и Србија имају различите ставове о Косову, Сједињене Државе траже друге могућности како би ојачале своју ангажованост у свим осталим областима наших односа.”[lxxxv]

Како је пренео Глас Америке, сâм Филип Гордон детаљније је образложио ставове своје владе које је представио београдским саговорницима у интервјуу за агенцију Бета.

„САД се противе подели Косова које признају као суверену и независну државу, и сматрају да Београд и Приштина треба да што пре разговарају али не о статусу већ о решавању практичних проблема, изјавио је у Београду помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију, Филип Гордон. Он је у Београду разговарао са представницима владиних институција, невладиног сектора и амбасадорима западних земаља./ У интервјуу агенцији Бета, Гордон је рекао да је европска интеграција Србије и Балкана – стратешки циљ администрације Барака Обаме, али је оценио да ће Београд тешко стићи до чланства у Европској унији са нерешеним питањем Косова. (подвл. Љ.К.)/ Помоћник америчког државног секретара Филип Гордон признаје да многе стране очекују са нестрпљењем саветодавно мишљење Међународног суда правде о косовској независности./ ‚Мишљење Међународног суда правде, какво год да буде, могло би да послужи као прекретница да се питање Косова превазидје и да се решавају практични проблеми, како би се побољшали услови живота за све градјане. Мислимо да су потребни нови разговори Србије и Косова о практичним питањима. Једини начин је да се лидери обе стране састану и размотре та питања. Ја то не бих назвао преговорима, јер Косово је независна, суверена дрзава и не може се разговарати о његовом статусу, али може и мора бити напора да се реше тешка практична питања‘, навео је Гордон. Амерички званичник рекао је да оцена Међународног суда правде неће променити став Вашингтона о Косову, иако је нагласио да је добро да се спорови решавају на дипломатски начин.”, (осим посебно назначеног, сва друга подвл. VOA, прим. Љ.К.) и тако даље.[lxxxvi]

Сутрадан, 13. маја, нико други него Ричард Н. Хаас, председник Савета за међународне односе – Council on Foreign Relations, објавио је у Финеншал Тајмсу чланак Збогом за Европу као велику силу – Goodbye to Europe as a High-Ranking Power. Свој чланак Хаас почиње следећом констатацијом:  „Више је него иронично то што се НАТО обавезао на дефинисање новог стратешког концепта управо у тренутку када се на трансатлантске односе рачуна мање него у било ком тренутку од 1930-тих.” А завршава га овако: „Комбинација структурних економских недостатака, политички парохијализам и војна ограничења, убрзаће ову трансатлантску струју. Слабија Европа имаће мањи глас и улогу. НАТО више неће бити подразумевани партнер за америчку спољну политику. Уместо тога, САД ће правити коалиције вољних да се баве одређеним изазовима. Ови кластери понекад ће укључивати европске земље, али ће убудуће САД ретко, ако икада више, гледати на НАТО или ЕУ као на целину. Чак и пре него што је почео, тренутак Европе као једне од главних светских сила у 21. веку, изгледа да је прошао.”[lxxxvii]

Неколико дана доцније, 17. маја 2010, у бриселском штабу НАТО, Мадлена Олбрајт представила је резултат рада групе експерата којима је председавала[lxxxviii] – извештај под насловом НАТО 2020: осигурана безбедност, динамични ангажман. Анализе и препоруке групе експерата о новом стратешком концепту за НАТО – NATO 2020: assured security, dynamic engagement. Analysis and recommendations of the group of experts on a new strategic concept for NATO.

Прво што овде изазива пажњу јесте да је извештај недвосмислено одговорио на спекулације које су пратиле рад експертске групе поводом главног питања, а то је у коликој ће мери нови концепт редефинисати НАТО од војног савеза евроатлантских земаља у глобалну војну и политичку силу. За Олбрајтову и њене експерте овде више нема дилеме – НАТО треба да постане светска војна и политичка организација у највећој могућој мери, будући да је једина организација која ефективно може да успоставља и одржава светску безбедност.

Зато писци извештаја препоручују динамично ангажовање НАТО у заједничким операцијама са земљама и организацијама изван евроатлантског простора (као што је то и сада случају у Авганистану, Пакистану и Африци), предлаже се известан облик инкорпорирања НАТО у војну структуру ОУН, што би отварило додатну могућносг за НАТО операције широм света, а такође се предлаже партнерство са земаљама као што су то Русија и Кина, али искључиво под НАТО командом. У складу са чињеницом да експерти Мадлене Олбрајт читав свет виде као простор за легитимне операције НАТО, који се, следствено, овде и пројектује као права империјална армија, за нови НАТО одређене су и нове надлежности:  спровођење глобалног режима неширења наоружања, смањење нуклеарног арсенала, борба против тероризма, изградња одбрамбеног ракетног штита у Европи, борба против поморске пиратерије, борба против кибернетских напада који угрожавају безбедност земаља чланица или међународну безбедност уопште; обезбеђење енергетске сигурности, борба против глобалног загревања, заштита водених извора и других природних ресурса. С тим  у вези, предлаже се да НАТО буде одговоран за војно обезбеђивање мировних операција ОУН, због чега се аутори извештаја залажу за отварање НАТО представништва и канцеларије за везу у седишту ОУН. [lxxxix]

Истовремено, док је Мадлена Олбрајт у бриселском штабу НАТО представљала извештај своје групе експерата, такође 17. маја, у војној ваздухопловној бази Когалниценау, у лукама Констанца и Тулцеа на обали Црног Мора, дакле у Румунији, отпочела је тромесечна америчка војна вежба Црноморске ротационе снаге 2010 СД – U.S.’s Black Sea Rotational Force 2010, у којој учествује и контигент од 100 маринаца, за ову прилику пристиглих из САД. Ови амерички маринци су уједно и први амерички маринци који су икада дошли до обале Црног Мора.

Већ 19. маја, у Приштини и Бриселу, Међународна кризна група објавила је свој Европски извештај бр. 204, под насловом Владавина закона на независном Косову. Главно на чему тај извештај инсистира јесте ситуација северно од реке Ибар, као и обавезе Србије коју она има за стање владавине закона на независном Косову уопште, а на северу те покрајине посебно. Тај део овог извештаја гласи:

„Слабост правосудног система на Косову, изнад свега је видљива северно од реке Ибар, у малој зони коју држе Срби и где Србија има ефективну контролу. На Северу не постоји стварно кривично правосуђе, а тамошњи судови које воде Срби не сарађују са Косовском полицијом (КП) која је мандат добила од УН. Ипак, нивои криминала на Северу, слични су онима на Косову у целини, као и у малим локалним заједницама које се богате (thrives, thrive –  богатити се, бујати, добро расти, гојити се,  имати среће,  имати успеха, напредовати, развити се, успети,  успевати, расти, прим. Љ.К.) на поклонима из Београда. Граница између Косова и Србије од недавно се много боље контролише, а хапшења, претежно у Србији, драстично су смањила кријумчарење. Али, Север остаје камен спотицања у односима између Косова и Србија, као и између обе ове (земље) и EULEX -а. Због претераног опреза, ЕУ није разместила своју полицију на Северу, остављајући слободну зону за организоване криминалне банде. Њени (мисли се на ЕУ, прим. Љ.К.) напори да суд у Митровици поново попуни локалним судијама пропали су, што је увредљиво како за Приштину, тако и за Београд.”

У складу са овом оценом, Међународна кризна група формулисала је 13 предлога за „Председника, Влада и Парламент Републике Косово”, EULEX, „Косовску полицију, Државног тужиоца и министре спољних послова и правде”, Владу Републике Србије и „Међународну заједницу на Косову”. Влади Републике Србије, овде се поручује следеће:

„11. Предузети кораке у правцу подршке јачању владавине закона на Косову, што укључује

а) повраћај свих званичних документа, укључујући катастарску и имовинску евиденцију, као и судске списе одузете 1999;

б) подршку именовању српских судија по законима Косова; и

ц) сарадњу са EULEX – сом и Косовом на развоју прекограничне стратегије спречавања трговине људима и кријумчарења дроге.”[xc]

Најзад, дана 20. маја 2010, током своје једнодневне посете Софији, Бугарска, генерални секретар НАТО, Андерс Фог Расмусен, јавно је позвао српске политичаре, српски народ и читаву Србију да послушају добронамерне савете, погледају у будућност, размисле и сами закључе како је за њих најбоље да уђу у НАТО, „приступом корак по корак какав је тражила српска страна”, и наравно ЕУ. Или, као што су известиле агенције:

„Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен позвао је Србију да погледа напред у будућност, јер је њена перпсектива интеграција у ЕУ и НАТО упркос скептицизму према Алијанси./ ‚Позивам не само српске политичке лидере већ и српски народ да гледају у будућност, пажљиво размотре ситуацију како би дошли до закључка да је будућност Србије у интеграцији у евроатлантску заједницу – НАТО и ЕУ’, рекао је Расмусен на конференцији за новинаре у Софији, након разговора са бугарским званичницима./ Генерални секретар је казао да ће ‚учинити максимум’ у циљу прикључења Србије Алијанси, ‚приступом корак по корак какав је тражила српска страна’, додајући да би ‚волео да види напредак’./ Расмусен, који борави у једнодневној посети Софији, рекао је да би Бугарска са својим контактима могла да игра кључну улогу у односу на процес присаједињења земаља Западног Балкана НАТО-у. / Расмусен је казао да се нада да ће се све балканске земље прикључити НАТО-у и ЕУ пре окончања његовог мандата на месту генералног секретара Алијансе 2013. године./ Агенција Франс прес подсећа да су Бугарска, Румунија, Хрватска и Албанија већ ушле у НАТО. Кад је реч о уласку Македоније у НАТО, Расмусен је оценио да је ‚то пре свега питање између Скопља и Атине’ због њиховог спора о имену те бивше југословенске републике./ Говорећи о Стратешкој концепцији Алијансе, он је нагласио да она има намеру да сачува гаранције безбедности, и да је у том циљу изградња система противрактетног штита – ПРО, који неће скупо коштати. Његова вредност процењује се на око 200 милиона евра на период од 10 година, а изградња ће бити расподељена између свих 28 земаља чланица Алијансе, прецизирао је Расмусен./ Бугарски премијер Бојко Борисов изјавио је да ће се учешће Бугарске у ПРО накандно утврђивати, ветоватно на самиту НАТО на врху у новембру у Лисабону, када ће бити усвојена и нова стратегија НАТО. Он је нагласио да је Бугарска раније саопштила да ће учествовати ако је ПРО одбрана и доктрина НАТО. ‚ПРО је одбрамбени систем. Не видим зашто би се неко узнемиравао због тога што постоји одбрамбени систем’, додао је он./ Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров изјавио је данас у Риму да његова земља очекује детаљније објашњење од НАТО у вези инсталирања система ПРО у Бугарској./ Бугарски министар иностраних послова Николај Младенов у разговору са Расмусеноном истакао је војну сарадњу Бугарске са Србијом. Он је обавестио генералног секретара НАТО да ће његова земља подржати следеће кораке БиХ у односу на План акције за чланство.”[xci]

Осим што је Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, изјавио да његова земља очекује објашњење од НАТО у погледу инсталирања ПРО у Бугарској (али и у Румунији, и у Пољској), боравак генералног секретара НАТО у Софији истог дана је уврштен у критичку анализу каталога разгранатих војних активности које САД (ваздухопловство, ратна морнарица, у овом случају Шеста флота, специјалне снаге за брза дејства, корпус маринаца, друге формације) и њени савезници из НАТО од јесени 2009. до данас спроводе у Бугарској, Румунији и на Црном Мору. Разуме се, унутар концепта прекоморске контингентне операције. Већ је речено да је 17. маја у Румунији отпочела и тромесечна америчка војна вежба Црноморске ротационе снаге 2010 СД – U.S.’s Black Sea Rotational Force 2010. „САД и НАТО убрзавају војно јачање у региону Црног Мора”, закључак је ове анализе.[xcii]

Тог истог 20. маја 2010, када је Андерс Фог Расмусен дао изјаву о инсталирању ПРО у Бугарској, позвао Србију да уђе у НАТО и ЕУ и истакао одлучујућу улогу Бугарске у том процесу, и када је стигло упозорење Сергеја Лаврова поводом те изјаве, случај, који као што је познато у политици начелно не постоји, удесио је да, такође у Софији, потпредседник српске владе и министар унутрашњих послова, Ивица Дачић и његов бугарски колега Цветан Цветанов, дан уочи Трећег састанка Комитета министара земаља-потписница Конвенције о полицијској сарадњи у Југоистичној Европи на коме су обојица учествовали, потпишу међудржавни споразум о полицијској сарадњи Србије и Бугарске.[xciii]

Истог дана, 20. маја, Министарство одбране Републике Србије објавило је саопштење Начелник Генералштаба ВС на састанку начелника генералштабова Америчко-јадранске повеље у коме се каже: „Начелник Генералштаба Војске Србије, генерал-потпуковник Милоје Милетић, учествује на дванаестом састанку начелника генералштабова оружаних снага држава чланица Америчко-jадранске повеље у Сарајеву, у својству посматрача./ Тема овогодишњег скупа је сагледавање користи од механизама програма Партнерства за мир за развој оперативних способности оружаних снага, са тежиштем на поступању са вишковима муниције./ Земље чланице ове регионалне иницијативе су Албанија, Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, док Србија има статус посматрача./ Скупу ће присуствовати и командант Команде здружених снага НАТО у Напуљу, заменик команданта Европске команде ОС САД и начелник Генералштаба ОС Словеније./ Након састанка, генерал-потпуковник Милетић имаће билатералне сусрете са командантом Команде здружених снага НАТО у Напуљу, адмиралом Марком Фицџералдом и са замеником команданта Европске команде ОС САД генерал-потпуковником Џоном Гарднером, као и са начелником Генералштаба ОС Словеније Алојзом Штајнером.” [xciv]

Да у политици случај начелно не постоји – као што је то још пре Другог светског рата закључио Френкилин Делано Рузвелт, тадашњи председник САД – потврдио је 20. или 21. маја 2010, и нови министар спољних послова УК, Вилијем Хејг. У ауторском тексту Како нова влада УК предвођена торијевцима види своју ЕУ политику – How the UK’s new Tory-led government sees its EU policy, објављеном у летњој свесци часописа Europe’s World, а 20. и 21. маја 2010. представљеног широј заинтересованој јавности, Хејг је такође појаснио како и он лично и његова влада виде прилике у „региону” Југоисточне Европе, нарочито у Босни и Херцеговини и нарочито у вези са чланством Турске у ЕУ.

„Изгледи за чланство у ЕУ су од кључне важности за учвршћење стабилности Западног Балкана, где је већ проливено много европске крви, истакао је шеф британске дипломатије Вилијем Хејг у чланку за јунски број бриселског часописа ‚Јуропс ворлд’./ Хејг је навео да ће нова британска влада бити ‚одлучно укључена у решавање спољнополитичких изазова пред ЕУ’./ ‚Западни Балкан је ‘задње двориште’ ЕУ и убедљивост спољне политике Уније зависи од делотворности политике коју тамо води’, оценио је Хејг./ Хејг наводи да је босанска привреда расла захваљујући спољној помоћи, али да држава није израсла, па зато данас и не делује./ Он је додао да је ‚у Босни пре свега потребна захтевна европска политика много јачих мишића, која би била у стању да користи батине, исто као и шаргарепе’./ ‚Ту стоји јак аргумент да се запрети циљаним санкцијама против оних политичара који подривају босанску државу’, навео је шеф британске дипломатије./ ‚Последице распада Босне би биле поражавајуће. Цепање те земље на независне етничке државице би не само било награда за етничко чишћење – што је бесумње за моралну осуду – већ би такође изродило опасност стварања пропале државе у срцу Европе’, како је то оценио Хејг. / Зато, како је објаснио, ‚снажан приступ се мора усредсредити на јединствен циљ: довољно ефикасну централну владу која је у стању да преузме одговорности за улазак у чланство ЕУ и НАТО’./ Хејг се снажно заложио и за улазак Турске у ЕУ, чему се противе све остале најутицајније чланице европске двадесетседморице./ Британски министар иностраних послова сматра да ће ‚успех у постизању тог циља бити доказ свету да је ЕУ озбиљна као регионални чинилац’./ Хејг каже да је његова јако ‚евроскептична’ странка не жели да се унутар ЕУ створи нека снажнија економско-политичка структура, већ једино слободна трговинска зона./ Хејг је ставио до знања да су за Конзервативну странку, која је на челу коалиције с либералним демократама, ‚јединствено тржиште и проширивање на нове чланице главна остварења Европске уније’./ ‚И што већи број нових чланица, а нарочито Турска, уђе у Европску унију, то ће обезбедити да Европа остане пре свега зона слободног тржишта, где Велика Британија и те како има интереса да тргује, али не и да преноси национална овлашћења и делове суверенитета на институције ЕУ’, навео је Хејг.” (подвл. Љ.К.)[xcv]

Са овим догађајима од 20. маја 2010, завршавам са навођењем делова мог Нацрта за кратку историју програма „Завршити незавршени посао на Балкану”.

Шта смо сазнали из свега овога?

Сазнали смо, да је за САД, НАТО и ЕУ, „независност Косова неповратан процес”, да је пројекат Завршавање незавршеног посла на Балкану важан део прекоморских контингентних операција, да САД то потврђују тврдњом да је стабилност Европе у 2010, поред претње која долази због очекиване политике Русије на Кавказу, може бити доведена у питање и због „сепаратистичких тенденција у енклавама етничких Срба у Босни и на Косову”, из чега следи да стабилност Европе, установа ЕУ и свега осталог што је са тим у вези, укључујући овде у првом реду безбедност самих САД,  зависи и од тога како ће се поводом ових „сепаратистичких тенденција у енклавама етничких Срба у Босни и на Косову” понашати сама Србија.

Последично, од Србије се захтева да преузме политичку и сваку другу одговорност за пацификовање „сепаратистичких тенденција у енклавама етничких Срба у Босни и на Косову”. Другим речима, сазнали смо да је Србија обавезна на активни допринос у процесу даљег развоја „независног Косова”, као и у процесу даље интеграције и унификације Босне и Херцеговине. Сазнали смо, дакле, да Србија не може рачунати на чланство у ЕУ све док не добије сертификат о својој политичкој подобности. А добиће га тек онда када јасно, недвосмислено и активно пристане и подржи „реалност независног Косова”,  када јасно, недвосмислено и активно подржи и пристане на реконструкцију тзв. „дејтонске Босне” у централизовану државу која говори „једним гласом”, односно када јасно, недвосмислено и активно пристане на потпуно дерогирање Републике Српске.

Такође, сазнали смо и то да Србија, под условом активног поступања у складу са захтевима који су јој предочени, заузврат може рачунати на испуњење обећања самог Генералног секретар НАТО „да ће ‚учинити максимум’ у циљу прикључења Србије Алијанси, ‚приступом корак по корак какав је тражила српска страна’”, наравно уколико буде испуњена његова жеља да у тој ствари интегрисања у НАТО „види напредак” и са српске стране.

Ауторитативни извор као што је то Генерални секретар НАТО, потврдио је, дакле, да је „српска страна” тражила од НАТО да се прикључење Србије том војном савезу одвија „приступом корак по корак”. Што значи да се у Србији спроводи, свакако од 2004. године, политика улажења „корак по корак” у пуно чланство те земље у НАТО. Бројни јавно доступни извори, укључујући овде и документа објављена на службеном сајту НАТО, такође потврђују ово сведочење Генералног секретара НАТО.[xcvi] Надаље, исто тако смо сазнали да се, управо због изазова који за ЕУ потенцијално може представљати Србија, „мора… покренути нови замајац”, будући да је заправо „Балкан… вероватно најважнији пост-хладноратовски пројекат” и да на „њему, као што се види, Америка и Европа раде заједно.”

Најзад, сазнали смо и то да је инерциона моћ доктринарног, институционалног и персоналног континуитета политике националне безбедности САД (Савет за националну безбедност САД као гравитациони центар тамошњег система власти и моћи, 1947 – 2010), као и оне напред поменуте „генералне линије”, толико снажна да фактички онемогућава Вашингтону и његовим најближим савезницима да види и тако ноторне чињенице као што је то чињеница да је стабилност, што значи и безбедност ЕУ, и Европе уопште, али и стабилност и безбедност САД, године 2010. озбиљно угрожене не из Србије, и не из Русије, него због структуралне ентропије финансијског система на коме почива глобални поредак корпоративне дистопије – САД, данашња Европа и архитектоника данашње ЕУ, читав свет. Најзад, сазнали смо да је политички простор Србије, али и „региона”, али и Европе и ЕУ, али и САД, претворен у глобално позориште лутака које контролишу и којима манипулишу вешти луткари из оне глобалне елите моћи који се данас још назива и над класа. Сазнали смо и то да нико не контролише ове контролоре.

Имајући све ово у виду, јасно је да ће, као што се каже у питању, „приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије”.  Уосталом, од Србије се већ преко две године захтевата да, на овај или онај начин, призна „независно Косово”. Владајућа политичка номенклатура позитивно је одговорила на ове захтеве па је тако забележила и више похвала, нарочито због начелно исказане и практично потврђене спремности да то и даље чини у оквиру своје политике „корак по корак” – од признавања легитимитета и легалитета нелегалне и нелегитимне мисије EULEX на КиМ па редом.

 

Упутнице:

---

[i] Васиљ Поповић: Источно питање. Борба за опстанак Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Никола Пашић, Београд 2007; Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, I – II, Prosveta, Beograd 1978; Vladimir Dedijer: Interesne sfere. Istorija interesnih sfera i tajne diplomatije uopšte, a posebno Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prosveta, Beograd 1980; Милорад Екмеџић: Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), Завод за уџбенике, Београд 2008; Милош Ковић: Дизраели и Источно питање, Clio, Београд 2007.

[ii] Љубомир Кљакић: Зашто је питање будућег статуса Косова и Метохије питање будућег статуса Србије и зашто од одговора на ово питање зависи наша заједничка људска будућност, саопштење међународна конференција Косово и Метохија као глобани проблем, Правни факултет УБ, Београд, 15 – 18 новембар 2007, Студентски парламент Правног факултета УБ; петак 16. новембра 2007, сесија Глобалне перспективе; у електронском облику: Министарство за КиМ; Српска политика, Scribd.com, 25. 02. 2010; на енглеском, Ljubomir Kljakić: Why The Question of Future Status of Kosovo and Metohija Acctualy is the Question of Future Status of Serbia and Why the Answer is the Key to Oue Common Human Future, Светски послови, 24. фебруар 2010; Scribd.com, 25. 02. 2010.

[iii] Carl Bernstein: The Holy Alliance: Ronald Reagan and John Paul II, Time, Monday, Feb. 24, 1992; Mark Riebling: Freedom’s Men. The Cold War team of Pope John Paul II and Ronald Reagan, National Review, posted on April 04, 2005, 7:53 a.m.;Tighe P. Flatley: The Convenient Alliance: President Reagan and Pope John Paul II, Cold Warriors, Honors Program at the University of Rhode Island, Senior Honors Projects, University of Rhode Island, New York, Year 2007; The New Conservatism and a New World Order. The Reagan Years, America.gov (U.S. Department of State’s Bureau of International Information Programs), 06 April 2008; Mpetrelis: One sentence began US – Vatican relations. Only Helms objected, Daily Kos, posted on Sunday, April 18, 2010 at 01:36:04 PM PDT.

[iv] NSC-NSDD-133 (U.S. National Security Council – National Security Decision Directives 133): U.S. Policy Toward Yugoslavia, March 14, 1984, Federation of American Scientists (FAS), NSDD – National Security Decision Directives. Reagan Administration.

[v] Албанску америчку грађанску лигу, Albanian American Civic League, „основао је бивши конгресмен Џо Диогарди (конгресмен, дистрикт Њујорк, 1985 – 1989, прим. Љ.К.), са одбором албанских Американаца 1989, као једини у Вашингтону регистровани покрајински волонтерски лоби, који представља албанске Американце поводом циљева седам милиона Албанаца који једни поред других живе у Албанији, на Косову, у Македонији, Црној Гори, Прешеву, Медвеђи, Бујановцу и Камерији. Грађанска лига је регистрована да лобира законодавне и извршне гране америчке владе, а своје полугодишње документационе извештаје прослеђује секретару Сената САД и главном администратору Представничког дома САД.” Видети, Albanian American Civic League, http://blog.aacl.com/1/home/. Оснивачи Алнбанске америчке грађанске лиге су: Joseph J. DioGuardi (конгресмен, дистрикт Њујорк, 1985 – 1989), оснивач и председник, Shirley Cloyes DioGuardi, саветница за Балканске послове, Balkan Affairs Advise, одбор директора: Gez Agolli, Agim Alickaj, Suleiman Arifi, Zef Balaj, Imer Bardhi, Bashkim Berani, Luan Bukolla, Arslan Cekaj, Zef Dedivanaj, Gjergj Dedvukaj, Fadil Demaku, Adem Dukaj, Ahmet Giaffo, Mark Gjonaj, Fero Gjonbalaj, Mike Jonuzi, Murtezan Jonuzi, Sami Jonuzi, Nasi Kajana, Nick Kaziu, Myslim Kuka, Atmi Kurtishi; као лобистичка организаија, Албанска америчка грађанска лига и даље је ангажована на реализацији циљева које је пред себе поставила 1989. године; видети, Albanian American Civic League, http://blog.aacl.com/albanian-american-civic-league-board-of-directors/.

[vi] The Foreign Operations, Export Financing, and Related Programs Appropriations Act, 1991, Public Law 101-513, appropriated funds for the fiscal year ending September 30, 1991, US Congress, Washington DC, November 5, 1990, Origins of the breakup – a U.S. law, International Action Center, New York, http://www.iacenter.org/bosnia/origins.htm.

[vii] The World Bank: Industrial Restructuring Study. Overview, Washington, DC, June 1991.

[viii] David J. Rothkopf: The Global Power Elite and the World They Are Making, Farrar, Straus and Giroux, New York 2008.

[ix] David Rothkopf, Newsweek Web Exclusive: Who Is the Superclass? A global elite now has unprecedented influence over world affairs, Newsweek,  Apr 7, 2008, Updated: 3:40  p.m. ET, Apr 7, 2008,

http://www.newsweek.com/id/130932?tid=relatedcl.

[x] Видети, на пример, Mičel Kler: Rat kome nema kraja. Američko planiranje novih Vijetnama, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1975; Wilson Brzan Key: The Age of Manipulation. The Con in Confidence The Sin in Sincere, Madison Books, Lankam, Maryland 1989, http://www.scribd.com/doc/27616392/The-Age-of-Manipulation;  Noam Chomsky: Year 501. The Qonquest Continues, South End Press, Boston, USA, 1993; Prof. Dr. Michel Chossudovsky: Dismantling Yugoslavia, Colonizing Bosnia, Covert Action, No. 56, Spring 1996, http://www.hartford-hwp.com/archives/62/022.html; Suzan Vudvord: Balkanska tragedija. Haos i raspad posle hladnog rata, Filip Višnjić, Beograd 1997; Kathryn Albrecht: Whatever Happened to Yugoslavia?, I – V, http://www.zianet.com/lapaz/index.html#first; Peter Gowan: The NATO Powers and the Balkan Tragedy, New Left Review I/234, March – April 1999, http://www.newleftreview.org/?page=article&view=1988; NATO Crimes in Yugoslavia. Documentary Evidence, I – II (Vol. I, 24 March – 24 April 1999, Vol. II, 25 April – 10 June 1999), Federal Republic of Yugoslavia – Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, May 1999; Kornelijus Kastorijadis: Uspon beznačajnosti, Gradac, Čačak – Beograd, 1999; Michael Parenti: The Rational Destruction of Yugoslavia, November 1999, Мichael Parenti Political Archive,

http://www.michaelparenti.org/yugoslavia.html; Ralf  Hartman: Časni mešetari. Nemačka spoljna politika i građanski rat u Jugoslaviji, Prometej, Novi Sad 1999; Noam Čomski: Novi militaristički humanizam. Lekcije Kosova (drugo izdanje), Filip Višnjić, Beograd 2000; Stanko Cerović: U kandžama humanista, Samizdat – Free B92, Beograd 2000; Filip Hemond, Edvard Herman: Degradirana moć. Mediji i kosovska kriza, Plato, Beograd 2001; Majkl Parenti: Ubiti naciju. Napad na Jugoslaviju, Mediagraf, Beograd 2002; Gary Wilson: The hidden hand in Yugoslav war, a chapter from Gary Wilson’s book Hidden Agenda, International Action Center, New York 2002, http://www.us-uk-interventions.org/Yugoslavia.html; Tijeri Mesan: 11. septembar 2001. Velika prevara. Nijedan avion nije udario u Pentagon, Draganić, Beograd 2002; Philip Bobbitt: The Shield of Achilles. War, Peace, and the Course of History, Anchor Books, A Division of Random House, New York 2003; Howard Zinn: A People’s History of the United States. 1492 – Present (1980, 1995, 1998) Harper Collins Publishers, New York, 2003; Robert Cooper: The Breaking of Nations. Order and Chaos in the Twenty-First Century, Grove Press, New York 2003; William Engdahl: A Century of War. Anglo-American Oil Politics and the New World Order, Pluto Press, London 2004 (одељак Yugoslavia Gets Shock Therapy, pp. 238),

http://www.thirdworldtraveler.com/Yugoslavia/Yugoslavia_ShockTherapy.html; Јирген Елзесер: Ратне лажи. Од косовског сукоба до процеса Милошевићу, Јасен, Београд 2004; Džozef E. Stiglic: Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd 2004; Intervention and Exploitation: US and UK Government International Actions Since 1945. Yugoslavia, http://www.us-uk-interventions.org/Yugoslavia.html;  Dajana Džonston: Suludi krstaši. Jugoslavija, NATO i obmane Zapada, IGAM, Beograd 2005; Vandana Shiva: Ratovi za vodu. Privatizacija, zagađenost i profit, DAF, Zagreb 2006; David Chandler: From Kosovo to Kabul and Beyond. Human Rights and International Intervention, Pluto Press, London 2006; Amy Goodman, David Goodman: Moćnici su iznad zakona. Razotkrivanje korumpiranih političara, ratnih profitera i medija koji ih vole, Prometej, zagreb 2006; Nicolas Guilhot: Reforming the World: George Soros, Global Capitalism and the Philanthropic Management of the Social Sciences, Critical Sociology 33 (2007) 447- 477,

http://www.scribd.com/doc/29983438/Guilhot-Reforming-the-World-George-Soros-Global-Capitalism-and-the-Philanthropic-Management-of-the-Social-Sciences; Слободан Вуковић: Како су нас волели. Антисрпска пропаганда и развијање Југославије, Stylos – Институт за друштвене науке, Нови Сад – Београд 2007; Noam Čomski: Intervencije, Rubikon, Novi Sad 2007; Svetozar Livada: Etničko čišćenje. Ozakonjeni zločin stoljeća, Prometej, Novi Sad 2007; Noam Čomski: Hegemonija ili opstanak, Rubikon, Novi Sad 2008; Michel Chossudovsky: Globalizacija bijede i novi svjetski poredak, Prometej, Zagreb 2008; Radmila Nakarada: Raspad Jugoslavije. Problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd 2008; Jeremy Scahill: The Real Story Behind Kosovo’s Independence, Z Communications, February 25, 2008, www.zcommunications.org; John Laughland: The Technique of a Coup d’État, VoltaireNet, Scribd.com; Erik Hobsbaum: Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd 2008; Naomi Klein: Doktrina šoka. Uspon kapitalizma katastrofe, V.B.Z, Zagreb 2008; Od Arne Vestad: Globalni hladni rat, Arhipelag, Beograd 2008; Humanitane vojne intervencije, priredili Jovo Babić i Petar Bojanić, Službeni glasnik, Beograd 2009; Џон Лафланд: Травестија. Суђење Слободану Милошевићу и корумпираност међународног права, Удружење грађана Слобода, Београд 2009; Zbignjev Bžežinski: Druga šansa Amerika. Tri predsednika i kriza američke supersile (2007), Službeni glasnik – Fakultet bezbednosti, Beograd, 2009; Hannes Hofbauer: Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Albatros plus, Beograd 2009; Žerminal Čivikov: Srebrenica. Krunski svedok, Albatros plus, Beograd 2009; Herfrid Minkler: Imperije. Logika vladanja svetom – od Starog Rima do Sjedinjenih Država (2005), Albatros Plus – Službeni glasnik, Beograd 2009; Џон Р. Шиндлер: Несвети терор. Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, Службени гласник, Београд 2009; Dokumenti CIA o Jugoslaviji 1948 – 1983, priredio Momčilo Pavlović, Institut za savremenu istoriju – Fakultet bezbednosti – Službeni glasnik, Beograd 2009; Johan Galtung: The Fall of the US Empire – And Then What? Succesors, Regionalization or Globalization? US Fascism or US Blossoming?, Transcend University Press, 2009; Љубомир Кљакић: Криза. Историјска демисија светског система и српска криза. Милитаризација светских послова и светски корпоративни поредак. Преиспитивање, у електронском облику, Фонд Слободан Јовановић, 21. jануар 201; Scribd.com, January 28, 2010; Светски Послови, 6. фебруар 2010;GlobalResearch.ca., 18. фебруар 2010, у штампном облику, Национални интерес, Институт за политичке студије, Београд,  1, 7, 2010, стр. 205 – 239.

[xi] United States Institute of Peace: Beyond Dayton: The Balkans and Euro-Atlantic Integration, November 21, 2005, 9:00am – 1:30pm, Public Event, Fairmont Hotel, 2401 M Street NW, Washington, DC 20037.

[xii] Donna Milles: Stronger Together. 10 Years after Dayton Accords, Rice ugres Bosnia to further its goals, American Forces Press Service, US European Command, Nov. 23, 2005.

[xiii] Видети, Marti Ahtisari: Misija u Beogradu, Filip Višnjić, Beograd 2001.

[xiv] Видети, Miodrag Mitić: Kako nam se dogodio Rambuje, Filip Višnjić, Beograd 2003.

[xv] Видети, Љубомир Кљакић: Факричко стање и будући статус Кодсова и Метохије, саопштење (тадашњег) помоћника министра за КиМ у Влади Србије, 67. Роуз-Рот семинар парламентарне скупштине НАТО, Србија и Европа: изазови интграције, Парламентарна скупштина НАТО и Народна скупштина Републике Србије, Београд, Дом Народне скупштине РС, 25 – 27. октобр 2007; Сесија II, Косово и Метохија: Ка коначном статусу, петак 26. октобар 2007; у електронском облику: Министарство за КиМ; Нова српска политичка мисао (НСПМ), уторак, 6. новембар 2007; Српска политика; Scribd.com, 24. 02. 2010; Светски послови, 24. фебруар 2010; на енглеском, The State of Facts and the Future Status of Kosovo and Metohija,Светски послови, 24. фебруар 2010; Scribd.com, 25. 02. 2010.  

[xvi] Paddy Ashdown and Richard Holrooke: A Bosnian powder keg. We are sleeping into another Balkan crisis. The EU and US must take urgent, united action, Guardian, London, Wendsday, 22 October 2008.

[xvii] David Miliband, Foreign Secretary, London: Balkans, Global conversations. A blog about British foreign policy and the work of the Foreign Office, Foreign & Commonnwealth Office, Posted 29 October 2008 by David Miliband.

[xviii] Morton Abramoviwitz and Daniel Serwer: Balkan Troubles. The West anded the war in region, now its time to secure the peace, The Wall Streer Journal, January 6, 2009.

[xix] Bishop Artemije, Bishop of Ras and Prizren/ Gracanica Monastery/ Kosovo and Metohija, Serbia: An Anti-Serbian Vendetta – Morton Abramoviwitz and Daniel Serwer, January 20, 2009, Епархија рашко-призренска, службени сајт (више није доступно); ANTIC.org-SNN; Тhe American Council for Kosovo; sorabia.

[xx] James Logan Jones Jr. (1943), амерички генерал са четири звездице, 40 година војне службе у корпусу морнаричке пешадије (Marine Corps), обављао све командне дужности од основних до највиших, укључујући и дужности команданта корпуса морнаричке пешадије (1999 – 2003), врховног савезничког команданта НАТО у Европи (Supreme Allied Commander Europe, 2003 – 2006), команданта америчких снага у Европи (United States European Command) и члана Здруженог генералштаба америчке армије – member of the US Joint Chiefs of Staff; ратно искуство: рат у Вјетнаму, 1968; Операција обезбеђивање охрабрења – Operation Provide Comfort, на северу Ирака и Турској, 1991; начелник штаба Заједничких интерветних снага Обезбеђивање обећања – Joint Task Force Provide Promise, у Босни и Херцеговини и Македонији 1992; пензионисан 2007; као генерал у пензији, именован у јуну 2007. за председавајућег Атлатског савета САД – Atlantic Council of the United States; био председавајући Независне конгресне комисије за снаге безбедности Ирака – the Congressional Independent Commission on the Security Forces of Iraq; у новембру 2007, Државни секретар САД, Кондолиза Рајс именовала га за специјалног изасланика за безбедност на Блиском Истоку; члан одбора директора компаније Боинг – The Boeing Company, председник Института за енергију 21. века – the Institute for 21st Century Energy, афилијације Америчке трговинске коморе – U.S. Chamber of Commerce, члан групе Пројекта за реформу националне безбедности – Project on National Security Reforme, члан одбора директора корпорације Шеврон – Chevron Corporation (мај 2008 – децембар 2009); на име боноса за свој двогодишњи корпоративни ангажман (2007 – 2009) зарадио: 900.000 USD код Америчке трговинске коморе, 330.000 USD код Боинга и 290.000 USD код Шеврона; новоизабрани председник Барак Обама објавио је 1. децембра 2008, да је Џонса изабрао за Саветника за националну безбедност; на ову дужностступио 20. јануара 2009. Видети,

http://en.wikipedia.org/wiki/James_L._Jones, http://usforeignpolicy.about.com/od/theobamaadministration/a/james-jones-profile.htm, http://www.infoplease.com/biography/var/jamesljones.html, http://topics.newsweek.com/politics/obama-administration/james-l.-jones.htm; http://www.whitehouse.gov/administration/eop/nsc/.

[xxi] Од 6. до 8. фебруар 2009,  45. Минхенска конференција о безбедности – 45th Munich Security Conference, окупила је више учесника него раније: преко 50 министара спољних послова и више шефова држава и влада (Саркози, Меркел, Туск, Карзаи). Нову америчку администрацију заступали су потпредседник Џо Бајден и Саветник за националну безбедност Џејмс Џонс, који је међународној публици први пут представио главне правце спољне политике председника Обаме. Награда Едвард фон Клајст –  Ewald von Kleist Award, додељена је том приликом Хенрију Кисинџеру. Видети: http://www.securityconference.de/Conference-2009.206.0.html?&L=1 и http://www.securityconference.de/Program.238.0.html?&L=1.

[xxii] Remarks by National Security Adviser Jones at 45th Munich Conference on Security Policy, Council on Foreign Relations, Published February 8, 2009.

[xxiii] Савет за националну безбедност САД основан је на основу Закона о националној безбедности САД из 1947 (PL 235 – 61 Stat. 496; U.S.C. 402), и на основу Амандмана на Закон о националној безбедности из 1949 (63 Stat. 579; 50 U.S.C. 401 et seq). Касније, током 1949, у оквиру  плана реорганизације, Савет за националну безбедност САД постао је део кабинета председника САД  (видети), У данашњем Савету за националну безбедност САД налазе се – председавајући Савета, Барак Обама (председник САД), статутарни чланови: Џо Бајден (потпредседник САД), Хилари Клинтон (државни секретар) и Роберт Гејтс (секретар за одбрану), војни саветник адмирал Мајкл Мулен (шеф Здруженог генералштаба) и обавештајни саветник Денис Блер (директор Националне обавештајне), редовно присутни: Џејмс Л. Џонс, саветник за националну безбедност, Рам Емануел, шеф особља Беле Куће, Томас Донилон, заменик саветника за националну безбедност, повремени учесници: Тим Гајтнер, секретар за трезор, Ерик Холдер, државни тужилац, Џенет Наполитано, секретар за домовинску безбедност, Боб Бауер, саветник председника, Лоренс Самонс, помоћник председника за економску политику, Сузан Рајс, амбасадор САД у УН и Питер Орчак, директор канцеларије за управљање буџетом. Бројним апаратом Савета за националну безбедност, руководи Џејмс Л. Џонс, саветник за националну безбедност (видети).

[xxiv] Henry Alfred Kissinger (1923), амерички обавештајни официр 1944 – 1946. у Немачкој, активан у политици националне безбедности САД од 1952, када је као докторант на Харварду, ангажован за консултанта Гордона Греја, првог директора Одбора за психолошку стратегију – Psychological Strategy Board (основан 4. априла 1951, у време предесдника Харија Трумана, овај одбор имао је задатак да координира психолошке операције – psychological operations САД у тзв. хладном рату; сачињавали су га државни подсекретари за спољне послове и одбрану, као и директор новоосноване ЦИА); одбранио докторат 1954; 1955 – 1956 ангажован као консултант Одбора за координацију операција – Operations Coordinating Board Савета за националну безбедност у администрацији председника Двајта Ајзенхауера; истовремено, био директор Студија нуклеарног оружја и спољне политике у Савету за спољне послове – Study Director in Nuclear Weapons and Foreign Policy at Council on Foreign Relations; 1956 – 1958, радио за Фондацију  браће Рокфелер – Rockefeller Brothers Fund као директор Пројекта специјалних студија – Special Studies Project; 1958 – 1971, директор Харвардског програма одбрамбених студија – Harvard Defense Studies Program; у том периоду стално ажован у раду Канцеларије за истраживачке операције – The Operations Research Office (ORO), војно-цивилног истраживачког центра који је америчка армија основала 1948, у раду Агенције за контролу наоружања и разоружање – Arms Control and Disarmement Agency, у Државном секретаријату за спољне послове, корпорацији РАНД, итд. Између 1969. и 1977, Саветник за националну безбедност Ричарда Никсона и Државни секретар у адсминистрацији Џералда Форда; 1982, основао консултантску компанију Заједница Кисинџер – Kissinger Association; Брент Сковкрофт био потпредседник Заједнице Кисинџер, њени партнери, директори и менаџери били су, поред осталих, Лоренс Иглбергер, Лорд Карингтон, Сабуро Окита, Етјен Девињон, и други; године 1999, Мак Мекларти, шеф особља Беле куће у администрацији Била Клинтона, удружио се са Кисинџеровом Заједницом у заједничку консултантску фирму Заједница Кисинџер Мекларти – Kissinger McLarty Associates, која је постала корпоративни члан Савета за Америку – the Council on the Americas, пословне организације коју је 1965. основао Дејвид Рокфелер; јануара 2008, Кисинџер и Мекларти раздвојили своје фирме… и тако даље. Хенри Кисинџер је члан Трилатералне комисије, Савета за спољне послове, Билдерберг групе, Аспен института и Боемског Шумарка – Bohemian Grove; Елизабета II прогласила га је 1995 за Витеза командера Британске Империје… и тако даље. Због политике због политике завера против лехгитимних влада, тајних операција креирања кризе и рата коју је креирао и спроводио у Латинској Америци, на Блиском истоку и другде, јавно је оптужен за бројне злочине… Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Kissinger,

http://www.henryakissinger.com/,

http://nobelprize.org/nobel_prizes/peace/laureates/1973/kissinger-bio.html,

http://www.versobooks.com/books/ghij/h-titles/hitchens_kissinger.shtml,

http://www.zpub.com/un/wanted- hkiss.html

http://www.kissingerassoc.com/index-kai.html,

http://sonomacountyfreepress.com/bohos/insidebohogrove.html;

Кристофер Хиченс: Случај Хенри Кисинџера. Злочинац или не, Филип Вишњић, Београд 2001;  Andrew Zajac and David S. Cloud: New questions about Kissinger role in 1970s death plot, Los Angeles Times, April 10, 2010; Peter Kornbluh: Kissinger’s 1976 Cable Sheds More Light on „Opearation Condor”, Politics Daily, April 10, 2010.

[xxv] Brent Scowcroft (1925), Војна академија SAD, Вест Поинт (United States Military Academy), докторат из одбласти међународних односа, Универзитет Колумбија, генерал потпуковник америчког ратног ваздухопловства (у пензији), помоћник за војна питања Ричарда Никсона и заменик Саветника за националну безбедност (Хенри Кисинџер) Ричарда Никсона и Џералда Форда (1973 – 1975), Саветник за националну безбедност Џералда Форда (1975 – 1977) и Џорџа Буша I (1989 – 1993), председавајући Председничког саветодавног одбора за иностране обавештајне послове (Presidents Foreign Intelligence Advisory Board) код Џорџа Буша II (2001 – 2005), помагао Бараку Обами у избору његовог тима за националну безбедност (2008 – 2009); потпредседник Заједнице Кисинџер – Kissinger Association (1982-89), краљица Елизабета II прогласила га за Витеза Британске империје – Knight of the British Empire  (1993), оснивач и председник Сковкрофт групе – The Scpowcroft Group, почасни члан Академије политичких наука, члан управних одбора бројних других организација, установа и корпорација. (видети).

http://www.nndb.com/people/664/000024592/…

[xxvi] Samuel Richard „Sandy” Berger (1945), заменик Саветника за националну безбедност (1993 – 1997) и Саветник за националну безбедност Била Клинтона (1997 – 2001), у јулу 2004, Министарство правде САД отворило истрагу против Бергера под сумњом да је неовлашћено уклонио пет поверљивих докуменат из Националног архива; осуђен је на казну од 50.000 USD и 100 сати друштвено корисног рада, на три године условно; саветник за спољну политику Хилари Клинтон током њене кампање за председничку номинацију унутар Демократске партије; члан Савета за спољне послове, Америчке дипломатске академије, итд. Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/Sandy_Berger,

http://www.nndb.com/people/307/000044175/,

http://fas.org/irp/congress/2007_rpt/berger.pdf,

http://www.examiner.com/a-977346~He_s_back__Sandy_Berger_now_advising_Hillary_Clinton.html.

[xxvii] Zbigniew Kazimierz Brzezinski (1928), амерички политиколог пољског порекла, професор универзитета, први директор Трилатералне комисије (1973 – 1977), Саветник за националну безбедност Џимија Картера (1977 – 1981), доцније ангажован на пословима националне безбедности у време администрација Роналда Регана, Џорџа Буша I и Била Клинтона, један од најутицајнијих „јастребова” америчке спољне политике током последњих петнаестак година тзв. хладног рата, познат по тајним операцијама против у Авганистану и Источној Европи током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, аутор више утицајних књига из подручја геополитике (у Великој шаховској табли –  The Grand Chessboard из 1997, поделио је читав свет с обзиром на стратешке интересе САД да по сваку цену задрже глобални примат у светским половима, на четири региона: Европа као Демократски мостобран, Русија као Црна рупа, Кавказ и Централна Азија као Балкан Евроазије, Источна Азија као Далекоисточно сидро), у августу 2007. подржао Барака Обаму у трци за председничку номинацију унутар Демократске партије, у септембру исте године, председнички кандидат Обама је, говорећи о рату у Ираку, рекао да је Бжежински „један од наших најзначајнијих мислилаца”; Бжежински је члан одбора директора Савета за спољне послобве, Атлантског савета, Националне задужбине за демократију – National Endowment for Democracy, Међународне амнестије – Amnesty International, члан је извршног комитета Трилатерарне комисије, био је члан управног одбора Куће слободе – Freedom House, повереник је и саветник Центра за стратешке и међународне студије – Center for Strategic and International Studies, итд. Наводи се, такође, да је Бжежински данас главни неслужбени саветник председника Обаме за стратешка питања из области националне безбедности и међународних односа. Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/Zbigniew_Brzezinski;

http://openlibrary.org/b/OL2756079M/works_of_Zbigniew_Kazimierz_Brzezinski;

http://www.bookrags.com/biography/zbigniew-brzezinski/;

http://www.worldsecuritynetwork.com/showArticle3.cfm?article_id=14157 …

[xxviii] International Crisis Group, Europe Report No 198, Bosnias Incomplete Transition: Between Dayton and Europe.

[xxix] Jamie Shea, 1953, британски држављанин, студирао савремену историју на Универзитету Оксфорд (Линколн Колеџ), докторирао са тезом Европски интелектуалци и Велики Рат 1914 – 1918, НАТО службеник од 1980. до данас; обављао дужности: администратор у Сектору савета за операције Извршног секретаријата (1980 – 1982), руководилац Омладинског програма (1982 – 1985), руководилац за конференције и семинаре о спољним односима (1985 – 1988), асистент Генералног секретара НАТО за Специјалне пројекте, односно за писање говора, чланака, саопштења за штампу, поглавља књига, службених коминикеа, саветник Генералног секретара за комуникациону стратегију и јавне наступе о политичким и војним питањима (1988 – 1991), заменик шефа и старији службеник за планирање у Јединици за политичко планирање и Секцији за мултилатералне послове Политичког директората НАТО, писац нацрта министарских коминикеа (1991 – 1993), портпарол НАТО и заменик директора за Информисање и штампу НАТО (1993 – 2000), директор за информације и штампу НАТО (2000 – 2003), заменик помоћника Генералног секретара за спољне односе, сектор јавна дипломатија (2003 – 2005), директор за политичко планирање у приватном кабинету Генералног секретара НАТО, одговоран за саветовање и помагање Генералном секретару, вишим НАТО функционерима и Савету НАТО у јавном саопштавању и тумачењу стратешких питања савеза. Такође, предавач и професор на више универзитета (Collège d’Europe, Bruges; Brussels School of International Studies; University of Kent; American University, Washington DC; Director of the Brussels Overseas Study Programme; James Madison College, Michigan State University – Director of the MSU Summer School in Brussels; University of Sussex; Transatlantic Programme, Royal Holloway College, University of London), члан више других евроатлантских форума и организација; недељник PR Week прогласио га за Европског комуникатора године – European Communicator of the Year за 1999. због начина на који је водио пропагандни рат против СР Југославије, односно Србије исте године; аутор пропагандних публикација: The NATO Executive Secretariat (1983), NATO and Public Opinion (1986), The Myths of Anti-Americanism (1986), The Atlantic Gap: National Differences and the Future of the Alliance – Options for Action by the Private Sector (1987), NATO Public Opinion Survey (1987, 1988, 1989), NATO’s Future (1989), NATO 2000: The View from Brussels (1990), Moving on from the London Declaration: The Political Role of NATO in the new Europe (1992), The Impact of the Moscow Coup on NATO (1992), Coping with Disorder in Europe (1993), NATO in the 1990s (коаутор са Michael Schechter, 2001)… Видети:

http://www.nato.int/cv/is/dir-polpl/shea-e.html;

http://en.wikipedia.org/wiki/Jamie_Shea;

http://www.debretts.com/people/biographies/month/september/20737/Jamie%20Patrick+SHEA.aspx.

[xxx] Видети, NATO. OTAN. 60th Anniversary, Natochannel TV. Jamie’s history class, 1994. NATO fires its first shot.

[xxxi] Бајден: Сарађујте око Косова и Хага, Мондо, 20. 05. 2009, 12:24.

[xxxii] Бајден: Независност Косова неповратна и нема поделе, Политика, 22. мај 2009.

[xxxiii] Madeleine Korbel Albright, роћена као Marie Jana Korbelová (Madlenka), Праг, Чехословачка, 1937, Државни секретар САД (1996 – 2001) и прва жена на том положају; ћерка чехословачког дипломате Јозефа и Ане Корбел (Ј. Корбел, близак Томашу Масарику, пријатељ Едварда Бенеша, аташе за штампу Чехословачке амбасаде у Београду до Минхенског споразума 1938, пред одлазак у емиграцију у УК, Корбелови напустили јудаизам, прешла у католичанство; од 1945. до 1948, Ј. Корбал амбасадор Чехословачке у Београду, положај напустио 1948, са породицом отпутовао у САД, добио политички азил, почео универзитетску каријеру на Универзитету Денвер, Колорадо; Корбалова студенткиња је Кондолиза Рајс, Државни секретар САД, 2003 – 2009). Мадлена Корбел, примљена 1957. у држављанство САД, дипломирала политичке науке 1959. са радом о Здењеку Фиерлингеру (леви чешки социјалдемократа, касније комунисти, између 1937. и 1945. био амбасадор чехословачке владе у егзилу у Москви и близак пријатељ Клемента Готвалда, генералног секретара КПЧ, човек заслужан за споразум између СССР и Чехословачке који су Јосиф Стаљин и Едвард Бенеш, стари пријатељ Ј. Корбела и његове породице, потписали у Москви 12. децембра 1943). У Денверу, М. Корбелова се 1959. удала за Џозефа М. П. Олбрајта и постала Мадлен Корбел Олбрајт, напустила католичанство и прешла у Епископалну цркву… од 1962. студира међународне односе и руски језик на Универзитету Џон Хопкинс у Вашингтону, студије наставила 1967. на Универзитету Колумбија, похађала предавања Збигњева Бжежинског, докторирала (1975) из области међународних односа са тезом о улози штампе у Прашком пролећу 1968… Када је Џ. Картер јануара 1976. постао председник САД и за свог Саветника за националну безбедност именовао З. Бжежинског, овај је регрутовао и М.Олбрајтову за рад у Савету за националну безбедност САД; била је представник Савета у Конгресу до краја Картерове администрације (1980); са истраживачком стипендијом Вудро Вилсон Центра, од 1980. до 1984 (време пуне активности тзв. Свете Алијансе, тајног савеза који су Роналд Реган и папа Јован Павле II склопили 1982. у циљу рушења комунизма), радила на теренском истраживању делатности новинара, политичких дисидената, укључених у ативности синдиката Солидарност у Пољској; боравила у Гдањску, Варшави и Кракову, и обављала теренска истраживања са личностима од интереса; пошто се вратила у САД, развела се, постала активна у Демократској партији; године  упознала Била Клинтона 1988, и написала му препоруку за чланство у Савету за спољне послове; када је Б. Клинтон 1992. преузео дужност председника САД, ангажовао је Олбрајтову да руководи преношењем активности Савета за националну безбедност на нову администрацију, у јануару 1993. именовао је М. Олбрајтову за амбасадора САД у УН; јануара 1997, М. Олбрајтова положила заклетву и као прва жена у историји САД, преузела дужност Државног секретара за спољне послове, на том положају остала до јануара 2001; упамћена по великом доприносу радикализацији кризе на југословенском простору, а нарочито по доприносу у доношењу одлуке о рату против СР Југославије, односно Србије, 1999, због чега се тај рат често назива и „Мадленин рат”, позната и по великом доприносу радикализацији војних и економских притисака на Ирак; 2001. основала Олбрајт Групу – Albright Group, међународну фирму за стратешки консалтинг (корпорације Coca-Cola, Merck, Dubai Ports World и Marsh & McLennan Companies на листи су њених клијената), чија је и данас Газдарица – Principal; исте 2001. године, одлазећи чешки председник Вацлав Хавел предложио је да га Олбрајтова наследи на том месту; 2003 – 2005, била члан одбора директора Њујоршке берзе; у октобру 2005, играла саму себе у ТВ драми Девојке из Гилмора; учествовала на састанцима бивших државних секретара које је 2006. у два наврата сазвао Џорџ Буш II да размотре проблеме америчке спољне политике; професор је дипломатије на Универзитету Џорџтаун; члан је одбора директора Савета за међународне послове; председавајућа Националног демократског института за међународне послове (National Democtatic Institute for International Affairs); председница је Труманове фондације за стипендије (Truman Scholarship Foundation); била председавајућа Савета жена лидера света (Council of Women World Leaders)… са В. Хавелом поделила 2006. награду Menschen in Europa за унапређивање међународног споразумевања; у новембру 2007, најавила да ће са Вилијемом Коеном (републиканац који је под Б. Клинтоном био Државни секретар за одбрану, 1997-2001) председавати Оперативном групом за спречавање геноцида (Genocide Prevention Task Force) коју су основали Меморијални музеј холокауста САД, Америчка дипломатска акдемија и Институт за мир САД; у кампањи за председничку номинацију унутар Демократске партије 2008, подржавала Хилари Клинтон; председник Обама именовао Хилари Клинтон за Државног секретара, а Мадлену Олбрајт за главног саветника у председничкој радној групи за националну безбедност. Видети:

http://secretary.state.gov/www/albright/albright.html;

http://www.cfr.org/about/people/board_of_directors.html;

http://usforeignpolicy.about.com/od/usstatedepartment/p/malbright.htm;

http://www.slate.com/id/25857/;

http://en.wikipedia.org/wiki/Madeleine_Albright…

[xxxiv] NATO.OTAN:

http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_56119.htm;

http://www.nato.int/cps/en/natolive/events_55992.htm.

Експертску групу за писање нове стратегије НАТО, сачињавају: бивши Државни секретар САД, Dr. Madeleine Albright, председавајућа, бивши извршени председник Royal Dutch Shell, Jeroen van der Veer, заменик председавајуће (Холандија), амбасадор Giancarlo Aragona (Италија), амбасадор Marie Gervais-Vidricaire (Канада), члан парламента Geoff Hoon  (Уједињено крањевство), амбасадор Ümit Pamir (Tурска), амбасадор Fernando Perpiñá-Robert Peyra (Шпанија), амбасадор Dr Hans-Friedrich von Ploetz (Немачка),  Bruno Racine (Француска), амбасадор Aivis Ronis (Латвија), професор Adam Daniel Rotfeld (Пољска), Ambassador Yannis-Alexis Zepos (Грчка), http://www.nato.int/strategic-concept/experts-strategic-concept.html; „како би осигурао блиску координацију између Групе експерата и седишта НАТО, Генерални секретар је одредио мали НАТО тим који предводи др. Џејми Ши, шеф Јединице за политичко планирање, да буде секретаријат и административна подршка”,  http://www.nato.int/strategic-concept/roadmap-strategic-concept.html#group.

[xxxv] Zbigniew Brzezinski: An Agenda for NATO. Toward a Global Security Web, Foreign Affairs, September/October 2009.

[xxxvi] Од почетка, календар ових догађаја изгледа овако: Launching NATO’s New Strategic Concept, Palais d’Egmont, Brussels, Belgium, 07 July 2009; Meeting of the Group of experts on the new Strategic Concept, NATO Headquarters, Belgium, 4 September 2009; First Seminar on NATO’s Strategic Concept, Luxembourg, 16 October 2009; Informal meeting of NATO Defence Ministersin, Bratislava, Slovakia, 22 – 23 October 2009; NATO-UAE Relations and the Way Forward in the Istanbul Cooperation Initiative, Abu Dhabi, United Arab Emirates, 29 – 30 October 2009; Second Seminar on NATO’s Strategic Concept, Brdo, Slovenia, 13 November 2009; Meeting of NATO Foreign Ministers, NATO HQ, Belgium, 3 – 4 December 2009;  Third Seminar on NATO’s Strategic Concept: NATO’s Partnerships and Beyond, Oslo, Norway, 14 January 2010; Meeting of NATO and Partner Chiefs of Defence, NATO HQ, 26 – 27 January 2010; Informal meeting of NATO Defence Ministers, Istanbul, Turkey, 4 – 5 February 2010… Видети, NATO – OTAN, Events.

[xxxvii] Bob Dol: Bosnia & American Exceptionalism. It took U.S. leadership to end the war. It will take new U.S. leadership to prevent the country from dissolving, The Wall Street Journal, October 23, 2009.

[xxxviii] У наставку овог текста Вечерње новости кажу следеће: „… Божидар Ђелић, потпредседник Владе задужен за европске интеграције, током 17 службених путовања, обишао је 25 држава. Ван Европе био је у САД, Јапану и Кини./ Премијер Србије Мирко Цветковић не налази се ни међу првих десет чланова Владе који су највише путовали. Он је имао 12 путовања, а на путу је провео само 21 дан./ Министар економије Млађан Динкић провео је месец дана ван земље током 16 службених путовања. И он је посетио Кину, а најчешће је путовао у земље бивше Југославије./ Културу је министар Небојша Брадић ширио током 19 службених путовања (58 дана) у више од 20 земаља. Саша Драгин је размењивао искуства из пољопривреде у 13 земаља, током 15 службених путовања, а ван земље је провео 49 дана. Министру Срђану Срећковићу, у опису радног места је и посета српском расејању. Ипак, он се налази тек на шестом месту са 13 путовања. Оливер Дулић, министар за заштиту животне средине, провео је ван земље 43 дана током 11 службених путовања, а највише је био у Француској – четири пута./ Министри Драган Шутановац, Жарко Обрадовић, Слободан Милосављевић, Јасна Матић, Снежана Самарџић-Марковић, Томица Милосављевић и Петар Шкундрић, били су око месец дана ван Србије. Од свих потпредседника Владе, најмање је путовао Јован Кркобабић, свега два пута, у Румунију и Аустрију./ По два путовања имају и Расим Љајић и Верица Калановић, а три пута је границу са службеним налогом прелазио министар Сулејман Угљанин.” П. Васиљевић, Д. Милинковић: Прелетели целу планету, Вечерње Новости, 15. 04. 2010, 21:00.

[xxxix] Видети, Tanjug – FoNet: Tadić: Osuda Srebrenice je obaveza, 10. 01. 2010. – 19:19h, Blic, Београд; такође и, РТС: Резолуција о Сребреници обавеза Србије, недеља, 10. јан 2010, 11:03 > 12:56; Radio slobodna Evropa/ Radio Free Europe / Radio Liberty: Tadić: Srbija se ne može mešati u unutrašnje stvari BiH…

[xl] Танјуг: Дорис Пак: Србија да подржи Тадића, 15. 01. 2010. 09:12h.

[xli] Жељко Пантелић: Интерни документ ЕУ: Резолуцијом о Сребреници Тадић пружа руку МСП-у, Дневник, Нови Сад, Стандард, Београд, понедељак, 01. фебруар 2010, 01:02.

[xlii] Видети, HM Government (UK), Afghanistan: The London Conference, London, 28 January 2010.

[xliii] Видети, Rick Rozoff: Hillary Clinton’s Prescription: Make The World A NATO Protectorate, Stop NATO, January 31, 2010.

[xliv] Annual Threat Assessment of the US Intelligence Community for the Senate Select Committee on Intelligence. Dennis C. Blair, Director of National Intelligence, February 2, 2010, Senate Select Committee on Intelligence, Statement for the Record.

[xlv] Видети, Informal meeting of NATO Defence Ministers, Istanbul, Turkey, 4 – 5 February 2010, NATO – OTAN, Events.

[xlvi] Д. Савић: Олбрајтова кроји по косовској „мустри”, Вечерње новости, 08. 02. 2010, 20:58:15.

[xlvii] Видети, Rick Rozoff: The Planning of War Behind Closed Doors. Brussels, London, Istanbul: A Week Of Western War Councils, Global Research, February 5, 2010.

[xlviii] Dr. Philip H. Gordon, од 2009, помоћник Државног секретара САД (Хилари Клинтон) за европске и евроазијске послове; 2000 – 2009, виши истрживач на студијама спољне политике и директор Центра за САД и Европу у Брукингс институцији; 1998 – 2000, директор за европске послове у Савету за националну безбедност –  Director for European Affairs at the National Security Council, одговоран за бројна питања укључујући НАТО, Западну Европу, Турску и Балкан (администрација Била Клинтона); 1994 – 1998, виши истраживач за стратешке студије САД и уредник часописа Survival у Међународном институту за стратешке студије – International Institute for Strategic Studies  (IISS), Лондон; до 1994, предавач и истраживач у Школи за напредне међународне студије Универзитета Џон Хопкинс – Johns Hopkins University School of Advanced International Studies (SAIS), Вашингтон; истраживач у INSEAD- у, Фонтенбло, Француска и Немачком друштву за спољне послове – German Society for Foreign Affairs, Бон; студирао на Универзитету Охајо, магистрирао и докторирао на Универзитету Џон Хопкинс; стални коментатор за међународне односе у водећим америчким ТВ и радио станицама, као и листовима New York Times, Washington Post, International Herald Tribune, Financial Times и Le Monde; аутор је више књига из области међународних односа и безбедности; најновије његове књиге су: Crescent of Crisis: U.S. and European Strategies for the Greater Middle East (Brookings, 2006) и Allies at War: America, Europe and the Crisis Over Iraq (McGraw-Hill, 2004); члан је Савета за спољне односе – Council on Foreign Relations, Одбора Комитета САД за НАТО – Board of the U.S. Committee on NATO и Међународног института за стратешке студије – International Institute for Strategic Studies, Лондон. Видети, U.S. Department of State, http://www.state.gov/r/pa/ei/biog/123518.htm; National University of Singapure, Lee Kuan Yew School of Public Policy, Seminar Series, http://www.spp.nus.edu.sg/docs/events/2006/philip%20gordon.pdf; BCL Communications http://bclcommunications.com/who-we-are/philip-gordon.en.html; Central Asia, The World Affairs Blog Network, Wednesday, March 18 9:08 pm EST.

[xlix] The Obama Administration’s Vision for Southeastern Europe. Philip H. Gordon, Assistant Secretary, Bureau of European and Eurasian Affairs. Kokkalis Program, John F. Kennedy School of Government, Harvard University, Cambridge, MA, February 17, 2010, U.S. Department of State. Diplomacy in Action, http://www.state.gov/p/eur/rls/rm/2010/137012.htm; Милан Мишић: Амерички план за Балкан. Филип Гордон, високи функционер Стејт департмента, о погледима Обамине администрације на југоисточну Европу, Политика, 23. фебруар 2010, http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Americhki-plan-za-Balkan.sr.html; Philip Gordon pomoćnik državnog sekretara: Vizija Obamine administracije za jugoistočnu Evropu (пренето из Политике, Београд), Daily News Montenegro, February 23, 2010.

[l] Видети, Sometimes, America likes a divided Europe by Charlemagne, The Economist. Charlemagne’s notebook. A blog by the author of our column on the European Union, Sep 30th 2009, 17:37.

[li] Видети, The Kokkalis Program on Southeastern and East-Central Europe, John F. Kennedy School of Government, Harvard University.

[lii] Francuska Ambasada u Srbiji: Poseta Beogradu Bernara Kušnera (28. februar – 1. mart).

[liii] Gëzim Baxhaku: Kušner: Nezavisnost je nepovratna – to treba i drugi da shvate,  Радио слободна Европа, Radio Free Europe / Radio Liberty.

[liv] Morton Abramovich & James Hooper: Re-reparing Bosnia afrter Dayton. Europe must end its diplomatic indifference to Bosnias need for reform if it is to prevent a breakdown in the fragile status quo, Guardian, London, Thursday, 18. March 2010.

[lv] Давутоглу: Србија треба да се извини за Сребреницу, Блиц, Београд, 0. 03. 2010. – 00:02h.

[lvi] Бриселски форум 2010, са преко 500 учесника, одржан је од 26. до 28. марта 2010, у хотелу Конрад у Бриселу. Као неформални скуп за друштвене контакате и брифинг виших политичких, обавештајних, корпоративних, медијских и академских функционера о актуелној политици према проблемима од интереса за САД, ЕУ и НАТО, Бриселски форум 2010, сазван је и одржан на иницијативу и у организацији америчке фондације Немачки Маршалов фонд Сједињених Држава – The German Marshall Fund of the United States (GMF) и њених партнера на том пројекту: корпорације Дајмлер – Daimler, федералне владе Белгије и белгијског Института Егмон – Egmont Institute. Спонзори пројекта били су Представништво ЕУ у САД, компаније Eli Lilly and Company и BNP Paribas Fortis, а финансијску подршку обезбедила је Унија берзанских комора Турске, Министарство одбране Латвије и Јапанска фондација центар за глобално партнерство. Видети, Brussels Forum 2010.

[lvii] Scott Wilson and Al Kamen: „Global War On Terror” Is Given New Name. Bush’s Phrase Is Out, Pentagon Says, Washington Post, Wednesday, March 25, 2009.

[lviii] United States Government Accountability Office Washington, DC 20548,  July 10, 2009. Congressional Committees. Subject: Overseas Contingency Operations: Reported Obligations for the Department of Defense.

[lix] Al Kamen: The End of the Global War on Terror, Washington Post,  3/24/09, Updated 4:58 p.m.

 

[lx] DoD FY 2010 Budget Request Summary Justification. Overseas Contingency Operations.

[lxi] HINA: Predsjednik Josipović susreo se sa srpskim predsjednikom na marginama Brussels foruma, 27. 03. 2010, Bruxelles, Ured Predsjednika Hrvatske.

[lxii] „Синоћ за истим столом на вечери поред предсједника Јосиповића и Тадића сједио је и стални предсједник ЕУ-а Herman Van Rompuy те бивша америчка државна тајница Madeleine Albright. Разговарало се о стању у регији. Заједничка је жеља да се регија стабилизира и да се више не спомиње као проблем већ као примјер успјешних реформи и сурадње.” Видети, Alen Legović: Josipović i Tadić s Rompuyjem o regiji, Deutsche Welle,  27. 03. 2010.

[lxiii] Видети, Председник републике Србије (службени сајт), Београд, 26. март 2010, Посета Бриселу; Брисел, 26. март 2010, Тадић: Србија против поделе БиХ; Брисел, 26. март 2010, Са Кетрин Ештон о кандидатури Србије за чланство у ЕУ; Press On Mobile: Ромпеј на свечаној вечери између Тадића и Јосиповића, Танјуг, Брисел, 27. 03. 2010; Mondo: Ромпеј на вечери између Тадића и Јосиповића, 26.03.2010. 21:41.

[lxiv] Видети, George V. Voinovich, U.S. Senator for Ohio, April 12, 2010, Photo Release: Sen. Voinovich Attended Lanmark Brussels Forum.

[lxv] Расправа Балкан 2010, вођена је унутар општег оквира који је организатор дефинисао овако: „Земље Западног Балкана/ Југоисточне Европе направиле су значајан напредак на свом евроатлантском путу током прошле године. Постоје реална очекивања да ће се 2010. видети даљи напредаке. На дневном реду ЕУ: Хрватска је близу завршетка преговора, Македоније чека на почетак преговора о чланству, а Албанија, Црна Гора и Србија поднеле су пријаве кандидатуре. На дневном реду НАТО: Албанија и Хрватска су пуноправни чланови, Црна Гора има Акциони план за чланство (МАП), а Босне и Херцеговина је поднела захтев за МАП./ Прошло је 15 година од Дејтонског/ Париског споразума који је донео крај сукоба у Босни и Херцеговини. То је и 10 година од краја Милошевићевог режима у Србија. Упркос позитивним кретањима, и даље постоје значајни, али различити, изазови демократским реформама у свим земљама, а ту су и отворена билатерална и регионална питањима, укључујући јачање демократских институција и управе, борбу против организованог криминала и корупције, унапређење и јачање регионалних односа, решавање питања имена између Грчке и Македоније, реформе у Босни и Херцеговини, положај Косова у регионалном контексту, као и предстојеће мишљење Међународног суда правде./ Оквирна питања / Да ли је регион чврсто постављен на свом евроатлантском путу?/ Да ли је расправа о ‚замору’ од даљег проширења ЕУ стерилна или плодна расправе? / Како да земље у региону постану део решења својих преосталих изазова?/ Да ли су Сједињене Државе и Европска унија синхронизоване према динамици евроатлантског проширења у региону?/ Калико је озбиљана опасност од организованог криминала у региону и колико су судство и сектори безбедности у региону успешни у суочавање са њим?/ Како ће предстојеће мишљење Међународног суда правде о сагласности независности Косова са међународним правом утицати на регионалну стабилности? / Шта се могу учинити међународни и регионални актери да подрже Босну и Херцеговину да се крне напред?” Видети, Session Details for Brussels Forum 2010. The Balkans 2010.

[lxvi] „Међу гостима на панелу, који су ученицима постављали питања, били су и председница фонда за политичку изузетност Соња Лихт, председавајући Пакта за стабилност југоисточне Европе Горан Свилановић и шеф црногорске дипломатије Милан Роћен.” Видети, Председник републике Србије (службени сајт), Тадић: Сарадња земаља Западног Балкана кључна на путу ка ЕУ, Брисел, 27. март 2010.

[lxvii] Видети, Brussels Forum 2010. Friday, March 26 – Sunday, March 28. Conrad Hotel. Brussels Forum Agenda 2010.

[lxviii] Видети одредницу Декларација о Сребреници, Wikipedia.

[lxix] Видети, Александар Павић: Забрањена истина о Сребреници. Приручник заснован искључиво на страним изворима, Легенда, Чачак 2007; Žerminal Čivikov: Srebrenica. Krunski svedok, Albatros plus, Beograd 2009; Група аутора: Шта се стварно догодило у Сребреници? Знају ли Влада, Скупштина и грађани довољно о томе да би могли усвојити резолуцију којом Србија прихвата одговорност?, Грађани за истину о Сребреници, Београд 2010.

[lxx] Tamara Spaić: EU u Sarajevu želi i Beograd i Prištinu. Turska posreduje u traženju modela za nastup Kosova, Blic, Beograd, 19. 04. 2010. 00:02h.

[lxxi] James B. Steinberg, 1953, студије и академска звања, Харвард, Јејл; 1977 – 1985, стручни сарадник, државна управа, правосуђе, Конгрес; 1985 – 1993, Међународни институт за стратешке студије, Лондон, Корпорација РАНД, Санта Моника; 1993 – 2001, администрација Била Клинтона, Државни секретаријат за спољне послове САД – US State Department: заменик асистента Државног секретара за обавештајни рад и истраживања, шеф персонала, директор за политичко планирање, најзад и заменик Саветника за националну безбедност; 2001- 2009, декан Школе за јавну управу Линдон Б. Џонсон, Универзитет Тексас, Остин; Брукингс Установа – Brookings Institution; 2008, један од спољнополитичких саветника Барака Обаме током његове кампање на председничким изборима; 2009, заменик Државног секретара, један од кључних људи у администрацији Барака Обаме, аутор концепта strategic reassurance – стратешко осигурање, којим се дефинишу међусобне гаранције између САД и Кине; такође, члан и сарадник најважнијих NGOOG и GONGO организација (невладине организације које управљају владом – non-governmental organization operated-government; невладине организације којима управља влада – government-operated non-governmental organization): члан Савета за спољне послове – Council on Foreign Relations, сарадник Института Аспен, Aspen Institute, по позиву, Трилатерална комисија, Група Билдерберг; члан других организација; аутор више књига и текстова из области међународних односа и безбедности . Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/James_Steinberg;

http://www.utexas.edu/lbj/directory/faculty/james-steinberg;

http://www.state.gov/r/pa/ei/biog/119494.htm;

http://www.brookings.edu/experts/s/steinbergj.aspx;

http://www.whorunsgov.com/Profiles/James_Steinberg;

http://www.nndb.com/people/453/000165955/…

[lxxii] Ivo H. Daalder, 1960, студије и академска звања: Оксфорд, Универзитет Џорџтаун, МИТ; стипендиста: Савет за спољне послове – Council on Foreign Relations; сарадник: Међународни институт за стратешке студије – International Institute for Strategic Studies, Лондон, Центар за науку и међународне односе, Универзитет Харвард; 1995 – 1997, Савет за националну безбедност, директор за европске послове,  одговоран за координацију америчке политике у Босни; 1998 – 2001, члан тзв. Харт – Радманове комисије, односно студијске групе Комисије за националну безбедност САД у 21. веку –  Group of the U.S. Commission on National Security/21st Century; 2001 – 2008, професор, Универзитет Мериленд, Брукингс Установа – Brookings Institution, члан групе за међународне односе у изборном штабу председничког кандидата Барака Обаме; 2009, председник Обама именовао га за сталног представника САД у Савету НАТО; такође, члан и сарадник најважнијих NGOOG и GONGO организација (невладине организације које управљају владом – non-governmental organization operated-government; невладине организације којима управља влада – government-operated non-governmental organization): члан Савета за спољне послове – Council on Foreign Relations,  Међународног института за стратешке студије, Лондон, Академије политичких наука; аутор више књига и радова из области националне безбедности и међународних односа. Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/Ivo_H._Daalder,

http://nato.usmission.gov/Bio/Ambassador_Daalder_Bio.asp;

http://www.brookings.edu/experts/d/daalderi.aspx/;

http://www.theglobalist.com/AuthorBiography.aspx?AuthorId=397…

[lxxiii] Ivo Daalder & James Steinberg: The Future of Preemption, American Interest, Winter 2005.

[lxxiv] Ivo Daalder and James Steinberg: Preventive war, a useful tool, Los Angeles Times, December 04, 2005.

[lxxv] Видети, Тhe U.S. Commission on National Security/21st Century.

[lxxvi] Ivo H. Daalder and Michael E. O’Hanlon: Winning Ugly. NATO’s War to Save Kosovo, Brookings Institution Press 2000 c. 362pp.

[lxxvii] Ivo H. Daalder and Michael E. O’Hanlon: The United States in the Balkans: There to Stay,  The Center for Strategic and International Studies and the Massachusetts Institute of Technology, The Washington Quarterly, Vol. 23, Nо. 4, Autumn 2000, pp. 157 – 170.

[lxxviii] Ivo H. Daalder: Getting to Dayton. The Making of America’s Bosnia Policy, Brookings Institution Press 2000, 189 pp. Поред  осталог, изгледа да је Иво Далдер, такође и особа са прилично чудним схватањем духовитости, судимо ли по неприличном смеху којим је пропратио своје „аналитичко” тумачење бомбардовања и рушења мостова у Новом Саду током рата 1999. Видети, Brookings Institution: NATO at Year 50, Kosovo at Day 33: A Scorecard for the Summit, Monday, April 26, 1999, 9:00 AM to, Washington, DC.

[lxxix] Bruce Jackson: 1979 – 1990, официр војне обавештајне службе САД – U.S. Army, Military Intelligence Officer; 1986 – 1990, кабинет Државног секретара за одбрану САД – Office of the Secretary of Defense, различити положаји у вези са нуклеарним оружјем и контролом наоружања; 1990 – 1993, Инвстициона банка Браћа Лехман – Lehman Brothers Investment Bank; 1993 – 1995, Martin Marietta Corp., директор за стратешко планирање, директор за корпоративне развојне пројекте; 1995 – 1996, ангажован у председничкој кампањи Боба Дола; Lockheed Martin, 1995 – 2002, директор за одбрамбену планирање и анализу, директор за глобални развој, потпредседник за стратегију и планирање, у истом периоду председник Комитета САД за НАТО – US Committee on NATO; 2002, Пројекат за транзиционе демократије – Project on Transitional Democracies у оквиру Пројекта за Нови амерички век – Project for the new American Century (чији је циљ „да убрза интеграцију нових европских демократија у НАТО и ЕУ”), оснивач и председник; 2002 – 2003, Комитет за ослобођење Ирака – Committee for the Liberation of Iraq, оснивач, председавајући; 2008, ангажован у председничкој кампањи дугогодишњи заговорник ширења НАТО, веома ангажован у обезбеђивању одлуке америчког Сената о ратификацији приступања Пољске, Чешке и Мађарске НАТО пакту, организатор тзв. Друге рунде из Вилнуса, која је омогућила да балтичке земље, Словачка, Словенија, Румунија и Бугарска постану чланице НАТО и ЕУ, од 2002. активан у бившим југословенским и бившим совјетским републикама као заговарник њихових реформи и приступања ЕУ; члан Савета за спољне послове – Council on Foreign Relations, Међународног института за стратешке студије – International Institute for Strategic Studies, Лондон, и других организација… Видети:

http://www.rightweb.irc-online.org/profile/Jackson_Bruce;

http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Project_on_Transitional_Democracies;

http://en.wikipedia.org/wiki/Bruce_Jackson_%28Project_on_Transitional_Democracies%29…

[lxxx] Branka Trivić: Jackson: Sledi jača međunarodna aktivnost na Zapadnom Balkanu, Radio slobodna Evropa (Radio Free Europe / Radio Liberty), Nedjelja, 18. april/travanj 2010, 19:12 CE.

[lxxxi] Testimony of Philip H. Gordon, Assistant Secretary of State for European and Eurasian Affairs, Senate Foreign Relations Subcommittee on European Affairs, April 14, 2010, “Unfinished Business in Southeast Europe: Opportunities and Challenges in the Western Balkans”; Amra Alirejsovic: Gordon: Političari u BiH u začaranom krugu osobnih interesa, Washington, Četvrtak, 15 april 2010, VOANews.com.bosanski.

[lxxxii] Radio slobodna Evropa (Radio Free Europe / Radio Liberty): Gul, Tadić i Silajdžić dogovorili korake za jačanje saradnje na Zapadnom Balkanu,  24. 04. 2010, 18:50; такође,  Press Onlinе: Шок и неверица у Бањалуци. Тадић у Турској издао Српску?!, Бања Лука, 26. 04. 2010.

[lxxxiii] Непоромењена ситуација – Unchanged Situations, констатује се у следећим земљама: „Авганистан, Алжир, Јерменија, Јерменија – Турска, Азербејџан, Бангладеш, Баскија (Шпанија), Белорусија, Боливија, Босна, Бурунди, Камерун, Централноафричка Републка, Чад, Чеченија (Русија), Колумбја, Комори, Обала Слоноваче, Кипар, Екватор, Египат, Еритреја, Етиопија, Грузија, Гвинеја, Гвинеја-Бисао, Хаити, Индонезија, Иран, Ирак, Исраел – Окупиране Палестинске терторије, Кашмир, Казахстан, Кенија, Косово, Либан, Македонија, Мадагаскар, Мали, Мауританија, Молдавија, Мароко, Мијанмар/Бурма, Нагорно-Карабах (Азербејџан), Непал, Никарагва, Нигер, Нигерјиа, Северни Кавказ (без Чеченије), Северна Ирска, Пакистан, Парагвај, Филипини, Руанда, Србија, Сомалија, Сомалиленд, Шри Ланка, Судан, Сирија, Таџикистан, Тимор-Лесте, Турска, Туркменистан, Уганда, Украјина, Узбекистан, Венецуела, Западна Сахара, Јемен, Зимбабве.” Видети, International Crisis Group, CrisisWatch N°81, 01 Маy 2010.

[lxxxiv] Annual Meeting of the Trilateral Commission, Dublin, Ireland, May 7 – 9, 2010, The Trilateral Commision; Trilateral Commission Complete Membership List May 2010, Public Intelligence, 19 May 2010;  The Trilateral Commission Membership List;  The annual meeting of the Trilateral Commission this weekend in Dublin, Wise Up Journal.

[lxxxv] Embassy of the United States of America, Belgrade, May 12, 2010 – Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Beograd, 12. maj, 2010: Assistant Secretary of State Philip H. Gordon visited Belgrade – Pomoćnik državnog sekretara Filip H. Gordon posetio Beograd.

[lxxxvi] VOA, Voice of America, Глас Америке. Најновије. Гордон: Вашингтон против поделе Косова, Агенција Бета, Уторак, 11 мај, 2010, http://www1.voanews.com/serbian/news/philip-gordon-05-11-2010-93453599.html.

[lxxxvii] Richard N. Haass: Goodbye to Europe as a High-Ranking Power, Financial Times, Published: May 12 2010 22:13 | Last updated: May 12 2010 22:13; Council on Foreign Relations, May 13, 2010; предвидљиво, чланак је наишао на велики одјек и бројне коментаре у заинтересованој јавности.

[lxxxviii] NATO / OTAN: Group of Experts presents report on NATO’s new Strategic Concept, Brussels, NATO HQ, 17 May 2010.

[lxxxix] NATO 2020: assured security; dynamic engagement. Analysis and recommendations of the group of experts on a new strategic concept for NATO, NATO / OTAN.

[xc] International Crisis Group:  The Rule of Law in Independent Kosovo, Europe Report N°204, Pristina/Brussels, 19 May 2010, http://www.crisisgroup.org/en/regions/europe/balkans/kosovo/204-the-rule-of-law-in-independent-kosovo.aspx.

[xci] Tanjug, Beta: Rasmusen: Perspektiva Srbije u EU i NATO, Blic Online, 20. 05. 2010. – 17:29h.

[xcii] Rick Rozoff: U.S. And NATO Accelerate Military Build-Up In Black Sea Region, Stop NATO, May 20, 2010, Global Research, May 21, 2010.

[xciii] Međunarodni radio Srbija, Beta: Dačić u Sofiji na regionalnom sastanku, 21. maj 2010, 09:09; Press Online, Borisov: Zajedničkim projektima do blagostanja za sve.

[xciv] Република Србија. Министарство одбране: Начелник Генералштаба ВС на састанку начелника генералштабова Америчко-јадранске повеље, 20. 05. 2010, 14.01.

[xcv] Blic Online: Hejg: Na Zapadnom Balkanu proliveno mnogo evropske krvi,  Beta, 21. 05. 2010. – 16:20h; интегрално, William Hague: How the UK’s new Tory-led government sees its EU policy, Europe’s World, Summer 2010.

[xcvi] Joint press conference by NATO Secretary General, Jaap de Hoop Scheffer and Boris Tadić, President of Serbia following the meeting of the North Atlantic Council and the signing ceremony of the Framework Document for the accession of Serbia to the Partnership for Peace Programme, North Atlantic Treaty Organization (NATO – OTAN), Homepage, Newsroom.Speeches & transcripsts, 14 Dec. 2006. Овде је нарочито занимљив онај део транскрипта ове конференције за штампу када је неиндентигфиковани новинар – подсећајући да је Борис Тадић, Председник Србије, приликом свог претходног боравка у бриселском седишту НАТО, први пут службено изјавио да је циљ Србије пуноправно чланство у НАТО – поставио питање Јап де Хоп Схеферу, тадашњем Генералном секретару НАТО да ли Србија може очекивати чланство током 2009. Пошто је Јап де Хоп Схефер одговорио, држећи се тога да је о датумима прерано говорити и да има још много „домаћих задатака” који у овој ствари треба да буду обављени, Председник Србије обратио се овом неиндентификованом новинару прекоривши га што и њему самом није поставио исто питање. „Мене о томе не питате”, рекао је Тадић. Смех је пропратио ову председничку примедбу, неиндентификовани новинар поставио је питање које није снимљено, а Тадић је одговорио: „Морамо веровати да је то могуће.” Тај део транскрипта, у облику у каквом се може наћи на службеном сајту НАТО, гласи: „Q: (Inaudible)… Belgrade. For Secretary General. Secretary General two hours ago you said for Bosnia that it’s too early to have Bosnia in the NATO membership in 2009. President Tadić when he was last time here in Brussels said for first time officially that aim of Serbia is to join NATO. Is for Serbia too early to expect membership in 2009?/ De Hoop Scheffer: You’re trying me again and you’ll get the same answer I’m afraid – that I’ll not give years and dates because that would mean that we would leave the track of the performance based process. In other words, I’m afraid I can’t answer that question. The only thing I can say and I can stress and repeat, that if you want to see proof of the intentions of the Allies and my intentions, on the road we have to go together. Those intentions are crystal clear and those intentions are Euro-Atlantic integration and I’m representing on behalf of the Allies the Atlantic part of the equation. In other words, the ambitions are clear, but the timelines on… I’m going to repeat myself, but again, on the long and winding road are impossible to give because it depends on performance. So if it’s too late or too early… let’s do the homework we all have to do and there’s a lot of homework to do./ Tadić: You’re not asking me about it. /(Laughter)/ Q: (Inaudible)… / Tadić: We have to believe this is possible.” Истог дана, нешто раније, на крају кратког обраћања Савету НАТО током церемоније потписивања Оквирног документа за приступање Србије Партнерству за мир,  Председник Србије Борис Тадић снажно је потврдио одлучност Србије у сарадњи са Међународним судом за ратне злочине на простору бивше Југославије у Хагу, и рекао: „Ми то радимо не само због нашег будућег чланства у ЕУ, а надам се и у НАТО, него такође и због наших вредности, због наше земље и наших грађана. Захваљујем вам се много на вашем разумевању и мислим да је ово ново поглавље у нашој историји. Ово је веома важан дан за моју земљу и мој народ. Још једном вам се много захваљујем.” Или, као што је то објављено на службеном сајту НАТО: „We are doing that not only because of our future membership in the European Union and I hope in the NATO, but also because of our values, because of our country and our citizens. Thank you very much for understanding and I think this is a new chapter in our history. This is a very important day for my country and our people. Thank you very much again.” Видети, Opening speech by Boris Tadić, President of Serbia at the meeting of the North Atlantic Council and the signing ceremony of the Framework Document for the accession of Serbia to the Partnership for Peace Programme, North Atlantic Treaty Organization (NATO – OTAN), Homepage, Newsroom.Speeches & transcripsts, 14 Dec. 2006. Ово је добро место да се подсети и на интервју који је Драган Шутановац, Министар одбране, дао београдском Економисту поводом признања Привредник године 2009, које му је уручила Привредна комора Србије. Поред осталог, овде се може наћи и ово: „€: Окружени смо земљама чланицама НАТОа или онима који ће то постати. У том контексту, да ли је могуће да Србија остане неутрална?/ Д. Шутановац: Србија ће бити у оквиру НАТО, па и ако не буде чланица, као што је, на пример, Аустрија. Та дебата ће се у јавности сигурно водити у 2010. и ми ћемо морати да отворимо разговоре о коначном увођењу Србије у европске интеграције које подразумевају европске системе вредности, а оне обухватају и евроатлантску безбедносну политику. Србија треба да учини низ корака када је реч о Партнерству за мир, тако да о самом учлањењу тренутно нема размишљања. Много користи можемо да имамо од чланства у ‚Партнерству’, а о учлањењу ће се разговарати у будућности./ €: Какав је Ваш став по том питању?/ Д. Шутановац: Мој став је врло јасан, а ја следим одлуке парламента. Желимо да се наш ситем одбране устроји по најбољим стандардима на свету, а то је у овом тренутку НАТО стандард.” Republika Srbija. Ministarstvo odbrane: Intervju ministra Šutanovca nedeljniku EKONOMIST, 31. 12. 2009.