Петог фебруара ове године, Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права, Марко Караџић је дао интервју бечком листу PRESSE. Овај лист је са њим направио разговор поводом петнаестогоишњице од масакра у Сребреници и разговора у републичкој скупштини који се поводом тога воде а у смеру усвајања одговарајуће резолуције. На самом почетку разговора, сарадник листа је Караџића питао зашто се одуговлачи са усвајањем поменуте резолуције и зашто се она тек сада доноси ? Дакле, сарадник бечког листа на почетку интервјуа није рекао геноцид, него масакар у Сребреници. Аустријски новинар, као едуковано лице, је намерно избегао квалификацију геноцид јер је и њему јасно да је врло дискутабилно правно квалификовати као геноцид један изузетно тежак ратни злочин у којем су од масакра поштеђене жене и деца а погубљен неизвестан али висок број војно способних мушкараца и то на територији у којој су се све време водиле борбе и где је претходно огроман број погубљених мушкараца из“демилитаризоване зоне“ такође извршио низ масакара од стране и то не над српским војно способним мушкарцима, него над српским женама, децом и старима.
Државни секретар је у том делу одговарао онако како је он мислио да треба и оптужио Слободана Милошевића ( као да је Милошевић јуче отеран са власти) због тога што једна таква резолуција до сада није дошла на ред за усвајање као и вољу комплетног српског друштва да се са тим злочином почињеним у његово име суочи.
Међутим, у каснијем делу интервјуа, Марко Караџић, који на положај државног секртара такође није дошао вољом сопственог народа, него је именован, упустио се у квалификације сопственог народа. Није спорно што господин Караџић заговара да се резолуција и не усваја ако у се у њој еxплицитно не помене његов назив за догађаје у Сребреници, али је као чиновник плаћен од пореских обвезника Србије учинио низ прекршаја и кривичних дела, о оним моралним да и не говорим јер га се то вероватно не дотиче, када је сопствену државу и народ ( заменио је реч народ и држава са флоскулом „режим Слободана Милошевића“ као да је покојни председник пучевима а ла 5.октобар долазио на власт) оптужио да је крив за изазивање свих ратова и најгорих злочина од Другог светтског рата. Караџић је такође узео у одбрану и НАТО пакт, те је рекао да је у Србији „створена слика да нас је НАТО бомбардовао зато што мрзи Србе“, што би имплиците требало да значи да Државни секретар налази оправдање за агресију на сопствену државу и тиме дубоко до преко колена ушао у велеиздајничке воде. Знам ја да је Марко Караџић обичан експонент који сада у јеку расправе о уласку Србије у НАТО пакт мора да прича онако како му кажу они од којих, поред плате од пореских обвезника у Србији прима троструко већи џепарац, али да ли ми макар можемо да коначно победимо своју национлну анксиозност и тог човека разименујемо са функције на којој се налази и нека брате само о трошку непријатеља ове државе пљује по њој и баљезга шта му падне на памет.
Ова последња изјава Караџића јасно говори и о дубокој подели у Влади Србије у стилу сви против Јеремића. Такође је постало и кристално јасно да Даћић виси о танком концу без обзира на тадићевој објави рата криминалу ( што посредно значи и понуда Дачићу министарство за резолуцију ) и да је послао две тотално различите делегације на консултације са Либералима и Напредњацима, где у првом случају не зна шта ће са Г7 и Љајићем а другом се боји да му уз напредњачки мираз се не провуче и Коштуница. И ако је, како већ рекох Караџић само експонент једне од страна у преговорима, ипак му та залеђина настала политичким договорима не даје мандат да нас по свету пљује и оцрњује онако како је и CNN већ то заборавио да ради и то му се некако мора ставити до знања. Ја, са своје стране могу само да кажем – Марко Караџићу, бруко и срамото овог народа, лепа ти и здрава кућа била али далеко, далеко, што даље. Одлази .
Оливер Вуловић
www.olivervulovic.com