У ствари, када људска беда и сиромаштво проговоре, рађа се увек један другачији понос. Он више не држи цвеће и балоне у руци, него држи стиснуте песнице, затегнуте лактове, или спремно оружје.
Свака борба даје смисао животу и ми психолози знамо да је у рату и борби најмање неуроза и психоза, односно да оне, са одложеним афектом, дочекају човека тек много касније. То одавно показује вијетнамски синдром, али и сва данашња самоубиства у америчкој војсци међу Јенкијима који су бомбардовали несрећно подручје Балкана.
У Србији је управо прошао 5. октобар који је обележен у потпуном аутизму, кроз два различита патолошка симптома. У једној сали Сава Центра били су америчка амбасадорка, тренутни председник Србије и заједно са њима добростојећа, нахрањена и весела формална елита која је већ ушла у неки свој „неолиберални комунизам“. У другој мањој сали неколико метара поред, седели су, у организацији Покрета за Србију, у име неме српске, народне, огромне већине, мрки и несрећни људи који су се једни другима јавно јадали.
Биланс десет година српске транзиције? У последње две године куповна моћ људи пала је за 50 одсто, у држави владају монополи и картели (које сама држава, оваква каква је, помаже и штити), образовање је скупо и недоступно, Србија је по конкурентности на 96. месту од 136 земаља (пре две године је била на 92.), у држави постоји 440 црних ургентних еколошких рупа (и ко зна колико мање ургентних), сваке године 30 000 њих оболи од неког вида малигне болести, на државном сектору у разним агенцијама које ничему не служе, паразитизира 2,5 посто становништва, док се мали привредници без даха боре да подигну главу у одсуству икакве помоћи. На делу је „Бокасизација“ једног слоја људи који живи одлично и коме „општинска слама“ плаћа станове у свету од 7000евра месечно, док осам стотина хиљада бедника у држави живи са испод сто евра месечно. Цене хране стално расту, различитих дажбина такође (чувено предузеће „инфостан“ које је увек било блиско владајућим странкама, у овоме је рекордер), док су се плате заледиле, укочиле. Цене струје и лекова су „тржишне“, иако у Француској, рецимо нису (неки лекови се чак деле бесплатно). Већина Игоових Јадника у току зиме вероватно неће моћи ни да се греје. И то није све. Од недавно, црне тројке иду Србијом и врше попис имовине сиромашних дужника, који не могу да измире рачуне, а да при томе остану живи. Или рачуни или они.
У таквом јаду, организује се бал из филма „Коње убијају, зар не?“, па ко дуже издржи у „прформансима“, са балонима и цвећем. Корумпирани чиновници ЕУ терају, ни криве, ни дужне, младиће и девојке са специјалним сексуалним склоностима, на уличне манифестације, храбре их да певају и машу цвећем и заставама, свесно их жртвујући сасвим логичном насиљу, које је, по свим психолошким показатељима и законима, морало да буде предвиђено. Зашто би иначе америчка амбасадорка својим службеницима наложила да не излазе из „Замка“ на београдске улице? Она је знала шта ће се догодити. Већ сам речник који је ушао у игру био је неадаптиран: у Србији очаја и глади, беде и разбојништва, у надолазећој зими у којој ће се људи смрзавати, „геј журка код СКЦ“ је – фијаско, а српским речима то би значило: слепи промашај. Реч је о потпуном одсуству социјалне психологије.
Закључак: истоимени чиновници, чији су мумифицирани WASP говори на енглеском језику у центру Београда доживели потпуни крах, или су идиоти или цинични манипулатори. Као треће могу да буду једино ова оба. Свесно или несвесно примењујући старе методе манипулације масама (читати Чакотина), три, четири поменута некорисна идиота или манипулатора (остаје да се сазна шта су тачно) отпевали су песму о људским правима и о противљењу свакој, али баш свакој, сегрегацији. Будући да су ови људи за добре плате већ неко време настањени у Србији, сви они су том приликом показали арогантну сегрегацију према српском језику , односно језику њиховог домаћина, који су за све ово време већ морали или да науче, или барем да извежбају да читају, уместо да сричу на енглеском. Значи, они су већ порушили сопствени принцип о коме су на трговима гугутали. И шта се очекивало?
Када беда проговори, нема више поноса. Као да је неки режисер иза сцене намерно хтео да направи уличне борбе у Београду, не би ли нечим упослио неартикулисану енергију масе, јер, по мишљењу тог режисера, боље је тући геј парадисте него препродаваче преостале српске државне имовине. А ње има још јако мало и последња продаја, по савету светских структура, требало би да прође неопажено. Претходни сасвим мирни многољудни марш организован од стране „Српских Двери“, довољно говори о накнадном сценарију насиља.
За то време, оволика количина антиталента у српским медијским анализама до сада још није показана. „Десним и националним снагама“ медија су назвала момке који су из беса и мржње рушили по улицама Београда, а који су у ствари српска сиротиња. Заборавило се да и сиротиња може да мрзи. Мислило се да она само пуза. Из неуке медијске анализе могуће је тренутно извући само један потпуно тачан закључак: изгледа да су једино „формалне кавијар-леве снаге“ у Србији богати и безбрижни људи који са осмехом на лицу могу да обележавају различите специјалне „перформансе“. Они су, очигледно, та „политичка изузетност“ (ово последње је иначе потпуно бесмислен појам који је измислила америчка политика, а који је противан сваком суштинском демократском начелу).
У СРБИЈИ ПОЧИЊЕ ГРАЂАНСКИ РАТ, А ГЕЈ-ЛЕЗБО СУ САМО ЖРТВЕ
Укратко, Србија је поново у сценарију политичког вестерна.
У најсиромашнијој земљи Европе и Балкана, земљи неуспеле транзиције, која се по оцени ММФ-а, односно њеног Сатане, „професора Воланда“, опоравља споро и неуспешно, почиње опасност од грађанског рата, оцењују француски антиглобалистички медији, од мреже Волтер до више различитих радио станица. Они не помињу „хулигане“, које помиње РФИ.
И све то уочи доласка на српски сиромашни праг једне обесне, од народа непозване гошће по имену Хилари Клинтон. Ако мора да букне, букнуће. Биће како је нужно да буде ако је Спинозин бог заиста у природи. Парада поноса била је само окидач, као што је и историјско убиство Фердинанда било само „окидач“.
Неким чудом, министар војске савршено је схватио да насиље које се у Београду десило нема никакве везе са парадом поноса, и да је оно последица деструкције и мржње. То је један од његових ретких тачних закључака. И неки други из власти су успели да се попну до тог интелигентног закључка. Гладни људи почињу да мрзе сите и арогантне, а када тежина живота постане несносна, долази до абреаговања. Геј парадисти су, на жалост, само у гужву гурнуто жртвено јагње. Они вероватно нису ни свесни да су у целој овој причи потпуно неважни и да су послужили или ће тек послужити, за коначни обрачун гладних и ситих.
Само су наивни духови могли да помисле да су дубински узрок насиљу геј и лезбо шетачи. Они су просто згодан материјал у који се испројектовало незадовољство у тренутку освете незавршеног петог октобра кога су изнели управо многи од данашњих побуњеника. Називати бунтовнике „хулиганима“ или „вандалима“ знак је одсуства сваког психолошког увида, јер неки од тих истих дечака то су исто били и 5. октобра, али су тада називани „добри момци“, јер су служили другом господару. Уместо да граде путеве и пруге, млада енергија разбијача отишла је у другом правцу. Лупали су БЕНЕТОН, МЕК ДОНАЛД, и све друге симболе мултинационалног богатства,а српског националног сиромаштва.
Десет година касније, момци су дошли по свој дуг. Данас 10. октобра, у Србији је у ствари, можда тек почео 6. октобар. Најзад, ово је потпуни пораз тренутног српског политичког устројства.
Уцвељени новинар-коментатор питао се јавно, у току преноса телевизијског насиља: како се све ово може спречити? На жалост, никако, ако се не разликују узрок и разлог зла, оно што ми у клиници увек и прво разликујемо.
Такође је наивно мислити да ће хапшење разбеснелих момака зауставити бунт српских Игоових „Јадника“.
А што се тиче изјаве министра војске „да ће хулигани бити смештени тамо где им је место“, она, просто, нема никакав значај, јер тај министар не зна ни где је тачно његово место.
Докле год сви велики криминалци у Србији не буду смештени „где им је стварно место“ (а ниједан још није), дотле народ оваквим изјавама неће бити уплашен. Греши онај који ове младе разбијаче потцењује када дођу по своје, јер се њихови багери понекад нагло окрену у обрнутом правцу (као што рече један од учесника 5. октобра давне 2000: „да сам знао коме помажем, одмах би их све, још тада, сравнио са земљом!“-крај цитата).
Чак и ти „вандали“ осетили су тачно шта 10. октобра треба да вичу наоружаној жандармерији: „Идите на Косово!“
Мене лично, ово психолошко незнање српских власти подсећа на све историјске акције париске полиције у којима је она редовно излазила као поражена, а младе из света социјалне патологије, упркос хапшењима, нико није могао да заустави. Када грудва снега крене, више помоћи нема.
ЗНА ЛИ ВИШЕ ИКО У СРБИЈИ ШТА ЈЕ СЛОБОДА
„Србија је земља слободних људи“, срицао је 10. октобра још један н-ти министар. Али, опет је на делу- енциклопедијско незнање. Шетња слободе празних стомака никада није успевала. Никада она, ни у једном времену, ни у једном режиму није била могућа. Плаћени изјављивачи датих изјава (који у Србији, у ствари, никога представљају) заборавили су (или нису ни знали) да је слобода нешто више од права на сексуално опредељење. То је замка свих модерних неолиберала, замка коју је српски народ (и без читања Жана Жака Русоа) одлично дијагностификовао простим натписом на једној приградској дрвеној тараби: „Доста ми је слободе, хоћу правду и једнакост!“.
Није случајно што овог 10. октобра у Београду опет гори неко политичко седиште, као што је 5. октобра горела Скупштина. На жалост, горепоменуте историјске јакобинске речи натписа са сеоске тарабе невероватно су тачне и живе од времена француске револуције до данас. У Србији се оне интуитивно преносе слепим гуслама.
Свако ко их арогантно потцени доживеће, на нови начин, увек исту судбину: рушење Бастиље, паљевину и гиљотину.
Са међународне конференције „5. октобар – десет година касније“, одржане у Сава центру у Београду 5. октобра 2010. у организацији Покрета за Србију.