Међународни комитет „Слободан Милошевић“ са жаљењем саопштава да је преминула
Проф. др Мира Марковић
10. јула 1942 – 14. априла 2019.
Ми, чланови Милошевићевог комитета, памтићемо живот и рад др Мире Марковић, која је посветила цео свој живот социјалистичкој Југославији. Као патриота, она се борила заједно са својим мужем, председником Слободаном Милошевићем, против НАТО-ратова којима је разбијена Југославија, против финалне НАТО агресије 1999. године и против Западне марионетске владе инсталиране у Београду после државног удара 2000. године.
Др Марковић је рођена у Пожаревцу, током немачке фашистичке окупације, од комунистичких родитеља. Њену мајку, Веру Милетић, је заточио и убио Гестапо, ускоро после њеног рођења. Њен отац, Мома Марковић, борац Народно-ослободилачке Војске, постао је високи функционер Србије пошто је земља ослобођена од фашизма.
Она је завршила студије социологије на Београдском универзитету, на којем је била комунистички активиста већ као студент. Докторирала је и била изабрана за професора универзитета. Била је и академик Руске академије друштвених наука и почасни професор Московског државног универзитета „Ломоносов“. Објавила је више књига.
1965. удала се за своју велику љубав, Слободана Милошевића, са којим је добила двоје деце, Марију и Марка, на које су родитељи такође пренели велику љубав.
После трансформисања Савеза комуниста у Социјалистичку партију Србије под вођством Слободана Милошевића, др Марковић је иницирала оснивање партије Југословенска левица и била је њена водећа личност све до државног удара који су организовали НАТО, Џорџ Сорош и други западни „хуманитарци“.
Западни марионетски режим инсталиран у Београду је 2001. наредио илегалну отмицу и одвођење Слободана Милошевића у Хаг, где је заточен у некадашњој тамници Гестапоа за политичке затворенике. Тај режим је покренуо и прогон др Марковић, уз фабриковане оптужбе и издавање налога за њено хапшење 2003. Пошто су јој живот и безбедност били угрожени, била је принуђена да потражи уточиште и настави живот у Русији. Услед тога, она више није била у могућности да посећује свог супруга, који је био подвргнут НАТО политичком суђењу у Хашком трибуналу.
Окрутност земаља НАТО и ЕУ и њихових послушника у Србији посебно се исказала када су је спречили да 2006. присуствује сахрани председника Милошевића, пошто је убијен у Хагу. Ову окрутност, смишљену посебно због велике љубави двоје супружника, нећемо никад заборавити ни опростити.
Изражавамо дубоку захвалност Влади Руске Федерације за заштиту др Марковић и њеног сина Марка од политичког прогона „западних демократа“ и за давање политичког азила. Њихов живот у егзилу у Москви омогућили су помоћ руске владе и подршка пријатеља и породице.
У тешком искушењу одвојености од своје земље и свог мужа, она није прекидала да пише и изражава своје ставове у прилог социјализма и напретка, као и у прилог патриотизма српског народа.
Левица у свету тугује јер је изгубила друга. Србија тугује јер је изгубила патриоту. Ми сви тугујемо јер смо изгубили велику жену, супругу и мајку, и пријатеља.
У име међународног комитета „Слободан Милошевић“:
Клаус Хартман, Ремзи Кларк, Сергеј Бабурин (копредседници)
Владимир Кршљанин, Катрин Шиц (секретари)
Кристофер Блек, Тифен Диксон (правни комитет)
На сахрани Мире Марковић, 20.04.2019. у Пожаревцу, Владимир Кршљанин је најпре прочитао саопштење Међународног комитета „Слободан Милошевић“, па је затим рекао:
И неколико речи са моје стране.
Упознао сам Миру заиста тек кад је Слоба ухапшен. Започела је тада тешка борба и велики напор свих нас везан за његову хашку епопеју. Та битка још није завршена и зато ни наше дружење није престајало, све до скора. Последњи пут смо се видели 1. фебруара у Москви. Није никада престала да испољава најлепшу опредељеност за људску лепоту и друштвену правду, због чега ју је Слоба толико волео.
Ми смо данас на светом месту. Светом, из три разлога.
Прво, ово је место Слобиног вечног починка и ходочашћа Срба и добрих људи из целог света.
Друго, ово је кућа у којој се ујединио српски подвиг 20. века. Онај, из Балканског и Првог светског рата, преко православног домаћина куће Драгомира Милетића, учесника свих великих битака, и онај антифашистички, преко његово двоје деце, Вере и Михајла, који су као партизани животе положили у првим годинама Другог светског рата. Тај се подвиг ујединио у животима и великом делу Слобе и Мире, и са подвигом отпора Слобине Србије НАТО агресији, због којег нам се свет диви. Тај трећи велики подвиг не би био могућ да се није ослањао на она прва два.
Слоба и Мира су овде провели своје најсрећније дане и наставиће одавде свој пут у вечност.
Данас можемо и морамо рећи и да је Мира била последњи велики српски делатни револуционар партизанске традиције и хуманистичког усмерења.
И треће, ово је кућа коју је саградио и у којој је, много пре Драгомира Милетића, живео војвода Миленко Стојковић. У суседној кући је живео војвода Петар Добрњац. Због свог дубоког уверења да Србија има будућност само сједињена са Русијом, обојица су прогнани из Србије и умрли у изгнанству у Русији. И сахрањени су на Криму.
Слободану Милошевићу, који је био први српски вођа који је започео процес државног уједињења Србије и Русије, хашки џелати нису дозволили да оде на лечење у Русију, а Мира Марковић је у Русији преминула.
Верујемо да њихове жртве неће бити узалудне и да западни ветрови више неће шибати Србију ни Србе из Србије прогонити. Данас, на Лазареву суботу, није време смрти, него време васкрсења – слободне, праведне и лепе Србије у слободном и праведном свету, чему је Мира посветила свој живот. Слава јој и покој њеној напаћеној души!
