Ударне вести о почетку градње гасовода Јужни ток трајале су два дана. Насловне странице штампаних и почетне вести електронских медија брујале су о потписивању различитих уговора о почетку градње, откупу приватног земљишта куда треба да прође траса гасовода, побољшању енергетске стабилности државе Србије, до претпоставки ко би од највиших руских званичника тим поводом могао да посети Србију.
А затим се све утишало. Као да је неко новинарима забранио да пишу и говоре о тако капиталном послу. Грађани Србије имају довољно разлога за зебњу, јер недоследност је одлика свих владајућих структура од 2000. године наовамо. Довољно је да се присетимо вишеструких почетака и наставака градње коридора кроз Србију, обилазнице око Београда и бројних започених а незавршених пројеката.
А како схватити чињеницу да се председници Србије и Русије договоре о једном, а српска министарка енергетике потом износи измењени став који Русија не може да прихвати ?
Садашњи српски властодршци морају да схвате да гасовод Јужни ток није посао од јавног значаја за Србију, већ светски пројекат од стратегијског интереса за земље Балкана и ЕУ.
Чворишта гасовода према Македонији, Републици Српској, Мађарској, па и према Косову налазе се на територији Србије, што јој даје посебну важност.
Дакле, пријатељска руска рука, у којој нема данајских дарова, одавно је испружена. Ту руку треба прихватити са захвалношћу, а не са сервилношћу, што је одлика еврофанатика.
Актуелни српски режим више није у прилици да седи на две столице. Мора да се определи да ли ће у будућност ићи са осведоченим пријатељима или са осведоченим непријатељима? А грађани Србије ће, како патријарх Иринеј ономад рече – “знати да свој мали српски чамац вежу за велики руски брод“.