Абстракт: Циљ рада је да се утврде резултати и сагледају последице свега што се догодило на овим просторима последњих двадесетак година. Аутор полази од претпоставке да ниједна поуздана истраживачка метода неће посматрати резултат сам по себи и независно од пута и узрока који су до њега довели, па зато разматра искуство стварања Југославије, искуство рушења Југославије, геноцидни рат који се води против српског народа, херојски отпор српског народа у његовој праведној борб за свој опстанак, успостављање марионетске власти у Србији и катастрофалне последице њеног управљања земљом, Европску унију као још једну велику илузију и данашњи понижавајући положај српсог народа у који га је довела његова марионетска власт. На крају аутор истиче потребу и разматра могућност промене политике у Србији.
Кључне речи: Стварање Југославије, рушење Југославије, производња лажи, геноцидни рат, марионетска власт, идеја Европе, велика илузија, понижавање народа.
1. ЗБИР И ПОСТАТАК КАО МЕТОДСКИ ПОСТУПАК
Двадесет година је довољно дуг временски период за мисаоно прибирање да би се сагледао пређени пут и одредио смер будућег кретања. Време је да се подвуче црта и сабере оно што се добило и одузме оно што се изгубило. Шта нуди збир, а шта говори остатак? Остатак је разочаравајући. То је очигледно. Никоме неће поћи за руком да огроман губитак, који се из дана у дан повећава, прикаже као неку врсту добити. То је очигледан резултат свега што се догађало на овим просторима последњих двадесет година. Зашто је то тако? Зашто је резултат толико негативан?
Ниједна поуздана истраживачка метода неће посматрати резултат сам по себи и независно од пута и узрока који су до њега довели. У том погледу Хегел је дао сјајне методске упуте које ниједна озбиљна истраживачка метода не сме да занемари. Хегелијанизам је филозофија постајања која почива на уверењу да истина може бити достигнута само на крају путовања. Истина је овде схваћена као појам, али појам који је истовремено тоталитет једног пута и, у свакој од његових етапа, један од момената овог тоталитета. Маркс је прихватио ову методску упуту, па је с правом истицао да „ у истину не спадају само резултати – већ и пут помоћу којега се долази до ње“, Примењено на нашу данашњу ситуацију, то значи да морамо имати у виду и озбиљно промислити све што се догађало последњих двадесет година да бисмо уопште дошли до истине нашег данашњег националног положаја и нашег најновијег колективног страдања које нам је дуго припремано. А без тога, опет, није могућа никаква спасоносна оријентација, већ само даље посртање на странпутици којом нас упорно води марионетска власт по савету и под будним оком својих налогодаваца и заклетих непријатеља наше државе и нашег народа. И то треба отворено рећи да не бисмо гајили никакве илузије које су нас и тако сувише скупо коштале.
У прилог томе говори ама баш све што се догађало последњих деценија и што се још догађа на овим просторима:
- Искуство стварања Југославије;
- Искуство рушења Југославије;
- Крај политике отпора и пораз Србије 2000. Године;
- Европска унија као још једна велика илузија;
- Снисходљива политика српског руководства и
- Потреба и могућност преокрета политике у Србији.
О свему томе треба рећи бар оно најосновније да би се стекла слика данашњег стања у Србији.
2. ИСКУСТВО СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Српски народ је имао дугу и тешку историју. Никада у својој историји није водио агресивне и освајачке ратове, али је био мета многих агресија против којих се морао борити да би уопште опстао. Своју скупо плаћену слободу, стечену након пет стотина година ропста, овенчао је великом илузијом која га је скупо коштала: илузијом да заједно са другим југословенским народима, за чију се слободу једнако борио, може да гради срећну државну заједницу равноправних народа и народности.
Идеја југословенске државе, у време кад су је прихватали југословенски народи, није била без истинске снаге и озбиљних историјских разлога, јер није ништа непознато да је политичко и државно јединство југословенских народа било услов ослобођења бар неких од њих, на пример Хрвата и Словенаца, па је веома разложно уверење да једино оно може уважавати достојанство и бити гарант и успешан заштитник слободе и националног бића свих југословенских народа и националних мањина који живе на овим просторима.
На овим просторима вековна и мучна борба за слободу је неодвојива од борбе за сарадњу, јединство и заједнички живот. Или, говорећи ученије: овде су процеси интеграције неодвојиви од процеса еманципације. У том смислу, уз сву сложеност и замршеност тих процеса, тежња за све чвршћим повезивањем била је и остала на овим нашим просторима једна од најистакнутијих вертикала у историји нашег народа. Та борба српског народа један је од најкрупнијих улога, једна од најзначајнијих „историјских инвестиција“ у тим еманципаторским процесима. Еманципација је овде више него другде синтеза борби за слободу, и само у том интегралном синтетичком облику њен смисао овде уопште може бити очуван.
У том свом еманципаторском смислу, ова борба и њене историјске кристализације представља оно најмодерније, за будућност најотвореније, оно по чему људи и народи на овим просторима стичу право на наду, отржу се историјској немоћи и заосталости, антиципирају једну од темељних историјских могућности у којој треба да буду остварени слобода и интегритет, то јест историјске егзистенције с оне стране интеграција које газе слободу и интегритет. Слобода и интегритет овде су толико повезани да се никако не сме забашурити да је интегритет заправо јединство чија је основа слобода, да је интегритет не само резултат слободне интеграције, него да је он нешто више од тога: да је он резултат слободне интеграције ради слободе, да је он слободна интеграција чији је резултат слобода, слобода као резултат борби за слободу. Заједница људи који живе на овим просторима је конкретан, живи историјски лик слободе. То је онај велики историјски улог, она капитална „историјска инвестиција“, оно што за људе који живе на овим просторима нема нити може имати цену.
На том и таквом историјском искуству почива идеја Југославије. Али има добрих идеја које стварност неће да прихвати, пре свега због дефеката саме стварности, а не због рђавости самих идеја. Такве идеје се увек на крају покажу као велике илузије. Идеја југословенске државе показала се као „велика илузија“ за српски народ, који је једини искрено прихватио југословенску државу, често на своју штету и уштрб својих државотворних права, док су други народи и њихови политички лидери гледали у тој држави само пролазну станицу за формирање својих националних држава, али искључиво на штету српског народа и његових легитимних интереса. Српски народ је гајио велику наду у могућност трајног мира и сарадње међу братским народима, а његови политички представници нису учинили скоро ништа да заштите државну творевину у чије темеље су положене огромне српске жртве. Такво држање, прожето великим поверењем и потпуном отвореношћу, убрзо се показало као велика небрига и потпуна политичка наивност. Оно је омогућило антисрпској коалицији да наметне принцип „слаба Србија јака Југославија“, који је добро функционисао, а нарочито након Другог светског рата. Антисрпска коалиција је држала све конце у својим рукама и марљиво припремала разбијање сада већ бивше Југославије, док се једино српски народ, заједно са својим политичким представницима, уљуљкивао у уверењу да су решена сва национална питања свих југословенских народа.
Убрзо се показало да на овим просторима ништа није једанпут за свагда изборено и заувек осигурано. На овим просторима коров се вековима веома упорно и методички промишљено залива да би биљка увела. Биљка овде, као и другде, значи култура, па увела култура све више постаје синоним проклетих балканских простора. Нису, наравно, проклете реке, равнице и планине већ људи који на њима живе, а које карактерише посебна деструктивност која је поново дошла до свог пуног израза у разбијању сада већ бивше Југославије. Од самог њеног конституисања, непрекидно од уједињења па све до њеног трагичног распада, било је присутно разорно дејство плиткоумних национализама, верске нетрпељивости и доказивања смисла и циља разједињења, али увек веома кобно за све, да би се на крају тријумф показао промашеним и бесмисленим. И што је најинтересантније, ове регресивне тенденције увек наилазе на разумевање и подршку заједничких непријатеља југословенских народа, који, упркос огромном историјском искуству и толико пута поновљеним историјским лекцијама, никако да науче ко су им стварни пријатељи а ко непријатељи. Српском народу може да служи на част што његови политички представници нису повукли ниједан једини потез на штету било ког југословенског народа у току читавог трајања њихове заједничке државе, иако се управо они покушавају оптужити за њено разбијање од стране оних који су тако упорно радили на њеном уништењу.
3. ИСКУСТВО РУШЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Југославија је била једини субјект међународног права, па званични представници српског народа, који су заједничку државу сматрали најбољим решењем за све, нису хтели учинити ништа што би угрозило њен опстанак. То их је држало у једној врсти пасивности, па су њихови одговори на потезе милитантног сепаратизма увек долазили некако са закашњењем и деловали сувише благо. Такво њихово држање није, можда, било адекватно озбиљности ситуације, али им се не може приписати кривица за разбијање Југославије.
Српски народ је омогућио државну заједницу југословенских народа, која је била позната у целом свету и истицана као пример вишенационалне и мултикултуралне заједнице. Југославија је била европска творевина по свим битним одређењима које данас модерна Европа тражи ради свог идентитета: по верској и културној плуралности, по националној и регионалној различитости, по начину живота на границама и са више средишта у односу са другима. Управо ово „јединство у мноштву“, које је било постигнуто у заједници југословенских народа, остаје не само повесна форма европске егзистенције већ и регулативна идеја коју Европа тек треба да оствари. Зато ни најцрњи песимисти нису слутили величину безумља које је покуљало из утробе модерне Европе да би се сручило на југословенску државну заједницу као модерну европску творевину.
Упућени знају да ништа није било неприпремљено и неочекивано: они лако могу идентификовати циљеве и методе нових режисера зла, који су потицали етничке сукобе, верску мржњу, политичке страсти, економску зависност и нетолеранцију, да би, тако, обликовали овај простор према својим интересима који се намећу у виду добро камуфлираних идеја политичке доминације, војне хегемоније и нескривене ароганције према свима који нису вољни да беспоговорно спроводе њихове пљачкашке диктате. Ни овај пут, као ни много пута раније, сада опчињени погубном моћи симулације, саткане од медијске лажи и подвала, југословенски народи нису схватили да сејачи мржње, заштичени у својим удаљеним склоништима, учвршћују конструкцију западног потрошачког друштва и проширују границе света неправде којег уопште не занима истина, већ само економска и политичка моћ, па су кренули за својим плиткоумним лидерима, потпуно недораслим улоге коју им је историја доделила, у крвави грађански рат и међусобно сатирање, а све у корист заједничких непријатеља. На делу је добро позната стара политика чија девиза гласи: “Завади па владај!“ Без заваде народа, како би иначе успели да окупирају ово подручје, и то без борбе. Ушли су без борбе као мировне снаге, а понашају се горе него окупатори, као, на пример, данас на Косову и Метохији.
Већ је одавно примећено и више пута истицано да Запад има и да примењује различита мерила у спољној и унутрашњој политици. А код нас и у неким другим земљама западни центри моћи подржавају све оно што би код своје куће морали директно послати у пакао. Тако, на пример, на овим просторима, а нарочито оним где живи српски народ, подстичу се и помажу свим средствима, јавно и тајно, регресивне снаге дезинтграције, истовремено док у Европи јачају процеси интеграције. Гледајући из европске перспективе, разбијање Југославије је антиевропски, а то значи варварски чин, који је изазвао последице исте врсте. Уместо једне у свету познате и перспективне државе за све њене народе, добили смо шест квази-држава, правих банана република, немоћне да се одупру страном мешању у њихове унутрашње послове и да осигурају просперитетан и слободан живот својих грађана. Разбијањем Југославије пуно су изгубили сви југословенски народи: овим варварским чином заувек је уништена њихова нада да ће више икада живети у истински слободној, просперитетној и у свету поштованој држави.
Југославија је насилно разбијена у сарадњи и потпуној координацији југословенских сецесиониста и њихових страних подстрекача и заштитника. Разбијачи Југославије су знали да њихови злочиначки планови немају никаквог основа у међународном праву, па су своје планове морали увити у обланду лажи да их светска јавност не би препознала у њиховој правој суштини. У том циљу су покренули читаве “погоне лажи“, који годинама раде само по принципу фабриковања и извртања чињеница и тако безочно обмањују светско јавно мњење. Српски народ је проглашен јединим кривцем за све и пре избијања грађанског рата, да би му затим била наметнута информативна блокада путем средстава јавног информисања из светских центара моћи. Цео српски народ је сатанизован. Свет би био изненађен кад би којим случајем могао спознати врсте и количину лажи која је последњих година изручена на српски народ. Гебелсова пропагандна машина, која је радила против највећег дела човечанства, данс би могла изгледати као мала дечија играчка у поређењу са огромним погонима лажи који годинама раде против једног малог народа и који се уопште не устручавају да злочинце представе као жртве а жртву цинично прикажу као извршиоца злочина. Овај сулуди подухват личи на велики „експеримент лажи“ који је добро инвестиран и од кога његови инвеститори очекују да им донесе добит у крви једног праведног и слободољубивог народа.
Није тешко препознати интересе и мотиве који су стајали иза ове монструозне сатанизације српског народа, иза производње лажи која је по много чему надмашивала пропагандну машинерију Трећег рајха. Информативна блокада, с једне стране, те огромна производња лажи, с друге стране, уз све друге облике најбезочнијег притиска, омогућили су разбијачима Југославије да инструментализују Организацију Уједињених Нација и да је претворе у инструмент постизавања њихових империјалних политичких циљева. Све резолуције Уједињених Нација против српског народа донесене су на основу лажних и исконструисаних оптужби. Најдрастичнији пример за то су санкције, које су, како по својој намени тако и по начину спровођења, имале геноцидни карактер.
Начин на који се води геноцидни рат против српског народа граничи се са правим лудилом и потпуним помрачењем ума. Лаж и обмана су најомиљенији методи његових протагониста. Помоћу лажи и обмане, они су успели да изолују српски народ од осталог дела света и да започну његово систематско уништавање. Уз помоћ њихових мировних снага, Снага за брзу интервенцију и моћне авијације НАТО-а, сецесионистичка хрватска и муслиманска војска су успеле да побију или прогнају (у сваком случају етнички очисте) српски народ са једне трећине његових етничких простора, што није успело ни Аустро-угарској у току Првог н нацистичкој Немачкој и њеном сателиту тзв. Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата. Преко милион Срба је прогнано са њихових вековних огњишта, а да светска јавност, успавана западним лажима, није дигла свој глас против овог сувише великог и тешког злочина.
По природи ствари и према старом распореду мржње, и овај пут, као и много пута раније, на удару се нашао цео српски народ са његовим природним правима која се признају свим другим народима. При том су желели и још увек желе да осуде и заувек стигматизују као геноцидну српску државну идеју и природне и легитимне тежње српског народа да очува своје национално и државно јединство, па су давали тако ужасне изјаве да језик који су употребљавали далеко превазилази језик мржње: то је језик подстрекавања на геноцид према српском народу. Ни на једном педљу сада већ бивше Југославије српски народ није започео рат, већ се само бранио, пошто је претходно био подмукло нападнут, а они су његове одбрамбене акције редовно упоређивали са нацистичким злочинима. Српски народ се оптужује за етничко чишћење, иако је управо тај народ највећа жртва етничког чишћења, и то по трећи пут само у XX веку. И то се може доказати веома прецизно, бројем убијених и прогнаних, бројем порушених домова и светиња, бројем опљачканих и још и данас запоседнутих имања. Али српске жртве нису важне онима који су покренули и водили рат против српског народа. Није им било довољно што су преко милион Срба побили или прогнали са једне трећине њихових етничких простора у Хрватској и Босни и Херцеговини, па су кренули у отворену агресију на Србију и СРЈ, да би нам отели наше Косово и Метохију.
На делу је реализација монструозног плана чији је циљ уништавања наше државе као јединог гаранта опстанка нашег народа на овим просторима. Такав паклени план могли су направити и кренути у његову реализацију само болесни умови попут оних који су измислили фабрике смрти и холокаусте. Да би, бар привидно, преусмерили одговорност за своје злочине и злочиначке планове, они су основали свој властити суд који треба да суди њиховим жртвама. То је био и остао циљ оснивања тзв. Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију чије је седиште у Хагу. Овај суд треба да суди само Србима зато што су се дрзнули да бране свој опстанак и своју скупо плаћену слободу. Истинским кривцима, правим злочинцима, југословенским сецесионистима и њиховим страним подстрекачима и заштитницима, који су започели рат и починили стварне злочине над српским народом, неће бити суђено.
Свима који су бар донекле упознати са циљем оснивања и начином рада овог трибунала мора бити јасно да то није никаква правна институција, већ монструозна политичка творевина која стоји у функцији силе и неправде и извргава руглу људску потребу за правдом и очувањем људског достојанства. Његов циљ је да докаже да су сви злочини на српској страни, иако су сви други своје државотворне циљеве остварили управо ратним средствима. Ова монструозна политичка творевина посебно се устремила на српску националну и државну идеју: њен циљ је наметање колективне кривице и одговорности српском народу, уз безочно прекрајање његове историје, што може да утиче и на његову судбину у будућности.
Ето у каквом свету и времену живимо. Никада у својој историји српски народ није био у политички тежој ситуацији. Разлози за то су вишеструки и не могу се приписати некој партији или групи људи на власти или изван власти. Пре би се могло рећи да је то наша историјска судбина која се није могла избећи. Ми смо народ из средине Балкана, богат непријатељима и веома угрожен. Изненада смо се нашли уклештени између паклене машине која се скоро без отпора шири према Истоку и чудне равнодушности осталог дела света који није био у стању да се заинтересује за судбину једног малог и угроженог народа, па нам није преостало ништа друго него да се по трећи пут саму у XX веку одупремо највећој војној сили на свету. Није то било никакво јуначење, нити пркошење моћнима, већ једноставно другог избора није било, као ни много пута у ранијој историји. Херојски отпор српског народа присилио је агресоре да скину маске и да целом свету покажу своја убилаћка лица. Српска војска је храбро бранила своју земљу од агресије и својом храброшћу задивила читав свет. Не може се, наравно, говорири ни о каквој победи која ни теоријски није била могућа, већ само о успешној одбрани од далеко надмоћнијег агресора која је спречила окупацију целе земље и омогућила да се питање Косова и Метохије пренесе у надлежност Уједињених Нација. Косово и Метохија су де фацто отети, а де јуре су још саставни део Србије. То су очигледни резултати отпра агресији који се ни у ком случају не би смели потцењивати.
На основу тога, са потпуном свешћу да је свака положена жртва ненадокнадива, усудио сам се једном рећи непосредно након престанка варварског бомбардовања наше земље: „Отпор се исплатио.“ Нисам се изненадио кад сам убрзо прочитао исте рећи код француског генерала Пјера Галоа у његовом експозеу у вези са догађајима у Југославији: „Српски отпор се исплатио, јер је алијанса била приморана да се одрекне свих захтева које је била формулисала.“ Да се нисмо одупрли злу, вероватно бисмо имали још више избеглица и још раније бисмо се нашли у колонијалном положају.
4. КРАЈ ПОЛИТИКЕ ОТПОРА И ПОРАЗ СРБИЈЕ
Отпор се исплатио, али се није исплатило оно што је дошло кад је отпор престао. А отпор је престао тачно 2000. године, рушењем претходне и успостављањем нове марионетске власти у Србији, уз обилату финансијску, логистичку, медијску и сваку другу помоћ са Запада, чиме су створени најповољнији услови за наставак даљег распарчавања и слабљења наше државе другим средствима. Јер, као што је познато, одмах након престанка бомбардовања, Србија је брзо обнављала свој економски потенцијал, фактички не признавши пораз у неравноправној борби са НАТО. Зато САД и њихови западни савезници организују државни преврат да би сада другим средствима покорили непокорну Србију. Није ништа непознато да се притиском из моћних држава, кроз претње санкцијама и војним акцијама, те обећањима у погледу политичке и финансијске подршке, може утицати на изборну вољу грађана у малим и средњим државама и тако успоставити послушна власт, која ће деловати у интересу својих налогодаваца, а не у интересу своје земље и свог народа. То је оно што се коначно догодило у Србији: оно што је започето медијском сатанизацијом српског народа и самовољним признавањем сепаратистичких република, настављено је санкцијама, десетогодишњим ратовима, политичком и војном пропагандом, све до духовне агресије Запада на наш народ и нашу земљу, која кулминира данашњом прилично отвореном окупацијом земље и систематским слуђивањем народа да не би схватио шта му се стварно догађа и шта ће му се још дуго догађати ако се коначно не освести. Српски народ се и данас, упркос силној понизности представника његове власти који не знају за границе понижења, налази под специјалним третманом тзв. Међународне заједнице, изложен притисцима и уценама, манипулацијама и мешањима са стране, који немају нукакве везе са демократијом и људским правима, нити имају икаква „правила игре.“
Данас је као на длану видљиво да 2000. године није дошла никаква демократија у Србију, већ су нам на власт довели своје послушнике, а народ је на изборима само потврдио њихову дуго припреману подвалу. Овим изборима Србија је коначно поразила себе саму. Тај пораз је толико дубок и толико трагичан да је питање да ли ће се више икада оправити од тог пораза. Чека је дуго припремано дугогодишње ропство из кога она и њен народ неће моћи да се тако лако ишчупа. Таква тврдња данас може изгледати као права бласфемија због сувише бучне и заглупљујуће химнологије коју званична власт и њени колпортери певају Европској унији, али сам уверен да ће је оправдати време које долази.Тако је успостављена марионетска власт у Србији, која је одмах, чим је успостављена, пристала да беспоговорно спроводи програм „денацификације“ српског народа под будним оком својих ментора са Запада. Каква монструозна лаж и још монструознија оптужба: треба денацификовати један народ који је највећа жртва нацизма.
Али ова лажна оптужба има веома јасан циљ: под њеном сенком треба да се спроведе рушење бића српског народа на свим нивоима, од породице и основне школе до универзитета и свих других институција од националног значаја. Све, наравно, иде много брже и лакше кад тај посао обавља званична власт у Србији којој је збуњени народ поклонио поверење на изборима.
Под слоганом реформи и уз безочно обмањивање народа, марионетска власт спроводи дубоку промену друштвеног система, а да свест о дубини и далекосежности тих промена није сазрела код најширих слојева друштва. Марионетска власт у Србији мења законску регулативу искључиво у корист Запада, што је карактеристично само за окупирање земље. Под притиском страних ментора, она је унела у наш правни систем решења која битно одударају од норми и стандарда међународног права и других прогресивних правних достигнућа, па чак и од права Европске уније. При том се хвале да су донели много закона за веома кратко време. Али којих и каквих закона? Три су најважнија. Под будним оком својих ментора са Запада, власт у Србији је донела Закон о раду, Закон о приватизацији и Закон о сарадњи са Хагом. Штета коју су ови неуставни закони нанели земљи и народу не може се надокнадити никаквим накнадним дотеривањем и шминкањем. Шта је прави смисао ових закона? Антираднички Закон о раду требао је да омогући избацивање радника из њихових фабрика без икакве одговорности за њихову судбину, јер радници представљају снагу само док су у својим фабрикама, док на улици чине само масу осуђену на гладовање и умирање без ичије одгворности за њихову судбину. Закон о приватизацији је требао да легализује пљачку и отимачину друштвене и државне имовине, а Закон о сарадњи са Хагом да оправда срамну трговину српским главама. Другог смисла и циља ови закони не могу имати. Њима је омогућено ломљење основних полуга српског друштва и државе, па би, да је којим случајем санкционисано дело „наношења друштвене штете“ или „друштвено штетан посао“, сви који су учествовали у доношењу ових закона и који су их спроводили остатак живота морали провести у затвору. Тиме, наравно, штета не би била надокнађена, јер је она напросто ненадокнадива, али би бар правда донекле била задовољена. Али то је само пука хипотеза која указује на сву апсурдност закона који се доносе у Србији и размеру штете коју је нанела њихова примена.
Истину говорећи, њих не могу да схвате, или неће да их схвате, ни они који их доносе и спроводе. Они су прихватили веома једноставан рецепт решавања свих краткорочних тешкоћа у привреди и њеног дугорочног развоја. Према овом рецепту, прво треба извршити приватизацију, па ће невидљива рука тржишта све поново поставити на своје место. Потребно је само отворити тржиште, снизити порезе, па ће капитал снагом сопственог ратиа урадити оно што је најбоље и за њега и за државу. А ако држави иде лоше, разлог увек ваља тражити у недовољно либерализованом тржишту. Уз то, ту су увек добре експертске виле из одељења за разграђивање споровозних држава. Као што смо видели, таква идеологија и њоме вођена пракса дале су поражавајуће резултате за ових последњих једанаест година, без икаквих изгледа да се они поправе ни у ближој ни у даљој будућности, под претпоставком да се таква пракса настави.
Очекивања да ће страни капитал похрлити у Србију била су последица лажних обећања за наивне, а неподузимање елементарних заштитних мера за домаћу производњу, уз безочно пљачкање и отимачину друштвене имовине, брзо су довели до потпуне парализе домаће привреде која је некако преживела чак и у време економских санкција. Под изговором транзиције и трансформације привреде, скоро сва производња је заустављена. Масовним отпуштањем радника, уз енормно и потпуно незаслужено богаћење политичке елите, а све у име демократских промена и либерализације тржишта, разорено је привредно ткиво Србије. Извештаји говоре да производња замире у свим деловима земље. Србија је потонула у дубоку економску кризу. Уместо обећаног благостања добили смо понирућу стопу привредног раста, распад морала и свих традиционалних вредности, обиље лажи и подвала, техничко и технолошко заостајање у областима где је то најосетљивије. Јаз између масе сиромашних и шачице богатих незадрживо се продубљује. Дубоки јаз између огромне масе осиромашних и врсло уског слоја богаташа који су се нагло обогатили присвајањем друштвене и државне имовине, посебно у периоду транзиције, представља добру подлогу криминализације друштва и прети даљим продубљивањем његове нестабилности.
Најгоре је што су скоро потпуно уништили материјалну основу нашег друштва. Нико не пориче да је српској привреди, након распада јединственог југословенског тржишта, била потребна дубока преструктурација, али се ни у ком случају није смела свести на убрзану и потпуну приватизацију за коју се са сигурношћу могло претпоставити да ће имати катастрофалне последице за нашу привреду. Они као да су замишљали да је прелазак на режим приватне својине и стварне тржишне привреде било могуће извести одједном, декретом, једним правним актом, а не у процесу одређеног трајања у којем има и успона и падова. Као да им ни на крај памети није била опасност од стихијске, грабљиве и дивље приватизације, која може изазвати велику прерасподелу друштвеног богатства на штету сиротиње и средњег слоја радништва. Или им је управо то био циљ? Свима је морало бити јасно да обавезна и потпуна приватизација може бити само најобичнија пљачка чак и у веома уређеној земљи. У Србији она је омогућила пљачку народног богатства и стварање армије незапослених лишених облика правне заштите које пружа радни однос. Купци свеколиког народног богатства постали су или страни капитал или домаћи тајкуни који су се обогатили на несрећи државе и народа. Потом је уследило масовно отпуштање радника и пад производње. Друштвено богатство је куповано да би се после скупље продавало, а не да би се профитабилно производило. Тако смо од земље у којој је полжај запослених био максимално правно заштићен, постали земља у којој су запослени постали радници страних фирми, препуштени самовољи новопечених власника, лишених свих социјалних обзира.
Таквом концепцијом приватизације урађен је главни посао рушења домаће привреде: остало што се догађало спада у ред завршних радова. Законом о приватизацији је створен чист простор за распродају државних добара и ресурса (укључујући рудна блага, минерале, обрадиву земљу, водне ресурсе, транзитне и друге комуникације) и тиме доведена у неоколонијални положај некада перспективна привредна структура Републике Србије. Силом спроведена убрзана и потпуна приватизација, уз драстично смањену државну регулацију, учинила је да се за веома кратко време огромно душтвено и природно богатство пресели у приватне, најчешће у руке странаца, а багателна накнада оде у буџетску потрошњу. Последњих једанаест година Србија је живела превасходно од продаје и пљачке онога што је сачувано и обновљено после бомбардовања. Све се ово спроводи у име и под паролом економских реформи ради „уласка у европске интеграције“, а под будним око ММФ-а и Светске банке, док, у ствари, прави циљ ових наyови реформи, слободно се може рећи, није ништа друго до обустављање производње и довођење земље у потпуно зависан положај у односу на ММФ и друге економске и финансијске институције Запада. Потребно је бити потпуно слеп па не видети да Србија све више постаје колонија не само богатих западних земаља већ и Словеније и Хрватске, јер ко је колонизатор а ко колонија јасно се може видети из структуре власничких односа: Словенија и Хрватска су постале власници многих предузећа и значајних ресурса у Србији, која нема ништа у свом власништву ни у Словенији ни у Хрватској.
Није истина да су сва предузећа била неликвидна и да нису могла производити за тржиште. Предузећа која су могла да производе за тржиште није требало продавати, већ им омогућити да раде пуним капацитетом, она мање успешна пажљиво преструктурирати, а нека чак и продати ако није постојао други начин да се оживе и учине продуктивним. Тако бисмо створили услове који свакако највише одговарају привреди наше земље у условима у којима се нашла. У тим условима нашој земљи је највише одговарала мешовита привреда која се у разумној мери ослања на планирање и државну регулативу, отварајући широк простор тржишту да искаже све своје могућности. Зар, уосталом, тако не раде и најразвијенија модерна друштва, која су такође прихватила модел мешовите привреде и социјалне државе, у којима постоје различити типови својине, а држава регулише тржишне токове и води бригу о здрављу људи, социјалној заштити, хуманизацији рада, образовању и култури.
Да смо тако радили, данас бисмо, једанаест година након скидања санкција, стајали на својим ногама и могли да живимо од свог властитог рада. Могли смо имати оживљену привреду, конкурентну чак и на светском тржишту. Могли смо, али немамо, јер Србију воде потпуни политички слепци, који слепо следе савете и понизно испуњавају налоге њених непријатеља. По њиховој вољи и савету, они су одмах, чим су преузели власт, почели са распродајом управо оних предузећа која су успешно пословала, као и оних државних и друштвених ресурса чије поседовање доноси само профит оним који их поседују, без икаквог ризика за њихове власнике. Допустили су да стране компаније купују све што им се прохте. А оне су покуповале најпрофитабилније делатности: пиваре, цементаре, банкарски сектор, комуникације, у којима данас кајмак скидају странци а Србији остаје да се бори са лошим резултатима дивљих приватизација и нагомиланим сиромаштвом које се из дана у дан повећава.
На основу тога и свега осталог што се ради по налогу страних покровитеља, а у основи заклетих непријатеља нашег народа и наше државе, неки социолози и теоретичари друштва отворено говоре и пишу о „пузајућој“ окупацији Србије. „Пузајућа“ окупација би требало да значи постепена окупација, окупација која се спроводи мало по мало. Истину говорећи, окупација је „пузајућа“ само по томе што ти наши несрећници доиста пузе пред својим налогодавцима, а иначе је веома брза и ефикасна у својим намерама и катастрофална за наш народ и нашу државу.
Последице таквог управљања земљом су више него катастрофалне: безочно се крчми материјална основа нешег друштва, људи се масовно остављају без посла, уништава се војска, слаби се дипломатија, разграђују се културне и просветне институције у чије је стварање уложена енергија, искуство и знање генерација више векова. Све поменуто даје крајње суморну слику нашег стања: у држави смо без граница, народ са танком надом, скоро без наде и будућности, а о власти да и не говоримо. Одсуство перспективе за највећи део становништва ствара забрињавајуће склоности код омладине, која не види своју будућност у сопственој земљи већ је тражи у иностранству. Од 5.октобра 2000. године, Србијом управљају „катастрофални људи“, који могу и једино знају да изазову катастрофу: могу, јер им је збуњени народ поклонио поверење на изборима, а не знају ништа друго, јер само понизно спроводе налоге његових непријатеља. Они све раде наопако и воде једну врсту антиполитике.
Србија је једина од бивших југословенских република, по својој величини, природним ресурсима и људском потенцијалу, имала шансу да још увек буде пристојна држава, моћна да својим људима обезбеди више правде, достојанства и благостања, уважавана у свету сразмерно својој снази и свом угледу – да јој нису поставили поданичко руководство које је довело Србију у положај у коме се данас налази. По свим параметрима данас је Србија на последњем месту од свих тих квази-државица насталих разбијањем државне заједнице југословенских народа, без икаквог изгледа да поправи свој положај ни у ближој ни у даљој будућности све док има поданићко руководство које влада по жељи њених непријатеља. То је тужна чињеница над којом сви морамо да се замислимо. При том никако не смемо изгубити из вида да је ово ужасно стропоштавање Србије, једноставно речено, резултат неспособности и неодговорности наших политичара који су на власти или се мотају око ње већ више од једне деценије.
5. ЈОШ ЈЕДНА ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА
Њихова глупост долази до свог пуног изражаја кад почну да се позивају на императив европских интеграција. Блиска перспектива интеграције користи се за одвраћање пажње јавности од разорних процеса који уништавају све оно што су с муком стварале претходне генерације. Химнологија европским интеграцијама, која се форсира из врха званичне власти, треба да прикрије катастрофалне последице њеног управљања земљом. Од Европе су направили идеологију, а идеологија је по дефиницији лажна свест која има циљ да обмане народ. При том под Европом, наравно, они подразумевају само Европску унију, па се, у сенци хипертрофије уласка у ову творевину, на најважније положаје у држави доводе различити миљеници Запада, њему одговорни а не свом народу, приправници у властитим струкама, потпуне незналице, које, ипак, знају две ствари: да безочно распродавају земљу и задужују истовремено (задужују још нерођене генерације), уз велику провизију наравно.
Тиме потврђују да ништа, ама баш ништа, не разумеју ни од идеје ни од стварности Европе, јер свима који бар нешто знају о Европи мора бити јасно да се тамо не иде материјално осиромашен, духовно обогаљен, уцењен и понижен, без слободе и поробљен, јер је управо то супротно мерилима европског начина живота. Било би веома тешко утврдити степен политичке глупости оних који су једну језичку бесмислицу „Европа нема алтернативе“ прихватили као главно гесло државне политике Србије. Јер, као што знамо, само смрт нема алтернативу, па ову језичку бесмислицу којом се формулише државна политика, треба схватити као претњу: Европа или смрт!
Свима онима који се позивају на императив европске интеграције морало би бити јасно да нема никакве безусловне Европе, да Европа није нити може бити ултиматум, да једина Европа којој се може веровати јесте Европа у коју се може сумњати, да једина Европа која се може чути јесте она која се не мора слушати, да је једина Европа која се може слушати она којој се не мора бити послушан, да једина Европа са којом треба разговарати јесте она са којом се не мора преговарати, да једина Европа према којој треба имати обзира није ова безобзирна Европа, да једина Европа од које се може учити јесте Европа која учи а не даје лекције, да једина Европа која се може подржавати јесте она која се не мора подражавати, да једина Европа са којом се може идентификовати јесте увек другачија Европа од које се можемо разликовати, да једина Европа која се може узети озбиљно јесте она која се не држи охоло, да једино може бити добра она Европа која мора бити боља, да једина велика Европа јесте она у којој се не може бити мали, да једина Европа на коју се треба позивати јесте она која не долази незвана, да једина Европа која нас може побудити није ова надобудна Европа, да једина Европа која се може изабрати јесте она у којој се не бира између шаргарепе и штапа, да једина Европа у коју треба ући милом није она у коју се може ући силом, да једина Европа коју треба ценити јесте она која зна да има ствари које немају цену, да једина цивилизована Европа јесте она која другима признаје право на варварство, то јест она која допушта да се варварство препозна иза њене културе а њена култура иза варварства других, да једина европска политика на коју се може пристати није она која је наставак рата другим средствима, то јест она која се своди на постизање ратних циљева уз мању цену, да, најзад, једина Европа аутентичне интеграције јесте она која поштује захтеве универзалне еманципације које нема без поштовања слободе и интегритета свих, без поштовања свачијег достојанства, јер достојанство нема цену.
Није ништа непознато да је европски идентитет рођен на Балкану и да га чине, пре свега, античке грчке идеје о људској рационалности и практичној мудрости, о демократији и владавини права, о једнакости свих слободних грађана пред законом. Нико никада у Србији, ни јавно ни тајно, није одбацивао ове вредности. У том смислу ми смо саставни део европске културе и европске цивилизације. Али није реч о томе. У питању је нешто сасвим друго. Прошла су два миненијума у бројним покушајима конструкције Европе. Познато је каква је била њихова судбина. Циљ уједињења је увек био да се влада људима, да се поседује земља и да се присвоје туђа богатства.
Треба знати да не постоји једна Европа (осим као географски појам), већ бар две: западна и источна. Ова прва, сада оснажена и заштићена снагом своје луде ћерке која је одрасла на једном другом и од других отетом континенту, наставља да негује и развија ону другу страну европског менталитета: притворство, неискреност, грамзивост, склоност насиљу, посесивни идеализам, тежњу ка доминацији, потребу да се други пљачкају и поробљавају. На основу тога може се мирне душе рећи, а никада не сме заборавити, да је западна цивилизација пљачкашка цивилизација. То је она друга страна менталитета западног човека коју српски народ нити може нити треба да прихвати, јер, истину говорећи, његов положај је био и остао такав да може бити само предмет ове пљачке, а никако њен равноправан учесник, па му не преостаје ништа друго него да се од ње заштити колико год му је то могуће. Св е потврђује да Европа, та стара блудница, није имуна на грешке. Њена неопростива грешка је превремено признање отцепљених југословенских република са трагичним последицама које су биле предвидиве. Историја ће показати да је то била њена цивилизацијска грешка која се не може ничим оправдати, упркос климоглавцима и полтронима из Београда који јој без имало стида понизно ласкају за све њене блудне радње, као да их је само провиђење изненада довело пред дивну и безгрешну светицу.
Европска заједница је 1991.године од економске прерасла у политичку унију својих чланица – Европску унију, а после пада берлинског зида источни европљани су кренули у борбу да усаврше своје друштво и да свему што су имали додају политичку демократију, материјални просперитет и слободу кретања по целој Европи. Нису очекивали да ће реформе, које су у почетку подржали, донети распродају националног богатства буд зашто, драстичан пад производње, незапосленост, задуженост, пад животног стандарда, укидање социјалног осигурања и веома тежак приступ образовању и култури. Тако су постали жртве најконзервативнијих снага у свету које су искористиле њихову наивност да их добро опљачкају. Србија је последња кренула у транзицију, па је могла нешто научити од негативног искуства других земаља. Уместо тога, власт је, по савету својих „пријатеља“ и налогодаваца са Запада, прихватила најгори облик транзиције: тзв. шок терапију, која је за веома кратко време довела до потпуне парализе домаће привреде.
Све говори да Европска унија није спас за Србију, већ њена смртна опасност коју она мора да избегне, уместо да безглаво срља у њене незајажљиве чељусти. Западно-европске земље и данас настављају своју дугу историју ароганције, бруталности и праве бестијалности према српском народу, па би било мудро застати и поставити питање: шта ће оваква Србија у таквој Европској унији? Зар се већ отворено не говори о земљама првог и другог, па чак и трећег реда уније? У таквој унији, Србија ће бити на зачељу, последња земља, у непријатељском окружењу, без икаквих стварних права, али са обавезама на које ће моћи да одговори само као потпуно обесправљена и претворена у колонију најгоре врсте. Ниједној држави по дефиницији није у интересу да унапред пристаје на неравноправна удруживања или на уговорна савезништва која су неправедна, јер, у том случају, то није никакво истинско партнерство већ насиље и агресија који се сада спроводе на други начин. Није нам ваљда у интересу да добровољно пристанемо на капитулацију пред нашим дојучерашњим и данашњим непријатељем, да државу препустимо страним дипломатама и тзв. експертима, уз спремност да дајемо чак и више него што се од нас тражи, као што се то чини данас иако нисмо у унији. Не треба нам интеграција за коју је услов да нам Косово и Метохија оду неком другом. Зато ниједна политичка партија или институција у Србији не би могле и ни по коју цену не би смеле ући у било какве светске или европске интеграције без државног суверенитета и интегритета, као и независности целокупног простора државе Србије. О уласку у те интеграције можемо размишљати само под истим условима под којим улазе и остале земље, па се морамо одлучно одупрети уценама и понижењима којима нас из дана у дан засипа тај тзв. демократски свет у који нас наводно позивају да им се придружимо.
Србија је потребна Европској унији, као колонија наравно, да би њене водеће земље прошириле своје колонијално царство, али, таква Европска унија није потребна Србији, па кад се већ једном одлучила за европске интеграције српска власт је морала поставити услов бриселској администрацији да бира између целовите Србије и Косова, а кад су водеће земље Европске уније признале независнот Косова, она је морала повући своју кандитатуру за пријем у Европску унију. То је једини аргумент који јој је био на располагању и који би озбиљно схватили њени саговорници из Брисела, под условом, наравно, да иза њега стоји озбиљан и одлучан политички став. Али такав став није у стању да заузме државно руководство Србије, нити да напусти игру обмањивања народа зарад сопственог комфора према својим саговорницима из ЕУ, САД и НАТО. Својом глупом политиком, која је нашла свој израз у језичкој и логичкој бесмислици “Европа нема алтернативу“, она је дала у руке својим покровитељима са Запада средство бесконачног условљавања и понижавања, увек спремна да даје све оно што никада више неће моћи вратити за нешто што никада неће добити. Тако ћемо изгубити све, а нећемо добити ништа, осим лажних обећања и ропског понижења.
У тој перспективи – а она је најизвеснија – Европска унија се показује само као још једна велика илузија које српски народ треба да се што пре ослободи. Услов за то је да се претходно ослободи марионетске власти у Србији која влада у име туђина.
6. ГЛАС ПОНИЖЕЊА
У питању је наш историјски опстанак, који се неће моћи одбранити уз малодушно самоомаловажавање и бесмислено самооптуживање, уз бесрамно самокажњавање и понизно повлачење пред арогантним уценама, што, изгледа, марионетска власт у Србији једино зна да чини. Јер, ма колико били моћни и осиони ти нови режисери зла свој циљ нису у стању да постигну без нашег пристанка. Тек наш пристанак на лажне оптужбе ослобађа праве злочинце њихове кривице, а наш народ чини историјски одговорним за злочине које није починио, па чак и за оне које су други починили над њим. Зато су покренули све полуге свог утицаја у Србији да би навели српски народ да прихвати лажне оптужбе и пристане на „специјалан третман“ у међународним односима. А оне су (те полуге утицаја) доиста велике, јер свој сигуран ослонац и поузданог спроводника имају у марионетској власти у Србији, која је прихватила пут снисходљивости и умиљавања западним моћницима.
Судећи према цурењу WикиЛеакс-а, српска власт је обећала својим покровитељима да ће преваспитати народ и да ће га припремити за губитак Косова. Она се задовољава тиме да понизно испуњава захтеве својих страних ментора, пазећи добро да им се било чиме не замери, па се својски труди да нас увери да нам држава није потребна, да ћемо бити сигурнији ако нас буду бранили наши дојучерашњи непријатељи, да ћемо бити слободнији кад будемо поробљени, да ћемо боље живети од милости него од властитог рада, да ћемо се удобније осећати као подстанари него у властитој кући итд. Данашње српско руководство, које је дошло на власт уз свесрдну помоћ великих сила Запада, одлучујуће одговорних за трагичне догађаје крајем прошлог века на просторима Југославије, јавно прихвата одговорност Србије и српског народа, па се извињава свима онима који су директно одговорни за све што се догодило.
Поучена искуством својих покровитеља, марионетска власт се окружила гомилом посматрача, који је хвале и глорификују, нападају њене противнике, отварају лажне дилеме и расправљају вештачке а прикривају праве проблеме, чиме се слуђује јавно мњење и уверава да је у овој земљи све у најбољем реду, да властодршци имају добре намере, да не треба сумњати у оно што они раде итд. Неки од њих су се чак прихватили посла масовног испирања мозгова свог народа, наговарајући га да сам својом вољом уђе у евро-атлантске интеграције и тако своју судбину преда у руке својих непријатеља. Тешко је замислити глупљи и погубнији савет који једна културна или политичка елита, ма колико била недорасла своје улоге, данас може дати свом народу. Систематским пропагандним бомбардовањем споља, од стране Запада, као и унутрашњим опортунизмом политичара и политичких институција, домаћих медија и невладиних организација, народ је до те мере збуњен и разједињен да више не распознаје жито од кукоља, истину од лажи, добре од лоших намера, своје од туђих интереса. То је оно што се понекад назива „планираним произвођењем хаоса.“
Таква је политичка и стварна слика данашње Србије: тужна да не може бити тужнија. Тужна је чињеница да непријатељи српског народа данас имају свог најпозданијег савезника у марионетској власти у Србији, која је пристала на улогу снисходљивог додворавања западним центрима моћи, уверени да ће тако, сталним давањем примера доброг владања у региону и бескрајним испуњавањем разноврсних услова и уцена, издејствовати да њихови налогодавци омекшају свој пририсак на Србију. У тој тужној чињеници треба тражити разлог изгласавања самооптужујуће резолуције о Сребреници у скупштини Републике Србије, погубно мењање резолуције о Косову коју је Србија поднела Уједињеним Нацијама, безочног трговања српским главама (и то оним најчеститијим) у виду тзв. сарадње са антисрпским судом у Хагу, пуштање на слободу без суђења неколико стотина шиптарских злочинаца, недавно укидање пресуде Илији Јуришићу који је био осуђен на дванаест година затвора због масакра над југословенским војницима у Тузли, драстичних вишедеценијских казни затвора које српски судови изричу припадницима српског народа који су учествовали у ратним операцијама, тог будаластог извињавања свима на све четири стране ,док Хрватима, Муслиманима и Албанцима не пада ни на ум да подигну неку оптужницу против злочинаца из својих редова, а још мање да некога од њих примерено казне. Није тешко запазити да у тој и таквој политици посебно важну улогу има актуелни председник државе. Устав га овлашћује да представља државу и државну политику, па би се могло рећи да он ту улогу обавља доста добро: каква политика такав и председник. Питање је само да ли је свестан последица свега што чини у име државе и народа. Једном приликом је изјавио да је спреман да преузме на себе више одговорности него што му устав допушта. Да ли је при том мислио на своје залагање да се прогура самооптужујућа резолуција о Сребреници у скупштини Републике Србије, да се пре руског вета прихвати мисија ЕУЛЕКС-а, иако је свима било јасно (пошто су то отворено најавили) да долазе с намером да успоставе косовску државу, самовољно мењање без сагласности скупштине и без реферндума у договору са Кетрин Ештон, резолуције о Косову коју је Србија поднела Уједињеним нацијама, чиме је прекршен устав Србије и учињен отворен чин издаје земље, а да после тога нико није покренуо питање његовог опозива. Није јер су сви око њега исти: безначајне фигуре, колпортери стране моћи, спроводници непријатељске политике, праве политичке карикатуре, па кад би неко од њих нестао са политичке сцене, ништа се не би променило у Србији, јер би одмах био замењен истом таквом безначајном фигуром, наравно по вољи стране моћи и у њеној служби. Такви какви су, они су елементарна непогода за Србију – непогода која траје сувише дуго и чије се последице неће моћи тако лако уклонити.
Ето у каквом свету и времену живимо. Коначно смо се ухватили у замку која нам је дуго припремана. Духовно разбијени и разједињени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Ми више уопште не стојимо у историји већ се само тетурамо. Има се утисак да све старо пропада, а да ново ништа не ваља и да је све горе. У сваком случају оно што радимо и што нам други раде не може изгледати као прогрес, већ само и једино као ужасно стропоштавање Србије на беспућу чији се крај не може сагледати. Само непријатељи могу бити потпуно задовољни. И они доиста уживају у понижавању српског народа на које је пристала његова власт. После свега што су урадили на штету свог народа и своје државе, више нико у свету не схвата озбиљно ове политичке карикатуре достојне само највећег презрења. Презиру их чак и њихови налогодавци који им стално постављају нове услове, уверени да ће ове кукавице прихватити све што се од њих буде тражило, јер знају да они немају осећање за границу понижења. Најгоре је што су тако страшно осрамотили српски народ и целу Србију. Због понижења којем нас из дана у дан излаже наша званична власт ми смо данас најпрезренији народ на свету: презиру нас и наши пријатељи и наши непријатељи. Није важно што нас презиру наши непријатељи, јер ту и тако ништа не можемо урадити, али је страшно што нас презиру наши пријатељи, јер разлог томе лежи у нама, односно у нашој власти чије кукавичко држање заслужује највеће презрење сваког нормалног и добронамерног човека. А народ који има такву власт, без обзира на то како му је наметнута, не може бити цењен и уважаван на међународном плану. Понижење је данас толико велико да је постало неподношљиво. Време је да се чује његов глас.
Понижење мора да прати осећање стида. А кад је реч о стиду, било би згодно подсетити се на рећи младог Маркса из његовог писма упућеног Ругеу 1841. године, у којем се говори о „немачкој беди“. Вероватно бисте хтели да ме питате, каже Маркс, зашто говорим о положају Немачке тако у моралним категоријама. Рекли сте ми да бисте се стидели да кажете да долазите из Немачке. У то време морални импулси су били код Маркса још веома јаки, па на то одговара: када једна нација почне да се стиди себе, то већ представља почетак револуције. Те је речи поткрепио примером лава који се повлачи да би могао боље и даље да скочи. И то што Маркс говори о нацији у писму Ругеу, могло би се данас проширити на читаво човечанство па рећи: кад би човечанство почело да се стиди своје данашње ситуације, тада бисмо могли да изведемо револуцију. Али водеће западне земље, огрезле у бешчашћу и ношене незајажљивом жељом да друге пљачкају и поробљавају, не знају да се стиде, баш као што ни марионетска власт у Србији не зна за границу понижења, па никаква револуција није ни могућа ни пожељна у данашњој Србији. Уместо револуције у класичном смислу, њој је потребан унутрашњи преображај, који ће јој омогућити да направи преокрет у политици и успостави праву народну власт уместо поданичке која влада по вољи туђина. Таква политика нема више никаквог смисла, а није га никада ни имала.
7. ПОТРЕБА И МОГУЋНОСТ ПРЕОКРЕТА ПОЛИИКЕ У СРБИЈИ
Ето којим путем данас и још од 2000. године иде Србија. То је лош пут да не може бити лошији. Србија је доиста на лошем путу који је могао бити препознат као такав чим се њиме кренуло. У ситуацији у којој се налазимо нема никаквог места за оптимизам, па нема смисла нудити овом народу некакву перспективу дајући му информације о добијеном овом или оном зајму, који брзо нестаје у широкој потрошњи, док остаје повећана задуженост која прети да нас трајно задржи у дужничком ропству. „Непријатељи наде“, који данас владају Србијом, нису нам оставили ништа чему бисмо се још могли надати: они ће оставити у наслеђе свом народу само дужничку омчу око врата. Ко им је дао право да задужују будуће и још нерођене генерације? Ко им је дао право да располажу оним што им није на располагању?
Од почетка ми је било јасно да ћемо, ако прихватимо савете наших непријатеља, имати све негативне последице транзиције, плус моменат освете. Освета је веома препознатљива у бројним злоделима која су удружене западне земље учиниле српском народу, као и у настављеном условљавању српског народа да се одрекне својих природних права која се признају свим другим народима. Никада до сада у својој историји западни Не-ум није показао величину свог безумља као у овом скорашњем нападу на српски народ. Није, јер није могао, а није могао јер није имао на располагању тако моћну технику као што је има данас. Српском народу су учинили многа зла и нанели неправду чија се величина ничим не може измерити, па није јасно шта још треба да нам ураде, којим још својим делом треба да потврде своју осветничку мржњу према нашем народу и нашој држави, па да ови политички слепци, који данас воде Србију, коначно прогледају и закључе да Србији није место у оваквој Европској унији која је непријатељски расположена према Србији и српском народу, јер нам никако, ама баш никако, не могу бити пријатељи они који су тако бесомућно разарали нашу земљу и сатирали наш народ да би нам отели наше Косово и Метохију. Сви знамо да желе даље слабљење и распарчавање Србије. Неки су то чак отворено и рекли, без имало дипломатског такта, у виду најгрубље претње, па није јасно зашто бисмо им се тако бетглаво бацали у загрљај. Зашто бисмо им ишли на руку у њиховим злим намерама према нашој држави и нашем народу? Ако неко тражи спас од непријатеља који хоће да га уништи, па му се, још уз то, безглаво баца у загрљај, онда с његовом главом доиста нешто није у реду. Није тачно да Европа (у смислу Европске уније) нема алтернативу. У овом тренутку постоје далеко спасоноснија решења, која политички слепци једноставно не виде, потпуно заслепљени слепом жељом да што дуже владају Србијом и уверени да то могу само уз подршку њених непријатеља, па су спремни да сваког дана поново полажу испит послушности и понизности према својим налогодавцима. А ови ће им, у то нема никакве сумње, давати подршку све док буду послушни и радили против интереса своје земље и свог народа, па у Србији неће бити ни праве демократије, ни независних медија, ни слободних избора.
После трагичних збивања у којима су обесмишљени огромни напори и жртве претходних генерација, Србија се опет нашла на раскршћу, али са много мање поуздања и снаге да изабере прави пут, па се, као и много пута у ранијој историји, само од себе намеће питање нашег даљег пута и опредељења, бирања између многих смерова и праваца, да бисмо изабрали онај за нас најбољи и нама најпримеренији. На несрећу, Србија је већ пошла једним од тих путева – погрешним. Очигледно је да земља пропада и да је све више незапослених, сиромашних, гладних и очајних људи. Тешкоће на које наилазимо и опасности које нас вребају на том погрешном путу требало би да нас увере у озбиљност ситуације и потребу мобилизације, ради уклањања препрека хуманом напретку и сузбијању негативних тенденција у нашем друштву. А да бисмо у томе успели, морамо се подигнути из понижавајућег положаја и стати на своје ноге, јер ћутање значи прихватање идеја мржње и страха, бежање од одговорности, пристајање на стварање кловновског менталитета који, изокрећући универзалне вредности, нуди нове фантазије и нове митове који замењују старе. То дугујемо не само себи самима, већ и нашој деци, у име света који ћемо им оставити. Ако то не урадимо, на ово поколење ће пасти тешка сенка и клетва косовске драме која траје већ више од шест векова.
Али како извести овај херојски подухват подизања из понижења? Пре свега, Србија мора престати да срља у прошлост са слабим владама и у гвозденом загрљају лоших пријатеља и лажних савезника. Њој је неопходна власт која ће направити потпуни преокрет у целокупној својој политици – и економској, и културној, и образовној, и унутрашњој, и спољној. У овом часу могућност за такав преокрет није видљива на политичком хоризонту Србије. Данас још увек за то нема услова, јер то не дозвољавају политички медиокритети, који, вођени личним интересом, већ дуже време воде и уништавају Србију. Данас је политичка ситуација у Србији таква да је довољна само једна раздвајајућа линија да оцрта читав политички рељеф Србије: с једне стране линије су све марионетске партије бившег и садашњег ДОС-а (све које су учествовале у власти после 2000. године), а с друге стране странке које неће да пристану на ту врсту понижења, или се надам да неће. Ових других је мало, док оних првих има много и, што је најгоре, све их је више. Додуше, напустила их је ДСС због разлике у односу према јужној српској покрајини (Космету), али им се придружила СПС чији је оснивач и неоспоран лидер био Слободан Милошевић. Наследници његове партије су издали све што се може издати: издали су своју идеологију, свој програм, своје гласаче, свог великог председника и, на крају, народ и државу, а све зарад сопственог комфора и уских личних интереса. По свој прилици, истим путем се спрема да крене и отцепљени део радикала, тзв. напредњаци, па је политичка и стварна ситуација у Србији данас више него безнадежна. Србија је доиста на лошем путу, без икаквих изгледа да поново стане на своје ноге, све док је воде потпуни политички слепци и праве кукавице, који знају само да понизно испуњавају жеље и налоге непријатеља свог народа.
Стварна ситуација је очајна, али за праве визионаре то није разлог за очајање већ да удвоструче напоре: они се морају борити да створе немогуће да би спровели у живот оптималну реалну могућност у датој ситуацији. На лоше путу којим данас иде Србија најпре се треба зауставити, јер за нешто више у овом часу нема довољно политичких снага. На следећим и сваким будућим изборима народ треба да ускрати поверење онима који раде у интересу туђина. А ако не знамо ко је ко међу нама, због велике смутње која се намерно ствара, знају непогрешиво ти туђини који нам воду муте: они које они подржавају знајте да нам раде о глави. Неко друго значење не могу имати ни та силна признања (награде) којима неке немачке организације обасипају председника Србије. Награда коју додељује непријатељ нема исто значење као награда коју додељују пријатељи. Признања непријатеља нам нису потребна. Потребно се усправити и стати на своје ноге. Као и у свим сличним околностима, излазак из дубоке кризе захтева интелектуалну снагу целог народа. Да би се зауставила и преокренула своје приоритете, Србији је потребна целокупна њена снага и енергија најбољег дела њеног народа. За преокрет у неком рационалнијем и хуманијем смеру потребно је мобилисати и оне снаге које су се, дубоко разочаране, привремено повукле са политичке сцене. Било би најбоље кад би се најумнији и најодговорнији непосредно укључили у политички живот ове умногоме распамећене заједнице, чија распамећеност у великој мери проистиче управо из упадљивог одсуства бољих и најбољих, уз поплаву и превласт неспособних и најнеспособнијих. Треба дати шансу најспособнијим и најобразованијим ствараоцима у свим областима привредног и културног развоја. Управљање земљом треба поверити способним и одговорним људима, оданим својој земљи и свом народу.
Данас је тешко рећи када ће и да ли ће уопште доћи до овог спасоносног преокрета у политичком и стварном животу Србије, али ако не дође, онда нико не може са сигурношћу предвидети какву ће судбину имати Србија.
Пост сцриптум: То је, овде само укратко назначена, политичка и стварна слика даначње Србије. За све овде наведене тврдње може се навести хиљаде непобитних чињеница и чврстих аргумената. Њих потврђује све што се догађало на овим просторима за последњих двадесет година. Осим тога, све овде изречене тврдње у погледу суморне слике нашег данашњег стања можемо чути из уста представника званичне власти и припадника појединиг партија на власти и у опозицији у њиховим међусобним оптуживањима за очигледан неуспех и катастрофалне последице десетогодишње транзиције спровођене по налогу и под будним оком њихових саветника са Запада. У тим њиховим међусобним оптуживањима има доста истина, без обзира на то с које стране се изговарају, али нико од њих нема или довољно храбрости или памети, или ни једног ни другог, да укаже на праве узроке овог ужасног пропадања Србије. А истина није невидљива. Њу добро изражава једна народна пословица која гласи: „Кад уђемо у воз који иде у погрешном правцу, све станице су погрешне.“ Србија данас иде у погрешном правцу, а они који је воде не знају да се зауставе.
Р Е З И М Е
Ауторов циљ је да утврди резултате и сагледа последице свега што се догађало на овим просторима за последњих двадесет година. При том истиче да ниједна озбиљна истраживачка метода неће посматрати резултат сам по себи и независно од пута и узрока који су до њега довели. Држећи се ове истраживачке методе, аутор прво разматра искуство стварања и рушења Југославије, да би, затим, размотрио монструозне планове и још монструозније поступке разбијача Југославије( југословенских сецесиониста и њихових страних подстрекача и заштитника) и описао херојски отпор српског народа у његовој праведној борб и за свој опстанак. Успостављање марионетске власти схвата као коначан пораз непокорне Србије, што илуструје катастрофалним последицама њеног управљања земљом последњих једанаест година, а Европску унију описује као још једну велику илузију које српски народ треба да се ослободи. Посебну пажњу је посветио опису данашњег понижавајућег положаја српског народа у који га је довела његова марионетска власт, па зато на крају истиче потребу и разматра могућност промене политике у Србији.