Десет је година од када је НАТО убио шеснаесторо радника Српске телевизије, а тог се датума у Србији сваке године рефреном: „Милановића на крст“ аболира НАТО. Моћ НАТО Звери огромна је и у несрећној Србији. Да није, макар би једне новине, или једна телевизија у последњих десет година 23. априла објавили тек један минут одбране новинара Драгољуба Милановића, 17-те жртве НАТО ракете бачене на телевизију. Да није Звер тако моћна, можда би Удружење новинара Србије покушало да заштити колегу. Можда би чак неко од новинарских званичника посетио новинара, песника и робијаша Драгољуба Милановића у Забели. А, можда би и садашњи руководиоци телевизије промовисали књигу Љиљане Милановић „Одмазда због истине“ и упркос томе што је та иста телевизија на којој је неколико деценија као новинар радила Љиљана Милановић и којој је некада Драгољуб Милановић био на челу последњих 9 година здушно рекламирала све, ама баш све што оправдава „НАТО интервенцију“ како већ власт у Србији често назива НАТО злочин.
Када већ то није урадио нико други, Љиљана Милановић је написала књигу о погрому, после петооктобарске ноћи, Драга Милановића о квази-суђењу, о интригама, о злу, о манипулацијама, о храбрости ретких и страху многих и објавила је баш сва документа и тужбу и пресуде и сведочења. Објавила је коначно и одбрану новинара Драгољуба Милановића која је проглашена државном тајном. Замислите суђење је јавно, тужба је јавна, сведоци оптужбе јавни, само је одбрана тајна. Може ли онда ико поверовати да је Милановић заиста крив и да процес против њега није био политички процес који су наредили Брисел и Вашингтон. Не треба власт у Србији да потцењује интелигенцију овог несрећног народа. Осудом Драгољуба Милановића на 10 година зато што је НАТО побио шеснаесторо радника телевизије ослобођени су кривице џелати, а кривцем је проглашена седамнаеста жртва. И када се погледају документа у књизи „Одмазда због истине“ падају у воду сва малограђанска рекла казала, тврдње да је Милановић требало да на Кошутњак измести телевизију, а вештак-генерал је доказао да би у Кошутњаку погинуло стотинак људи. На то је судија Радмила Драгичевић-Дичић (запамтите име госпође која носи повез на очима, а моглу уместо савести) рекла да је погинуло и три стотине запослених у Кошутњаку не би био крив. Госпођа Драгичевић-Дичић није дозволила да сведочи Момир Булатовић, премијер Савезне републике Југославије за време бомбардовања, који је од руководства РТС-а захтевао да интензивира програм, као што је то нормално у свакој земљи која је нападнута и то мучки и кукавички са безбедне висине из ваздуха.
Звер је бомбардовала телевизију као вампир ноћу пред зору у 2 часа и 6 минута, тек да би показала своју моћ и снагу, јер њој нико ништа не може и нико не сме да је осуди. Наравно како су глупе и провидне измишљотине невладиних организација, српске Медеје да је неко у Србији знао време и датум када ће телевизија бити бомбардована. Е, да је Против ваздушна одбрана знала датуме, време и места, где ће звер избацити свој прљави убиствени терет у Србији 1999 године у 78 дана бомбардовања не би нико страдао и ништа не би било погођено. Не господо натофили, у несрећној Србији ваш идол у Бриселу није глуп, а луд јесте. Да није лунатик, не би бомбардовао једну малу, европску, цивилизовану земљу, нити би уништио споменике културе једне древне цивилизације у једној прелепој блискоисточној држави.
Бојим се за живот Драгољуба Милановића, јер докле год је он жив, наћи ће се прво најхрабрији и малобројни, а затим све бројнији, који неће поверовати у измишљотину коју им заједнички намештају и Брисел и Вашингтон и њихове НВО и власт и судство, па ће једнога дана када битку изгубе натофили, а добију србофили и русофили, моћи да се суди правоме кривцу. Зато се бојим за живот свог колеге, сапетог у Забели, где ће остати докле год је у Србији власт пронатовска у последњих девет година и сада. А тек да натофили знају да нисмо глупи, и да знамо да су чланови Социјалистичке интернационале, у којој је ДС, и у коју се гура СПС заговарали или лично учествовали у бомбардовању Србије.
Драгољуб Милановић је воћка чудновата, у Рашкој рођен, на Космету стасао, Бог му дао слободну душу. Можда је човек слободнији у затвору него многи у Србији, меко поробљеној. Милановић је из затвора објавио збирку песама и једна се „1999. Косово-поново“ у славу свих жртава агресије НАТО земаља на нашу отаџбину и наравно 16 побијених радника РТС-а. Као Спартанци уочи битке код Термопила и Срби су се очистили и опојали и отишли да брани своју Хеладу, Србију и Косово. Милановић из затвора пева српским Лакедемоњанима:
„Слава Вама, који бранисте своје Косово.
не напуштајући дужност, храбри, предани
и чисти у свим деловима својим.“
Споменка Деретић