Однос морала и политике је вечно актуелно питање за филозофе, социологе, историчаре, журналисте, политичке мислиоце, али и за нас, обичне грађане.
Важе ли и вреде ли у политици иста она правила, разлози и начела која важе и вреде и у другим областима индивидуалног и колективног живљења или је политика као специфична делатност од њих изузета?
Да ли је, ако је изузета, политика онда по својој суштини неморална па са смирењем и стрпљењем имамо и политику и политичаре као такве, морално мањкаве, беспоговрно прихватати јер суштина професије у интересу народа и државе не дозвољава такве „слабости” као што је морал?
Има ли алата, инструмената, начина да политику утерамо у моралне оквире или морал убацимо у савремене српске политичке процесе?
Како су догађаји на српским просторима вековима крваво драматични, грађани су посебно заинтересовани да виде колико уопште морална начела усмеравају и ограничавају наше политичаре и друге јавне раднике.
У Србији сведочимо о јавном сукобу неколико праваца посматрања присутности морала у политици.
Већи, али политичким насиљем маргинализовани део народа поздравља и подржава образац Св.владике Николаја: „школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем и држава са Божијим благословом”.
Други део, тренутно у блажој дефанизиви, коалициони корпус велеиздајничких петооктобараца и тзв. невладиних аутошовиниста, без обзира на садашња њихова честа морална приговарања из оних неколико опзиционих клупа и преко многобројних натовских медија – у суштини следи ону Ђинђићеву: “коме је до морала нека иде у цркву”.
Са квази левичарским отклоном, политичку терцу Ђинђићевом ставу да су морал и поштење ствар религије а не политике даје Ивица Дачић који каже да својом политиком жели да „брани интересе земаљске а не небеске Србије”, али се и уједно и у ходу наслонио на актуелну премијерову „веберовску политику” у којој се „напредна држава не развија на циркусу, фолклору, спорту и гламуру”.
Премијер Србије тврди да се определио за протестантски морал у политици који по дефиницији карактеришу три начела: ако сам богатији од комшије -то није моја заслуга већ милост Небеска (скрушеност); оно што имам – није моје већ га морам увећавати и оставити наследницима (брига за будућност); своје богатство не треба да истичем већ треба да чиним добре ствари и дела за сиромашне (скромност, доброчинство и задужбинарство).
Сада, што се под премијеров удар тренутно од српских тајкуна, којима богатство уопште није пало са Неба, који су се веома истицали а нису баш бринули о опште друштвеној будућности и који иза себе немају задужбина, налази само Мирослав Мишковић – то је питање премијерове, у том делу, истинске политичке доследности.
Ми смо премијера, који је иначе гласан и строг човек (тв преноси седница владе, конференције за штампу, тв гостовања), видели да и у врло незгодним ситуцаијама, попут оне после Србренице чини за њега екстремно велики психички напор те упорно „скрушено”“ и после свега „пружа руку помирења”.
Претходно је такву слику урби ет орби премијер слао наступом испред порушеног генералштаба и недавно, испод моста код Сремске Раче.
Премијер се често у својим иступима позива и на политику кнеза Милоша, а оно што у ствари повезује Вебера и Милоша је лукавост.
Када се тихо обогатите, каобајаги скривено помажете сиротињу и на крају, поред финансијски обезбеђене породице, народу оставите зграде и фондове – ви сте доброчинитељ, али и лукав човек.
Да ли сте били баш апсолутно морални током живота, да ли сте се обогатили на неправедно ниско плаћаним и неплаћаним надницама радницима, окористили се о државни монопол, злоупотребили политичке везе и слично, наследним генерацијама, које ће учити у вашим зградама и користити стипендије које сте им оставили, неће бити уопште важно.
За њих сте ви високоморални у савременом тренутку а ако се у архивама појави макар и трећина нагорелог папира са писаном изјавом сведока епохе, било какве кредибилности, а који вашу моралност потврђује, тим још боље.
У том смислу, по њему лукаво, премијеру не пада тешко да прети свим тајкунима а хапси само једног, даје политичке комплименте госпођи Меркел, бираним речима говори о америчким званичницима и њиховој политици и упоредо у српској скупштини наређује усвајање ИПАПа.
Премијер веома успорено али чврсто спроводи Бриселске споразуме, апелује а на апелима стане у вези садистичког и незаконитог утамничења Оливера Ивановића, јавно демонстрира отклон од Сиризе, са неразумевањем али благошћу посматра Орбана како подиже зид на граници, невољно али тихо и без буке прати изручење Драгана Васиљковића и хапшење генерала Ђукића, толерише инвазију арапских имиграната и истиче срдачну али чврсту дистанцу према економским, политичким и војним интеграцијама које у свету предводи Руска Федерација
Премијер тако и даље мисли да веберовски и лукаво купује време.
У ЕУ, као крајњем прокламованом циљу политике ове владе, свима је јасно шта премијер Србије у ствари ради, али им се не исплати још да га нападају.
У Великој Британији је свима од почетка јасно, а и исплати им се, да га одмах нападну јер ће они и онако брзо изаћи из ЕУ а њихова слика британских интереса на Балкану не сме ни у валеру да измени боју, а премијерова политика њихове интересе у суштини другачије није ни озбиљније напала, осим у валеру.
Само је мало интезивније него уобичајено, стајањем испред британске слике Балкана, направила благи одраз преко неког валера огледаног рецимо у премијеровим изјавама да се у Сребреници догодио масакр, масовни злочин, да ће наклонити главу испред споменика жртава, да ће… е, не може.
Британци нису видели разлога ни то да дозволе.
Нису хтели да допусте ни милиметар простора за наше часно признавање политичког и дипломатског пораза и свесно су се упустили у сопствени искреирани брутални дипломатски пораз у ОУН не би ли премијера Србије тим путем и јавно озваничили, иако као слабог, али ипак као свог политичког противника и раскринкали његову личну „везу” са Руском Федерацијом и поред Николићевог искакања писањем молбе Путину и писма Јелисавети Другој.
Премијеров механизам владања и вођења спољне политике путем калемљења протестантских начела у друштву изниклом на Светосављу и касније антифашизму је можда у некој милисекунди збунило непријатеље постојања српске државе и интереса српске нације, али их није помело и одвукло са магистралних праваца деловања према нама која су и садржински и по суштини непријатељска.
На унутрашњем плану веберовски калем је произвео да се домаћи, на шпекулацијама настао крупни капитал склонио у сенку и више не боде очи осиромашеној јавности, а да се упоредо до неба медијски истиче сваки странац, од оног који отвори и канцеларију за посматрање привредног амбијента у земљи, до оног који и за добре наше паре отвори неколико стотина радних места – баш онако како је премијер наредио.
Тако смо, на основу те премијерове политике, на светлост сунца добили право постојања и апсолутне власти СНС-партијске државе, власт увезаних група које су од политике направиле најуноснију професију у земљи и које међусобним играма, калкулацијама и домуђавањима непрестано подваљују народу.
И оно што се зове патриотска опозиција и што фингира патротску опозицију има проблем са моралним начелима приликом артикулисања своје политике.
Последњи и најсвежији пример је Војислав Шешељ, који са пуним устима увреда на рачун „Николића-издајника”, којег „мрзи” и пуним рукама спаљених шаховница, упоредо, знајући да је у данима обележавања усташке Олује, а због још многобројних неразјашњених околности у вези те трагедије најтеже бранити покојног Милошевића – само пар месеци након плачног гласа поред његовог гроба – истог у интервју СНС гласилу Курир, инсинуацијама га одвратно оклеветао да је Републику Српску Крајину свесно жртвовао зарад стварања Републике Српске и тиме још више учврстио неморални, интересни и непринципијелни савез са Александром Вучићем а самим тим и посредно са у морално-политичком смислу најпропадљивијом особом модерне српске политике, Вуком Драшковићем.
Војислав Шешељ јесте у оквиру исте теме рекао да је Милошевић имао другачије намере и да је касније био „изигран” од англосаксонског фактора но, узимајући у обзир вансеријски интелект, искуство, знање а истине ради и његову познату политичку превртљивост, нико не може да посумња у Шешељеву евентуалну неспретност и случајну вербалну аљкавост која је ван његових моћи касније медијски злоупотребљена.
Тај господин је увек знао шта говори, коме и када говори.
Такав случај је био и са Слободаном Милошевићем, али у сасвим другом политичко-моралном контексту у односу на Војислава Шешеља тако да ни у затворској ћелији Војислав Шешељ није могао да чује неко „признање” од покојног Милошевића у вези предаје Крајине Хрватима те је последњи интервју Војислава Шешеља СНСовом службеном гласнику дефиниција нечасног спровођења дневне политике са дугорочним штетним ефектима по националне и државне интересе.
Тим више, раније изјаве Војислава Шешеља у којима је политички ангажман Санде Рашковић Ивић оцењивао као удружену политичку диверзију САД и владе СНС а што је каснији нервозни и нестрпљиви удар СНСа на реформисани ДСС демантовао и потврдио да је Шешељев напад на ДСС наручен из Немањине улице, сада Санди Рашковић Ивић дају више снаге и моралног ауторитета у њеном политичком деловању у односу на ангажман СРС и Војислава Шешеља и упоредно изазивају више поверења код бирача него сва халабука, дрека и вика СРС која се од некадашњег ДОСовског лупања у лонце и шерпе разликује само у снази акустичне непогоде и немоћи да се промени тренутни однос политичких снага а покупе бачене медијске мрвице са стола господара Вучића којем је Војислав Шешељ у ствари у континуитету изјавиљује покорност.
СРС је партија-човек, СНС је партија-држава.
Обе врсте политичког деловања су осуђене на пропаст јер су то пројекти који политику одвлаче далеко од морала а на крају свега, на основу народног осећаја за правду и право и због општенационалне разочараности у политичке партије као посреднике у артикулисању својих хтења и тежњи на државном нивоу, народ у Србији је у потрази и првенствено посматра и оцењује лични однос сваког појединца према моралу у политичком деловању и почиње на основу тога да се опредељује.
Ту подвале неће проћи, ни ако сте протестант ни ако нисте, како Војислав Шешељ рече „идеални хришћанин”.
У оба случаја, и ако дубоко у вези, српска политичка будућност тражи ипак нешто друго, одавно већ познато – политику са поштењем.