ЗАЕВ И ШИПТАРСКЕ ПАРТИЈЕ ОД САМОГ ПОЧЕТКА СУ СЕ ПОНАШАЛИ – ЗАВЕРЕНИЧКИ
- На овим просторима сила Албанаца побеђује јер иза сваког албанског топуза – као подршка – стоје англоамерички томахавк и бриселска економска батина
- Узимајући у обзир да неки европски политичари, који су уједно и осведочени непријатељи Православља, као што је Карл Билт, захтевају распоређивање европске војне мировне мисије у Македонији, њен председник Ђорђе Иванов има обавезу да предузме све радње којима ће неутралисати претње крвожедних бриселских апаратчика попут Карла Билта да ће Македонија бити окупирана у корист албанских сепаратиста и ради насилног спровођења њихове Тиранске платформе
- Ако нови председник македонске скупштине ипак буде Талат Џафери, један од бивших команданата терористичке ОНА, сада пресвучен у функционера албанске Демократске уније за интеграције, а место председника владе преузме Зоран Заев – Албанци ће на још један огроман корак од седам миља бити ближи наношењу коначног пораза македонској државној политици, словенском православљу и словенском органском склопу на Балкану
- Лековито би за македонску државу и нацију било када би Иванов иницирао повлачење признања државности тзв. Републике Косово и на тај начин, осим исправљања велике стратешке грешке коју је направила његова влада, тиме и са македонске стране иницирао почетак поступка раскринкавања англосаксонског пројекта Велике Албаније
КАДА право изгуби битку са силом страсти се распламсавају до победе оног у кога је сила јача.
На овим просторима сила Албанаца побеђује јер иза сваког албанског топуза као подршка стоје англоамерички томахавк и бриселска економска батина.
Македонска држава је за тамошње Албанце привремени инструмент задовољења индивидуалних интереса сваког македонског Албанца појединачно и Албанци неће престати да воде борбу за победу сопствених вредности без обзира шта осећа и мисли други, већи и старији конститутивни елемент тог државног идентитета.
Албанци у Македонији – и поред свих привилегија које су до сада остварили а на основу етничке припадности и вероисповести – инсистирају на даљем ширењу права за свој матерњи језик без обзира на своје бројно стање, а све у крајњем циљу остваривања права на националну територију коју желе да одвоје од македонске државе и коју ће са већ освојеним Косовом и Метохијом касније унети у Природну илити Велику Албанију.
Са ове временске дистанце и на основу до сада доступних доказа – можемо ван сваке разумне сумње закључити да се током и по завршетку изборног поступка у Републици Македонији догодио низ тешких повреда изборног процеса те да се сходно томе на крају он не може прогласити правно ваљаним а његови резултати не могу бити општеобавезујући.
Те повреде дају за право председнику Иванову да оспори и онемогући намеру политичке организације СДСМ да у садејству са албанским политичким организацијама преузме вршење власти у земљи.
Председник Иванов је са правом имао основану сумњу, а касније и доказе, да СДСМ и албанске политичке партије у Републици Македонији, својим деловањима стварају неподношљиву ситуацију потпуне несигурности, па чак и ситуацију без наде за даљи опстанак становника македонске националности на територијама на западу Републике као и озбиљне претње по опстанак македонског суверенитета на том делу државне територије и најаву снажног поремећаја унутрашњег уређења земље, до опасности и по њен сам опстанак.
Оквирни споразум из Охрида, постигнут између македонске државе и албанских терориста који су 2001. године политичко-правним насиљем тзв. међународне заједнице добили легитимитет ратујуће стране, увео је као обавезујући принцип да након завршетка изборног процеса, скупштинску већину и извршну власт у Републици Македонији састављају и чине победничка политичка организација из македонског националног корпуса и победничка политичка организација из албанског националног корпуса, дакле, договорено је и кроз одговарајуће законе наложено примењивање принципа да победник – изборно најјача етничка политичка странка Македонаца са победником – изборно најјачом етничком политичком странком Албанаца – формира скупштинску већину и чини извршну власт .
Током предизборне кампање, део учесника у изборима, СДСМ и албанске политичке партије, прикрио је од јавности раније постигнути договор да ће скупштинску већину и владу заједнички формирати без обзира на постизборни међусобни однос снага између политичких партија из македонског националног корпуса а за шта се докази појављују на дневној бази те су тако унапред обесмислили и апсолутно девастирали демократски капацитет избора и претходно усвојене и договорене стандарде у процесу формирања скупштинске и извршне власти у Републици Македонији.
Завереничком праксом, увидевши да након пребројаних гласова нису успели да остваре свој циљ кроз изборни процес, СДСМ и албанске партије су фингирале политичке преговоре и то, прво унапред договорено на пропаст осуђене преговоре албанских партија са победничком ВМРО и касније, накнадним јавним убацивањем Тиранске платформе у тзв. преговоре албанских партија са СДСМ (који у ствари нису ни били преговори о формирању скупштинске већине већ јавно обелодањивање склапања противправне коалиције у односу на Охридски оквирни споразум) а зарад спровођења антисуверенистичке политике у односу на Републику Македонију.
Правна доктрина је у овом случају јасна: завереничко деловање дела учесника изборног процеса, са јасним доказима о утицају трећих држава на исход изборног процеса, даје апсолутно право председнику Иванову да заузме становиште да је државно уређење Републике нападнуто те да сходно таквом стању ствари – као суверен – својим деловањем неизоставно приступи процесу отклањања такве опасности по државу, а што је и учинио поступком недавања мандата противправној коалицији (и по начину на који је створена, али и на основу антидржавне политике коју као власт жели да спроведе).
Након завршетка избора, део учесника који од Иванова захтева мандат нескривено не испуњава договорене демократске стандарде и своје политичко деловање заснива на усаглашавању интереса албанске националне мањине у Македонији са властима у Тирани и Приштини а на уштрб права већинског народа у Републици Македонији – Македонаца.
И само англосаксонско право даје подршку председнику Иванову јер ако се утврди да је један од учесника изборног процеса под утицајем непрекидних подстицаја из иностранства и има јак мотив да интересе иностранства стави изнад интереса државе у којој учествује у изборном процесу – његова захтев да врши власт се одбацује.
На све позиве председника Иванова члановима противправне коалиције да истинито сведоче о својим намерама током евентуалног вршења власти, чланови коалиције су давали и даље дају нејасне, неистините и контрадикторне изјаве. Њима су прикривали и прикривају од јавности крајње политичке домете Тиранске платформе, а то њихово политичко деловање из јавно-политичког пребацује у завереничко и тако га ставља ван закона.
Ствари не мењају ни последња обраћања Зорана Заева у којима је – најављујући нову владу о двојезичности – говорио тросмислено а о албанским захтевима да се осуди „геноцид” над њима од 1912. до 1956. као о теми о којој ће дебатовати историчари и – да је време предизборних програма и платформи прошло – те да је баш оно што говори у последњем обраћању програм нове владе.
Уз чињеницу да су се против досадашњег државног уређења суверене и независне Македоније и у њен изборни процес активно укључиле треће државе, Република Албанија и тзв. „Република Косово” уз подршку САД, Велике Британије и Немачке, и да се не понашају неутрално већ активно врше притисак на институцију Председника Републике да легализује претходна противправна деловања СДСМ и албанских националних партија – председник Иванов нема избора него да у складу са објективним стањем у држави такве процесе заустави.
Ако то у неком тренутку буде неопходно – и уз асистенцију војске и полиције, како би стање ствари у држави вратио у легитимне оквире.
Председник Иванов мора по Уставу да предузме све неопходне радње којима ће спречити оружане нападе на цивилне и војне установе у Македонији и насилна премештања становништва а којима су политички прваци албанске националне мањине до сада прибегавали када би наишли на уставно-правне препреке у остваривању својих циљева.
Узимајући у обзир да неки европски политичари, који су уједно и осведочени непријатељи Православља, као што је Карл Билт, захтевају распоређивање европске војне мировне мисије у Македонији, председник Иванов има обавезу да предузме све радње којима ће неутралисати претње крвожедних бриселских апаратчика попут Карла Билта да ће Македонија бити окупирана у корист албанских сепаратиста и ради насилног спровођења њихове Тиранске платформе.
Лековито и за македонску државу и нацију би такође било када би Иванов иницирао повлачење признања државности тзв. Републици Косово и на тај начин, осим исправљања велике стратешке грешке коју је направила његова влада, тиме и са македонске стране иницирао почетак поступка раскринкавања англосаксонског пројекта Велике Албаније на Балкану.
Ако нови председник македонске скупштине ипак буде Талат Џафери, један од бивших команданата терористичке ОНА, сада пресвучен у функционера албанске Демократске уније за интеграције, а место председника владе преузме Зоран Заев – Албанци ће на још један огроман корак од седам миља бити ближи наношењу коначног пораза македонској државној политици, пораза словенском православљу, пораза словенском органском склопу на Балкану и успешном настављању савременог „ширења албанског животног простора”.