„Хтео сам, прво, да покажем тиранији
да ми нисмо животиња за јарам,
но да смо народ за слободу;
друго, да покажемо, млађем нараштају
да поштени родољуби ни пред каквом
тиранијом пузати неће!“
Василије – Васа Пелагић
Политичко обраћање новоизабране председнице Демократске странке Србије, Санде Рашковић Ивић, политичкој јавности Србије, да ће од сада њена странка постати центар патриотског окупљања, као и формирање новог патриотског и народног савеза између Покрета за Србију и Источне алтернативе нису само изазвали различите политичке коментаре, већ са повратком Војислава Шешеља из Хага уздрмали вишестраначку политичку сцену Србије и изазвали геополитичка таласања на Балкану. Одједном су у центар српске политичке јавности избила на површину, иначе, потиснута питања о стварном карактеру и улози вишестраначког система Србије, карактеру компрадорских политичких елита, дилеме о даљој трансформацији уставног система Србије, уопште најзначајнији аспекти актуелне унутрашње и спољне политике. На дневни ред је дошло преиспитивање целокупне националне стратегије.
Покретање нових политичких иницијатива и захтева за организовање патриотског блока није случајно и најмање би требало да изненади било кога, поготово онда када се зна да су у дугој и тешкој српској националној историји теме „отаџбинства“ и „патриотизма“ увек по свом значају надилазиле конкретне односе политичких снага у српском друштву, чак и вишестраначког система и свакодневни медијско-информативни политички ангажман, поготово манипулације. Због тога може само да изненади чињеница да данас појединим индивидуалним и колективним политичким субјектима смета отаџбинска расправа, поготово мобилизација патриотских снага, у суштини подизање успаваног српског националног духа на запљуснутим таласима глобализма на Балкану.
Мало је речи у српском речнику које у тој мери имају магичну моћ, моћ патриотске мобилизације, па самим тим и друштвених промена, као што су то речи отаџбина и патриотизам. Из наше националне историје добро је познато да су српска држава и српски народ често стајали на путу светским моћницима, светским империјама, као и да су се у тако насталом политичком и друштвеном амбијенту поједини домаћи политичари и интелектуалци, нажалост, веома често и тешко слагали кад је реч о патриотизму и отаџбинским прегнућима. Из историјског искуства познато је да су често и нови империјални господари, опијени сопственом моћи, уображавали да је остваривање апсолутне доминације ефемерно питање, питање дана и времена, као да није судбинске природе. Примера ради, и када актуелне политичке елите у Србији умисле и уобразе да имају привилегију у историјском националном ходу, стварна државна и политичка дешавања најчешће их веома брзо оповргну и демантују. Србија се и данас на почетку 21. века геополитички налази на изузетном „трусном“ подручју, а познато је да Балкан у таквим ситуацијама заоштравања међународних односа високог интензитета постаје подручје непресушних извора заплета и могућих конфликата.
Наш мали српски народ преживљава тако дубоку државну кризу да се често заборавља и ко смо и какви су нам корени и коме припадамо. Глобалисти су најчешће равнодушни према традицији, посебно изворности и лепоти српског националног духа. Без сумње, национални идентитет и слобода су у историји најчешће нападани, мада баш они представљају највећу вредност српске националне историје. Љубав српског народа према отаџбини је исконска и дубока, тако да се она ни данас, као и до сада у даљој и ближој историји не може доводити у питање.
Савремена српска плуралистичка политичка сцена настала осамдесетих година 20. века у политичким процесима превазилажења монопола једне партије, испољила је до сада изразит дефицит ефикасности и политичког консензуса. Сувише је мало рећи да су нове политичке странке у Србији од краја 20. века, углавном, странке политичких лидера, да не поштују начела унутарпартијске демократије и да се политичке странке превасходно боре за власт, а не за националне и државне интересе. Србија није каснила у вишестраначкој политичкој демократији, закон о политичким странкама у Србији донет је још 20. јула 1990. године, а југословенски вишестраначки закон 25. јула исте године. Нови српски вишестраначки систем, можемо са сигурношћу рећи, је превазишао недостатке политичких избора одржаних у периоду између два рата и то 1921. и 1929. (према изборном закону од 1920. према којем жене нису имале право гласа), и политичких избора одржаних 1931. и 1938. (према изборном закону донетом 1931) када је гласање морало да буде јавно.
Од 1990. до данас су шест пута успешно (1990, 1992, 1997, 2004, 2008, 2012) и четири пута неуспешно (1997, два пута 2002. и 2003) одржани избори за председника Србије, да би избори за посланике у Народној скупштини били одржани девет пута (1990, 1992, 1993, 1997, 2000, 2003, 2007, 2008. и 2012). После нешто мање од тридесетогодишњег развоја новог вишестраначког политичког система Србије отвара се питање зашто овај нови политички систем до сада није успео да оствари виши квалитет политичког живота, афирмисао нове политичке идеје, програме и алтернативне начине живота, створио претпоставке за један много виши ниво демократског и ефикасног политичког система, док је што директно, а што посредно био саучесник у процесима дезинтеграције и денацификације сопствене државе. Осим тога, резултати научних истраживања јасно указују да су баш политичке странке главни извор корупције у српском друштву и држави Србији, а да је тек после њих корупција најзуступљенија у судству, здравству, грађевинарству, финансирању инфраструктурних објеката, итд. Често је и сумњив начин финансирања политичких странака, као и постављање страначких подобних политичких субјеката на јавне положаје. Није спорно да политичке странке поседују високу политичку моћ данас у Србији, али дилема настаје онда када се поставља питање њихове нереципрочне политичке одговорности за судбину земље.
Посматрајаћи и данас сложену демографску структуру становништва Србије значајно је, бар у неколико реченица, елаборирати положај и улогу партија националних мањина у вишестраначком систему Србије. Политичке странке националних мањина у претходном историјском периоду – Странка демократске акције, Листа за Санџак – др Сулејман Угљанин, Савез војвођанских Мађара, Демократска заједница Хрвата и, у почетном периоду вишестраначја, Демократска унија Албанаца и Демократски глас савеза, уопште странке муслиманских, мађарских, хрватских, албанских и других националних мањина су у различитим и појединим периодима и политичким околностима биле присутне и у републичком и у савезном парламенту.
Данас када је српски народ поново суочен са озбиљним спољним и унутрашњим изазовима дезинтеграције српских државних простора, неопходно је бити свестан чињенице да утицај ових странака, независно о ком парламенту се ради, никада није био такав да би омогућио да се издејствују политички захтеви у смислу „специјалних аутономија“, поготово не сецесионизма, већ да је за то одувек био неопходан кључни утицај страних ментора.
У лавиринту актуелног вишестраначког политичког система Србије код највећих имена уставно-правне науке ни данас не постоји научна и политичка сагласност. Постојећи уставни систем најчешће се третира као допуна Устава од 1990. године, тј. као систем рационализованог парламентаризма или полупредседнички систем, мада постоје многобројне критике политичког система, посебно кад се ради о „глави нације“, тј. шефу државе и његовим уставним надлежностима, бицефалној егзекутиви коју чине премијер и председник Републике. Оцене су да између ова два најзначајнија субјекта уставног система не постоји институционално регулисана стална и суштинска координација, већ да они функционишу као „системи у систему“, што ствара блокаде да уставни систем као целина оствари један много виши системски капацитет, а према томе и нови кавалитет.
Отаџбина је код Срба била увек изнад политике, тј. свака политика је морала да служи интересима отаџбине. Због тога постављамо питање с почетка ове синтетичке елаборације „коме данас смета патриотски блок“ кад је прича о патриотизму, у ствари, одувек била прича о томе како се жртвује за сопствену отаџбину. Сви индивидуални и политички субјекти данас у Србији, независно од њиховог политичког рејтинга и места у хијерархији власти, морали би да буду свесни чињенице да је одувек постојао континуитет, непресушност, истрајност и непоколебљивост патриотских извора и енергије у српском народу. Савремна светска криза опасно прети глобалним конфликтима, док деградација међународних институција, као и рушење и обезвређивање међународног правног поретка, посебно парадокси, који се манифестују и увеличавају кад се ради о различитим политичким критеријумима према великим и малим народима и према великим и малим државама, посебно нова ратна жаришта како у Украјини, тако до јуче на Балкану, требало би да буду јасно и довољно упозорење народу Србије, посебно његовим политичким елитама да свака брига за судбину отаџбине није сувишна, већ је есенција њеног унутрашњег националног, политичког, економског, културног, државног стања и геополитичког положаја, нешто је нужно и узвишено.
Мр Јово Марковић
Др Горан Буџак