Познати оријенталиста и бивши амбасадор у Анкари и Ватикану, професор Дарко Танасковић, говорећи о својој књизи под насловом „Неоосманизам“, и са поднасловом Повратак Турске на Балкан, каже да Турска никада није отишла са Балкана, али да се сада и дипломатски, и економски, и цивилизацијски враћа.
„Неоосманизам је настојање да се у измењеној слици односа Турска врати као кључни чинилац на просторе који су некада били у саставу Османског царства, а Балкан и Блиски исток су на њеној листи приоритета пре Кавказа, јер Турска је врло прагматична држава, и има невероватан осећај за тренутак“, рекао је Танасковић.
Додао је и да српска политика веома добро и пажљиво увиђа колико је велики значај Турске у региону, и да је кренула да тражи формулу најбољих односа са Турском која је ту незаобилазна. Та формула још настаје, а кад је реч о промени у којој Турска више није Ататуркова, то се нешто спорије уочава, јер Турска добрим делом то и јесте, она вероватно неће постати Иран, или Сауди Арабија.
„Међутим, у читавој тој подели, одговарала је представа о Турској као и даље секуларној, држави умереног ислама, а у међувремену у Турској је једна партија исламска већ девет година на власти, па сада јесте питање како се према тој промени поставити“, каже Танасковић.
Такође, свако има своју представу о прошлости, и то се на Балкану можда и најбоље види.
„Често смо пренеражени тиме како се у Турској на прошлост гледа, а не можемо очекивати да ће савремени Турци имати исту слику као и ми, који смо под Османским царством живели, али, ако хоћемо боље сутра, те различите пројекције историје, та фалскификација, не смеју да оптерећују будућност у мери у којој је сада тако“, рекао је.
Џорџ Фридман предвиђа да ће главну реч на Балкану водити Русија и Турска, а Танасковић тврди да је у питању једна типична америчка прогноза, да у Америци постоји једна геополитичка струја према којој би Турска требала да буде „некакав Пијемонт држава које су некада биле под њениом саставом“, да би се дошло до стабилности, али ја не мислим ни да се Русија повукла са Балкана, напротив, сматрам да је врло прецизно дефинисала тачке својих интереса. Оваквој Унији такве прогнозе сигурно не одговарају.
Лицемерна рационалност ЕУ
О односу Турске и ЕУ каже да је став ЕУ према Турској логично лицемеран, и да је јасно да Турска никада неће постати интегрални члан Уније, а ако и постане то неће бити Унија какву сада знамо.
Та нека врста могуће компензације по којој се Турској нуди Балкан, може се чути по одређеним европским круговима, али они који одлучују у Турској јасно знају да је ЕУ далеко, али им то одговара као неки дискурс којим се служе.
„Мој је утисак да и у делу политичког естаблишмента западног Балкана постоји та примисао да ће Турска бити овде, и да треба стабилизовати простор у којем би Турска била јако добар партнер“, рекао је Танасковић.
Додао је и да је Турска држава са протурском политиком, па је таква и њена проевропска политика, тамо где види интерес таква ће бити, са жељом да се наравно поново потврди као равноправан партнер Европе, као што је то некада било Османско царство.
Танасковић каже да Турска жели у ЕУ на начин који би њој одговарао, али зна да ће то бити тешко и истиче да је мало искрености у односима на међународној сцени, и да су нешто искренији на економском плану.
Оријентално, од кухиње до музике
Оријент је и данас интегрални део овдашњег бића, па и савременог идентитета, од кухиње до музике, а турске серије које су овде гледане су плански добро осмишљене од стране тимова стручњака, да прикажу једну „зашећерену“ слику данашње Турске, која је далеко од истине.
О посети турског министра иностраних послова Давутоглуа Бањалуци, где је разговарао са Милорадом Додиком, рекао је да је Давутоглу теоријски осмислио и заокружио формулу неоосманистичке политике која одавно постоји, и да он понекада недипломатски изражава поверење у снагу исламских векова које би требало обновити, па је он симбол те политике.
„Мени је у целој причи важније и битније од инцидента са заставом у Бањалуци, то што је Давутоглу схватио да мора да оде у Бањалуку, и да без тога нема оне посредничке улоге коју желе у Босни, иако мислим да није у питању нека стварна промена“, навео је Танасковић.
О утицају Турске на сукоб у исламској заједници у Србији каже да у Турској знају да би сви лидери верског живота муслимана на овом простору могли бити њихови шићеници ако то хоће, „али, чини ми се, да је овде предност дата политичким контактима, преко Владе Србије, јер Турска жели да се представи као секуларна, и као конструктивна, а да ли може допринети помирењу, тешко је рећи, јер отишло се предалеко, па укључујући и амбиције појединаца. Сигурно је да и мећу нашим Бошњацима Турска остаје најважнија на Балкану“.
„Јасно је и да муфтија Зукорлић настоји да произведе једно стање духа на одређеним деловима Србије, да је она недовршена држава, без капацитета власти за превазилажење тешке фазе, и да се сада Санџак показује као лакмус папир на којем се та недовршеност државе види. Такође, мислим да ће држава погрешити ако на прави начин не одмери кораке, да му не придаје сувише значаја, али ни да потцени разорни потенцијал оваквог делања, који никако није пријатељски“, сматра Танасковић.
Што се тиче 2013. године и обележавања 1700 година од Миланског едикта, и како тумачи евентуални долазак папе у Србију, Танасковић је рекао да треба пажљиво поставити ствари, да је то велика тема, и деликатна, још од периода НДХ, па и распада Југославије и улоге Ватикана у свему томе.
Тако је каже, разумљив непријатељски став према папиној посети, и нека врста предубеђења, али закључује да се они који себе сматрају бољим хришћанима од католика не требају плашити папине посете, уколико себе сматрају правим и истинским.
„Са чисто реалполитичког становишта нема места за одбојност тог типа, јер од тога можемо имати само користи, а никакву штету, јер ирационалност такве врсте је непотребна“, закључио је Танасковић.