Бивши југославенски велепосланик у Турској и Ватикану, београдски свеучилишни професор те аутор књиге “Неоосманизам” др. Дарко Танасковић говори за Вечерњи.ба
Бивши југославенски велепосланик у Турској и Ватикану, београдски свеучилишни професор те аутор књиге знаковита наслова “Неоосманизам” др. Дарко Танасковић говори: француски, енглески, арапски, турски, талијански и руски језик, а познаје латински и старогрчки. Но код нашег суговорника ни трага било каквој надмености. Када смо договарали интервју, одговор је гласио: – Врло радо, чим се вратим из Ирана. И тако је и било. На простору југоисточне Еуропе, а и знатно шире, вјеројатно не постоји особа која боље познаје и разумије нову турску политику према Балкану од др. Танасковића. А када турски премијер Реџеп Тајип Ердоган у изборној ноћи каже како је побједом његове странке Сарајево побиједило једнако као и Истанбул, не треба вам бољи повод за интервју.
Потврђује ли додатно та недавна изјава турскога премијера тезу о неоосманизму?
Наравно да потврђује! У новије вријеме турски дужносници се све мање устежу да јавно демонстрирају своје неоосманистичке пориве. То се може објаснити на више начина. С једне стране, можда се осјећају довољно јаки да напусте кетманско држање, иначе својствено неоосманизму. С друге, пак, стране, вјеројатно процјењују да су такви повремени изљеви одлична инвестиција за унутарњу политичку употребу, јер Турци уживају у објављивању повратка насљеднице Османског Царства на велику свјетску сцену. Премијер Ердоган је изразито каризматичан политичар, с освједочено истанчаним слухом за очекивања својих бирача и мајстор комбинирања умјерене и запаљиве реторике.
Али што је с реакцијама?
На исказивање оваквих непримјерених неоосманистичких претензија у државама на чија се подручја или непосредно окружење оне односе обично нема адекватног, па ни било каквог службеног и јавног реагирања, што неоосманисте логично охрабрује, као што их, с друге стране, потиче и пуна спремност да се у муслиманским срединама на Балкану таква патерналистичка оглашавања захвално прихвате. Примјерице, предсједник новоосноване и вишеструко проблематичне Бошњачке академије наука, др. Ферид Мухић у честитци Ердогану на изборној побједи, између осталога, поручује: “Увјерљива побједа Ваше странке извор је радости за народ Републике Турске, али и за нас Бошњаке и друге муслимане, као и за све слободољубиве народе у окружењу. Нећу претјерати ако кажем да је ово уистину повијесна побједа коју ми разумијемо као нову страницу улоге Турске у регији и свијету”. Истодобно, турски велепосланик у Београду Али Риза Çолак у интервјуу Политици на опробани начин настоји релативизирати смисао и политички досег Ердоганове “спонтане изјаве”: “Али, пустите то. То је ствар изборне кампање и тренутног надахнућа”. Као да се обраћа дјеци у вртићу, а не грађанима земље своје акредитације! Сложит ћемо се да је код Ердогана ријеч о надахнућу, али трајном.
Како бисте на најједноставнији начин објаснили термин “неоосманизам”?
Неоосманизам је, према моме схваћању, дубинска вриједносна, идеолошка и психолошка константа укупног државно-националног наступања Турске у међународним односима, с циљем да се у сувременим увјетима, средствима и методама прилагођеним модерним временима и свјетским токовима, до највеће могуће мјере обнови доминантан утјецај Турске у областима које су тијеком одређеног повијесног раздобља биле у саставу Османскога Царства. У том смислу, приоритетне регионалне мете неоосманизма јесу Балкан, Блиски исток и Кавказ, што је турски министар вањских послова Ахмет Давутоğлу изричито назначио у својој програмској књизи “Стратегијска дубина”, која је досад имала 68 издања!
Но у Анкари и Сарајеву нису одушевљени тим термином!?
Разумљиво је што нису! То је и најсигурнија потврда да је он адекватан. Реагирајући на моју књигу “Неоосманизам” и на једно појављивање на сарајевској телевизији, угледни професор шеријатског права Фикрет Карчић оспорио је знанствену одрживост примјењивања термина “неоосманизам” на сувремену политику Турске. Покушао је, заправо, расправу са суштине премјестити на форму. Иако сматрам да колега Карчић и његови истомишљеници нису ни формално, односно знанствено у праву, одговорио сам да ћу радо прихватити неки погоднији стручни назив, ако га аргументирано предложе, али не и да се довођењем у питање одрживости термина “неоосманизам” посредно доведе у питање и постојање појаве која је њиме означена, а оно је објективно неоспориво.
Је ли јавна објава те политике, осим књиге “Стратегијска дубина”, био и сада већ чувени сарајевски говор турскога министра вањских послова Ахмета Давутоглуа?
Свакако! Или, можда точније, била је то досад најотворенија и најемотивнија, крајње недипломатска јавна демонстрација онога што лежи на срцу сваком истинском неоосманисту. Мислим да бисмо морали бити захвални министру Давутоглу на том понесеном пледоајеу за обнову “османског Балкана”, којим је многим овдашњим невјерним Томама отворио очи. Додуше, не и свима.
Због чега је у овом тренутку за турску политику Балкан већи приоритет од примјерице Кавказа?
Зато што им се чини да, с обзиром на актуалну политичку и економску коњунктуру, на Балкану могу више постићи. Кавказ је енергетски важнији, сложенији, јогунастији, а и Русија је преблизу. Осим тога, Балкан је улог и у “надгорњавању” с ЕУ и простор који Турској осигурава статус еуропске државе. Тренутно је, међутим, и Балкан потиснут непосредном актуалношћу Блиског истока.
Колики је данас утјецај турске политике на Балкану, када бисмо га мјерили с утјецајем Wасхингтона, Москве, Лондона, Берлина…?
Тешко је то тако мјерити. У сваком случају, Турска је већ постала макрорегионална сила у експанзији. Она своје планове на Балкану радо уклапа у пројекције свјетских центара моћи, првенствено САД, али би их проводила и сасвим самостално, па и одступајући од оних елемената заједничког наступа који јој не одговарају. Она није ничији “извођач радова”, али, ако и докле јој то одговара, може бити “повјереник” моћних изванрегионалних чимбеника на Балкану, при чему је у томе Вашингтон засад привилегирана референца.
Колико Бошњаци као народ у политичком смислу могу имати користи или пак штете од претјеранога турског ангажмана у Босни и Херцеговини?
Ни од чега претјераног не може бити трајне користи, ни у животу ни у политици. Сјећате се оне старе југо-шале: “Нас и Руса има триста милијуна”. Иако је некада важећи принцип немијешања у унутарње ствари одавно похрањен у дипломатски архив, ипак је упутније рјешења за проблеме суживота тражити с онима с којима се, или поред којих се, неизбјежно живи и живјет ће се. Није наодмет остварити корисна међународна савезништва, поготово с утјецајним чимбеницима свјетске политике. Штовише, то је каткада и conditio sine qua non успјешног остваривања државотворних пројеката, што се на просторима бивше Југославије увјерљиво потврдило. Међутим, полагати све наде у стране факторе, док су проблеми у кући, не може бити продуктивно. Требало би да су овдје сви, а поготово Бошњаци, то већ научили. Нисам сигуран да јесу.
А колико Хрвати и Срби у БиХ могу имати користи или пак штете од турске политике према БиХ?
Штета или корист од активне турске политике према БиХ за Србе и Хрвате бит ће управо пропорционална спремности Анкаре да се искрено и стварно, а не само декларативно, одрекне пристраности и, објективно, заступања бошњачких ставова. Турска у посљедње вријеме више тактизира, али сумњам да је спремна одступити од нечега што је фундаментално начело неоосманизма. Ердоганове послијеизборне поруке, споменуте у овом разговору, не остављају много мјеста недоумицама.
На који начин се српска и хрватска политичка елита у БиХ може носити с потенцијалним нежељеним учинцима турске политике у БиХ и имају ли “играче” за ту врсту игре с Анкаром?
Нису ту потребни никакви посебни вањски “играчи”, ако на такве мислите, иако се сумњичавост према претјераним амбицијама турске политике на Балкану све више очитује и код неких еуропских и изванеуропских политичких фактора. Предувјет да се српска и хрватска политичка елита успјешно носи са свим изазовима, укључујући и “нежељене учинке турске политике у БиХ”, јесте да буду стварно елитне, репрезентативне и свестране, што значи и национално одговорне. Подударни интереси не могу се остваривати неспремношћу да се отворено и досљедно, без двоструких рачуна, у континуитету сукладно њима дјелује.
Покушава ли Турска код Бошњака преузети улогу коју Србија има код Срба у БиХ, а Хрватска код Хрвата у БиХ?
Јасно је да се настоји успоставити управо таква симетрија. Она је, према моме мишљењу, заснована на дискутабилним премисама, јер у БиХ, као конститутивни народи, одвајкада живе Хрвати и Срби, а Босна и Херцеговина је све донедавно била у саставу заједничке државе с Хрватском и Србијом, док су Турци, онолико колико их је било, из ње одавно отишли, а Турска никада није била у било каквом државном јединству с бошњачком домовином, осим ако се јединством, на неоосманистички начин, не сматра подаништво Османском Царству. Али, реалполитички проматрано, створена је ситуација у којој се речена симетрија прешутно прихваћа код већине локалних, регионалних, па и међународних чимбеника, тако да се с Турском у “босанском политичком лонцу” изгледа мора рачунати.
Јесу ли оправдани страхови који у таквој турској политици виде својеврсну кочницу на босанскохерцеговачком путу према ЕУ?
И без турске политике сасвим је довољно таквих кочница. И унутарњих, али и оних чије су надлежности у Бруxеллесу.
Што је основни разлог да је турски утјецај у Босни и Херцеговини у значајној мјери надвладао иранске или арапске покушаје? Је ли ријеч само о повијесним везама и земљописној близини, или пак има и других чимбеника?
Иако је у послије југославенском раздобљу, а нарочито тијеком сукоба у БиХ, Македонији и на Косову и Метохији дошло до увоза и дјеломичног етаблирања елемената нетрадиционалног, арапског (првенствено “вехабијског”) и, неуспоредиво мање, иранског ислама и утјецаја, несумњиво је да Турска и даље има далеко највећи утјецај на балканске муслимане. Осим евидентних и саморазумљивих културно-повијесних, демографских и психолошких разлога, ваља имати у виду и чињеницу да је Турска географски и комуникацијски ближа, да се сматра и еуропском државом, а да је њој, за разлику од других центара исламског свијета, Балкан један од стратегијских приоритета, у чему Босни и Херцеговини припада средишње мјесто.
Пише: Мирослав Васиљ