Пошто Борис Тадић упорно издржава на антинародним и антидржавним позицијама по питању Космета и по питањима ЕУ и НАТО, морамо по скидању његове политике са власти и због свог и искустава других, да на државном нивоу озваничимо и у историјске читанке уведемо да је НАТО војна сила која нема и није имала милости према цивилима и да исте током својих пљачкашких и лешинарских похода немилосрдно сатире. Да је то војна сила која непријатеља засипа највише из недозвољених оружја и исто таквом муницијом, сила која не поштује међународне ратне конвенције, која терорише ухваћене и преживеле, која скрнави мртве.
Тим више се залажем за законско обележавање НАТО-а, пошто мислим да последње снимке уринирања НАТО војника по крвавим лешевима авганистанских Талибана није пустио нико ко је непријатељ НАТО војске, већ напротив, неко коме је та иста војска наредила или дала налог да те снимке објави а у циљу застрашивања свих тренутних и будућих њених непријатеља, са посебном пажњом ка војскама Сирије и Ирана. Законско раскринкавање НАТО-а у Србији, и поред јасне моралне, боље рећи дубоко неморалне слике тог савеза у српском народу, неће ићи ни брзо ни глатко, јер ако и Борис Тадић буде смењен на следећим изборима, неће бити смењена и његова капитулантска, банкарско бојажљива и национално штетна политика, коју ће само са умереним страстима али истом одлучношћу наставити да спроводи коалиција око СНС, ако успе да убеди Запад да је именује као новог победника српских избора.
Није више питање у Срба како после Тадића, него како до краха Тадићеве политике и после Тадићевог физичког одласка са власти јер је извесно да су Напредњаци друга страна новчића исте вредности. Помажу ли ту икакви избори у сукобу са онима који по свету (а тако је било и код нас) прво намештеним немирима и касније октроисаним изборима доводе друга имена исте политике или се и њима мора догодити, сада заиста од народа организована револуција, или ако више волите, обожена контрареволуција њиховој демонски обојеној револуцији. Онако како је НАТО жртвовао слободу четири маринца зарад вишег циља, Тадић мисли да жртвује слободу дела свог народа на окупираној територији зарад виших циљева не остатка Србије која се са тиме истински не слаже, већ виших циљева своје интересне клике.
Разлика је у томе што Американци неће ипак допустити да њихови маринци буду заточени ни вечно ни ван своје земље, док ће Тадић покушати да своје сународнике вечно утамничи у затвор звани НАТО држава Косово. Како смо скоро и белодано сазнали оно што смо 1999. године свакако знали да као сто није било масакра у Рачку, заточених 100 000 Шиптара на приштинском стадиону да тако није ни постојао српски план за насилно протеривање Шиптара са Космета назван Потковица, који је по немачкој наруџби измислила и у свет одаслала Бугарска. Масакри и њихове репризе у сарајевској улици Васе Мискина, и пијаци Маркале, Сребреница, маскар у Рачку и План Потковица су прародитељи измишљеног Хусеиновог хемијског оружја, Гадафијевог и Басаровог малтретирања цивила и Ахмадинеџадовог агресивног приступања изради атомске бомбе.
Игнорисање здравог разума је постала таква рутина предратних игара Запада да нам се просто и није чудити што његови експоненти у Србији а у јеку српског отпора НАТО-у и ЕУ, попут Канцеларије за евроинтеграције преко РТС-а јавно обзнањују свој став да је током њиховог истраживања рационално гласао онај ко је изабрао ЕУ интеграције а ирационално онај који то није. Србија одавно није ни по једном мерилу рационална држава али проглашавати неистомишљенике, то јест противнике ЕУ ирационалним, лудим, је терминална фаза политичке болештине коју на овим просторима нисмо видели од када је укинуто првенство прве брачне ноћи за турске носиоце власти.
Убиство Милошевића и тренутно лагано убијање Шешеља у Хагу су биле рафинисане показне вежбе НАТО пакта за евопске „осетљиве желуце“, док су снимци вешања Хусеина, развлачења мртвог Гадафија у Либији и многи други злочини попут декапитације убијених ирачких герилаца и ова последња гадост са уринирањем по мртвим Талибанима у ствари неодвојиви део грубе слике спремљене за желуце на Блиском Истоку са циљем да показу како НАТО заиста ратује и шта непријатеља чека ако се супростави.
Србима се 11 година од стране домаћих издајника лагано али сигурно покушава из памћења да избрише множина мртвих цивила од 1992. преко 1999. па све до 2011. године које је НАТО својом или туђом-клијент руком убио. Трговина људским органима је само епизода која није пријатна, али чије даље помињање и потенцирање ће једна од водећих НАТО држава у Савету безбедности (сведочење министра Вука Јеремића) сматрати директним непријатељским актом Србије. Појам непријатељски акт у тој изјави, није без разлога подвучен, јер из свега претходног морате знати шта вам се све може десити ако вас озваниче као непријатеља НАТО пакта. На све то додајмо и отворене претње оружјем („неопходна употреба силе“) Србији од стране Ангеле Меркел током њене као бајаги узгредне посете Тачију на приштинском аеродрому. Кад смо већ код Ангеле, поштења и морала, ваља рећи слдеће.
У данима када није било икаквих назнака да ће се на северу Космета појавити барикаде, у околини Беча и Минхена су одржаване вежбе аустријских и немачких војних снага у разбијању препрека на путевима и освајању „тачака“ – кућа, које су на полигоне биле постављене са ћирилицом исписаним паролама „Косово је Србија“, „Космет је срце Србије“. Вежбе у Аустрији је директно надгледао начелник аустријског генералштаба Ентахер. Ентахер је пар недеља након тих вежби посетио Београд и током свечаног ручка је стидљиво од стане неколико лица које за тако нешто нису имала ни јавни ни тајни мандат врха државе, упитан зашто се такве вежбе одржавају. Сав црвен у лицу, не кријући запрепашћење да Београд, и ако већ и поседује ту информацију, да се и усуђује да га о њој нешто и пита, те је у бунилу говорио о рутинском одржавању нивоа спремности војника и сличним глупостим које су му изненађеном тог момента падале на памет. Брзо после тога, шест месеци касније, челници побуњених косметских Шиптара су уз директну и нескривену помоћ КФОРа и ЕУЛЕКСа покушали постављање својих назови цариника на Брњак и Јариње а на шта су, како су стране војне службе добро претпоставиле, Срби настањени на северу Космета одговорили мирним закрчавањем путева, постављањем познатих барикада. Уследио је низ инцидената између окупаторских војника и становништва и гле, као појачања КФОР-у стиже 600 аустријских и 700 немачких војника и то баш оних који су на војним полигонима увежбавали разбијање барикада и војно-полицијско освајање ситних тачкастих циљева. КФОР (читај НАТО) на терену севера Космета поред аустријских и немачких војника, чине амерички војници, француски војници и као икебана једна мароканска чета а Хрвати и Словенци се на другу страну Ибра довлаче по медијској потреби.
Овом приликом морам подсетити да ни до данашњег дана НАТО није доставио тачан број „повређених“ војника и тежине њихових рана. Немачки војници (због чијих „рана“ је Меркелова потегла вето у Бриселу и отворено запретила ратом) су 2011. године за разлику од 2004. када су мирно гледали како шиптарски фашисти пале и убијају све пред собом а за које су такође они као војна формација били „зонски одговорни“, овога пута не часећи часа и чини се радо пуцали бојевом муницијом на окупљени народ који их није нападао, већ окупљањем у месту и физичким неборбеним препрекама спречавао да даље наставе са нелегитимним акцијама.
Врло је важно подсетити да и поред нервозе Немаца због усуђивања дела људи са српске стране да лажи и шупљу пропаганду немачког одреда учине јавним и представе их таквим свету, НАТО још није заинтересованим медијима, лицима, организацијама и установама доставио остатке „примитивне и ручно прављене“ бомбе којом су их окупљени Срби погодили и изазвали „тешке повреде“. Морам поновити, да и поред многобројних НАТО камера на терену (биле су на сваком њиховом војном возилу, шлемовима већине подофицира и официра и још неколико других – већих, физички јавно инсталираних), НАТО није доставио снимак који потврдђује њихове тврдње а који би засигурно, да постоји, обиграо цео свет. За то време, српске рањене цивиле путем „Русија данас“ је могао да види цео свет и ако путем својих медија и није био баш заинтересован.
Ваља ово све напоменути јер живимо у свету ужаса и ниских страсти и свету који воли крв невиних и немоћних. Јер ако су Сибир, нафта и амазонско дрво по Бжежинском и Кисинџеру опште планетарно добро на које сви становници имају подједнако право и да се то право има и силом бранити, има ли срамоте да Срби коначно устану и кажу да је Косово и Метохија ипак и прво српско и да ће то право бранити од силе силом, поготову сада када на првим пукотинама светске IV, америчке империје, Немци покушавају да уздигну V светску, германску империју, опет почињући поход са српских територија и преко српских леђа. Није далеко дан када ће Срби дебело морати да поразмисле да ли да се поклоне испред већ од стране западних амбасада унапред напуњене бирачке кутије или ће се окупити опет испод неког храста да удахну још мало преосталог свежег слободног ваздуха док не крену у бој, не би ли га дисали по васцелој Србији и не би ли избегли клетви да ће нас ‘за под једну шљиву живих остати.