Закон о раду као и најава намере власти да промени устав полако али сигурно најављују приближавање прекида самоуведене суспензије преварене већине изашлих на изборе као и већине оних који на изборе нису излазили на право да много оштрије критикују и јавно исказују неслагање са потезима владе Србије.
Да ли је досадашња суспензија била стратешка одлука народа не би ли тако избегао веће сукобе са режимом а што је због изузетно ровите и напете ситуације изазване сиромаштвом и непријатељским окружењем могло да из социјалног и политичког сукоба лакше него икада ескалира и у грађански рат тема је осим за језу, и за ширу и продубљенију расправу.
Упоредо са тим процесом отпора, а њиме препаднути, аутошовинисти избацују канонаде увреда на рачун народа.
Штанцују се и шире мишљења да је наш народ увек био у стању политичке непунолетности и да је вазда био у немоћи да самостално управља својим националним и државним разумом те је сходно томе увек тежио да има вођу који би то уместо њега радио те нам у том смислу слатко поручују: ето вам-на Вучића, вашег новог вожда који ће бити оно што ви много волите – вожд – али који ће радити оно што му наш драги Запад каже.
Влада и аутошовинисти јесу имали почетну предност али џаба им сва пакост јер, како пре тако и сада народ пажљиво прати и посматра понашање режима а што се надам да режим опчињен фикцијом своје тренутне моћи макар у некој од пауза између „великих победа“ схвата како треба.
Влади су и даље пуна уста нових радних места, инвестиција и одбране националних интереса те никад боље слике Србије у свету но, како Шекспир рече -И сам Ђаво може да цитира Свето писмо за своје потребе – па тако и народ одлично препознаје бацање квази патриотске прашине у очи од садашње власти и ако се већма нешто није дружио са Шекспиром него што су то школске лектире налагале али опет много више него неки из редова режима, са све научним темама за које тврде да су их аутентично обрадили.
Дакле, народ зна и види шта Александар Вучић и Томислав Николић раде и само је на народу да одреди докле и колико ће у морању се саглашавати са тим што раде, трпети то што раде или када ће одредити тренутак да их заустави у томе што њих двојица раде и на који начин ће то учинити.
Да ли Томислав Николлић и Александар Вучић раде нешто ново и непознато народу ?
Не раде ништа ново јер су и њих двојица резултат континуитета иностраног инструисања у одређивању власти у Србији.
Политике које од 2000е године спроводе коалиције страног шпекулантског капитала и домаћих интересних гангова над овом недефинисаном групом територија које једва заједно егзистирају у оквиру некаквог просрпског државоликог постпетооктобарског експеримента су биле претходно најављиване слоганима: Поштено, Најбоље за Србију, Политика четири стуба , И Исток и Запад, И Косово и ЕУ те тренутно И Русија и ЕУ.
Све су оне вербално потврђиване од најважнијих спроводилаца почев од Зорана Ђинђића преко Војислава Коштунице, Бориса Тадића, Ивице Дачића тако и сада од Александра Вучића и Томислава Николића.
Те политике су спровођене и сада се спроводе уз помоћ, подршку и притиске Млађена Динкића,Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, брачног пара Драшковић, породице Пастор, НВО перјаница попут Наташе Кандић, Соње Бисерко, Борке Павићевић, Јелене Милић и у овом тренутку после дужег НВО статуса по налогу Ангеле Меркел политички активиране Ружице Ђинђић у својству генералног инспектора над „у Зорановом духу“ европског пута Александра Вучића.
Главна одлика постпетооктобарских политика, па и ове Вучиће-Николић политике су у свакодневни живот инасталирани процеси разликовања политичке и економске елите од народа и разилажење тих елита са народом тако да се оне по положају и моћи,а по сили од ње октроисаних закона, имају од народа третирати као својеврсни политички, економски и морални понтификуси максимуси а сам народ себе има, гледати и доживљавати као још увек политички, морално и културно недоосвешћену масу која попут некадашњег плебса због сопствене неспособности оправдано са стране прима постављења вођа као што су некада окупираним или колонизованим народима постављани људи из иностраних племићких породица за монархе.
Због таквог извора и начина постављења, боље рећи именовања (ЕУ је Николићу честитала победу још док је изборни процес био у току) вође српске политике су чиниле и чине многе себичне, лажне и погрешне кораке из којих се, из сваког појединачно и из свих заједно, развило безброј непотистичких, коруптивних, лихварских и многих других по народне интересе штеточинских подсистема који су у збиру за резултат дали опште заостајање државне организације, кметовско-феудални однос као матрицу домаће економије, маргинализовање конкурентне и истинске елите оличене у истакнутим научним радницима, економиста патриота, прекаљеним војсковођама, особа са у народу огромним личним интегритетом, професорима универзитета и сатеравањем у ћошак већине академика САНУ.
Тако спровођене политике осим као маске за уметање у низ наших правних и еконосмких система под којима живимо ( јер јединственог система немамо) анационалних, сирових и сурових политичких и економских- корпоративних аката и метода су истом, осим по непрекидној противправности, и по суштини биле и остале политике деструкције и деконструкције а што се огледало и огледа кроз и преко наставка процеса изумирања породице и нације, изумирања средње класе, увећање дефицита слабо плаћених и незаштићених радника у односу на пензионере који и сами живе у константној неизвесности те сваке сезоне немилосрдног уцењивања сточара и пољопривредника.
Деструкцију и деконструкцију као основу поменутих политика видимо и преко крајње осиромашеног материјалног и моралног статуса науке, културе и спорта а на видело да такав статус имају и војска и полиција избацила је поплава.
Деструкцију и деконструкцију државе видимо и по „интегрисаним прелазима“ према Косову и Метохији , по утеривању Срба у правни систем приштинске парадржаве, то јест начину тамошњег организовања судске власти и полицијске службе.
Све те политике су долазиле након медијски бобмбастично најваљиваних обрта у смислу обрачуна са крупним криминалом, наглим и експресним споровођењем неолибералног финансијсог уређења, на међународној сцени срицаних празних и неучинковитих дипломатских финеса и фигура, неправилних, неприродних и нелегитимних подела снага на власти и у опозицији насталих након избора а супротно истинским стањима у бирачком телу и његовим вољама, жељама и хтењима.
Све постпетоктобарске политке нису имале и сада имају мало заједничког са народном животном збиљом и фактичким стањем на терену.
Оне су биле и остале посебан економско-политички склоп-ентитет који је непрестано увређен и згађен народним четрнаестогодишњим упорним неразумевањем његових мисија, визија, такозваних самопожртвованости из којих главни експоненти никада не изађоше ако не сиромашнији оно макар истог или приближног материјалног стања зарад народног добра а не сасвим супротно, гледајући их кроз однос време-рад-уложено-остварено, ненормално и неморално материјално богатији.
Постпетоктобарске политике са којима Николић и Вучић нису направили дисконтиунитет нису одмакле ни милиметар даље од способности да владају од Запада задатим моделом и технологијом владања и увек и сваког тренутка су се првенствено и највише ослоњале на споља индуковану моћ док им је материјално и духовно стање сопственог становништва више служило као инструмент и алиби преко којих су страним налогодавцима доказивали сопствену успешност у задатом ангажману.
Последица свега је да споља гледано и поред чврсте већине у парламенту и девастиране опозиције а који су сви заједно у Скупштину ушли на основу већинске одлуке мањине бирачког корпуса у ствари смо сви ми у Србији политички већ умрли.
Резултат последњих избора и понашања власти је наша садашња република политичког пургаторијума у којем и владајуће и народне душе још увек бауљају и никако да нађу места и смирења а што је признаћете веома чудно и сасвим супротно прокламованој „никада већој изборној победи у историји Србије“
Косовски мит који је спасоносно светлео јединственом величином и избављујућом надом и вером у будућност су од људи који су са бина слали биране речи дивљења према историји и традицији истовремено су иза истих бина Косовски мит брутално и насилно премештали у примитивизам, племенске болећивости и свести које треба променити.
Пред сваки полазак и сваки повратак некога из режима на релацији Београд –Брисел–Берлин долазило је до прећутне дозволе владе сатрапским медијима да инсиситрање на традицији и Косовском миту исмејивачки изједначе са игром с ума сишлих жена које ноћу голе и у трансу испуштају дивље крике док играју око надгробних споменика а напоредо су исте режимлије пре и после сваке посете Москви пунили и своја и уста плаћених уредника медија свакојаким величањем свих светаца и сила бестелесних.
Неприродним дуализмом политика више нисмо остали само у статусу војно и економско окупираних и технолошки уназађених, него смо изнебуха од истих оних који су пре избора о Западном односу према Србији говорили као нечему чему ће они успешно стати на пут, одједаред стрпани у трајно стање нетрпљивог понижења а што је већ почело да резултује спорадичним инцидентима крњења светле изборне победе попут оног недавног на Газиместану током Николићевог говора.
Догађа се да куповине времена ради да по неки од наших политичких управника кроз полуназнаке, доскочице и метафоре дају назнаке народу да као бајаги и они сматрају западњачки однос према нама нечим што је лоше па неки допусте себи гаф и да тај однос оцене веома лошим и без перспективе као што је то урадио Вулин док је био шеф Кнацеларије за Косово а у вези могућности да Србија икада уђе у НАТО а што га је у другом извлачењу карата отерало са позиције главног владиног човека за Косово и сместило га у министарство које ће ускоро бити окружено незадовољним радницима.
Но, када им се и догоди неки државнички и националистички излет, припадници режима се омдах на то настављају тврдњама да они морају водити такву политику која у себи мора имати много лошег а страног са мало нашег а доброг, дакле да се морамо мање клањати својим интересима а више НАТО пакту и ЕУ биркоратији, при чему клањање нашим интересима треба што више замаскирати а клањање Бриселу, Берлину и НАТО пакту што видније показивати .
Веле, једино тако можемо преживети, клањајући се и Богу и Ђаволу а игноришући чињеницу да је и сама таква политика сушто ђаволско дело.
У делу Ђаво и Господ Бог из 1951.године, Жан Пол Сартр је написао: „Што ме више воле све сам усамљенији. Њихов сам заклон, а сам немам заклона. Њихово сам небо, а немам своје небо.“
Веома применљиво на наше стање.
Што више добијамо похвала од ЕУ и НАТО пакта, што изведемо више војних маневара са гардом из Охаја и шиптарским безбедносним снагама, што више платимо мито западним компанијама не би ли дошле овде да робовласничким односом према радницима за себе и у своје матичне државе повуку огромне профите а заузврат држави у којој раде дају бедне мрвице, што више сами утврђујемо шиптарску парадржавну творевину, што се више улагујемо режиму Мила Ђукановића, усташкој камарили у Хрватској и босанским вехабијским првацима то ми и даље никако не достижемо достојанствени ниво живота а Европљани и Англосаксонци нам и даље не постају пријатељи, а камо ли савезници како несрећник скоро рече пред цвоју посету Немачкој и Шокенхове посети Србији.
Напротив, Немачка тврдо инсистира на свом ултиматуму од седам тачака и на столици за Косово у ОУН и понаша се према Србији као аустријска царска влада после видовданског атентата у Сарајеву.
И поред дубоког наклона српских власти и гажења устава склапањем Бриселског споразума Амриканци још више утврђују и учвршћују Бондстил, дестабилизују Ибарски Колашин, хушкају Бакира Изетбеговића на Републику Српску, демонизују Милорада Додика и свим снагама штите аутократски кумовско-клановски режим Мила Ђукановића и раде све могуће на минирању пројекта Јужни ток.
И поред двоструког дипломатског присуства у Србији и нашим редовним испуњавањем Девенпортових захтева, Британци и даље не избијају из Новог Пазара и не престају да пружају логистичку подршку војвођанским аутономашима.
И Турци на чије смо „добре услуге“ пристали у вези сукоба између Исламске верске заједнице Србије са Зукорлићевом парасинагогом не престају да пружају неоотоманску потпору Изетбеговићевом авантуризму и изадшно економски помажу инфраструктурна повезивања Приштине и Тиране у циљу што бржег „државног“ спајања Косова и Албаније.
Како се све то зауставља ?
Како се најбрже васпоставља сопствени суверенитет, народни дигнитет и садашње државе принудне управнице над Србијом коначно могу натерати да промене курс и почну да уважавају наше интересе.
Да ли су то неке револуционарне методе ?
Да ли нам фали грађански рат са почетка овог текста као још једини амерички планирани а неостварени циљ у вези судбине нашег народа ?
Не, потребно је да будемо своји.
Потребно је да срушимо Закон о раду, границу проистеклу из Бриселског споразума и сам споразум у целини, да укинемо офоцира за везу са бандитима у Приштини,, распишемо локалне изборе на Космету као и изборе за Скупштину Аутономне покрајине Косова и Метохије.
Потребно је да изађемо из партнерства за мир.
Потребно је да затражимо пријем у ОДКБ, Евроазијске интеграције и присуство у ШОСу.
Потребно је да смирено, јасно и снажно затражимо да се држава ослони на руске инвестиције , инвестиције из Евроазијске Уније и земаља БРИКСа а који сви не траже јавни државни мито (читај тзв. субвенционисање отварања нових радних места) да би радиле код нас па смо већ самим тим одрадили највећи део самоослобођења без испаљеног метка и капи крви.
Потребно је да Македонији, док не повуче признање шиптарске парадржавности на Косову и Метохији, повучемо признање имена Република Македонија и признамо је под ОУН именом БЈР Македонија.
Потребно је да нескривено пружимо сву могућу помоћ непрестано од стране подгоричке клике малтретираном српском народу, његовом језику, цркви у Црној Гори и спустимо дипломатски ниво односа на најнижи ниво док дон Мило Ђукановић не повуче признање шиптарске параджаве на Косову и Метохији.
Потребно је блокирати долазак у Србију било каквог хрватског капитала док Хрватска не дозволи економски реципроцитет, престане са прогањањем српских повратника, врати Србима стечена станарска права и пружи им сву потребну правну заштиту у вези повратка имовине и њене обнове.
Потребно је да обнову земље под фер условима уговоримо са кинеским и руским компанијама и тако брзо добијемо мостове, нове пруге, аутопутеве, обновимо застареле водоводе и путем руско-кинеских послова и инвестиција барску луку у стопроцентном статусу вежемо за привреду Србије.
Потребно је да затражимо комплетну ревизију рада страних банака у Србији да погледамо зашто профит не улажу овде где су га створили већ га шаљу у своје централе ван Србије
Потребно је да НБС заиста постане народна банка која ће део девизних резерви искористити за кредитирати домаће производње, посебно оне извозно оријентисане.
Потребно је 49 од сто ЕПСа ,Телекома, и Дунав осигурања продати компанијама из држава које нису убијале и сакатиле Србе по васцелом Балкану а добијени новац убацити у агресивни развој пољопривреде која сву своју производњу може пласирати у Евроазијску Унију.
Потребно је пустити Аерофлот у Србију, Железару као ономад Американцима на исти начин сада дати руској државној компанији на управљање.
Потребно је ургентно направити аранжман са Русијом у вези хитне обнове свих капацитета Војске Србије.
Потребно је испред Природне Албаније, сто милиона Турака спремних да гину за унитарну Босну, гомиле сорошових финансијских бандита, терориста и његових нво подружница, Војвођанера, санџачких Вехабија, свих грана и гранчица насталих из Г17 стабла, заговоритеља НАТО пакта и ЕУ утопије, обојених жена, истурити Србију пуну обновљене немањићке снаге, непрепаднуту и смирену због свих напасти које ће уследити због опредељења да коначно крене да води политику у соственом интересу.
Не сме више бити клањања и Богу и Ђаволу, јер се ми молимо Богу правде а не Мамону.
Јер смо народ који је свим кајзерима, царевима, краљевима и султанима видео леђа онда кад смо ми за тако нешто сами донели одлуку.