Једно је јасно, из позиције гомиле која је хрлила и радовала се да буде обманута Срби са севера Републике и њеног централног дела су почели да се претврају у озбиљан део нације који се лагано приближава ставовима судржављана на северу Космета и сународника у Српској, дакле у део нације који је, и ако последњи, ипак почео ако не баш да рачуна, онда да калкулише шта се још може урадити у општем српском интересу који су током евро заноса добрано игнорисали.
Наравно да се то не догађа због памети министара Крстића, Радуловића, Михајловићке ,виспрености премијера Дачића и циничне озбиљности првог потпредседника владе Вучића. У питању је даме и господо за вјек вјекова највећа слабост и љубав Срба – Русија.
Након запањености избомбардованог и израњаваног српства ситуацијом да НАТО заиста увлачи бодље и савија реп код Сирије следило је Сноуденово мирно ухлебљење у Москви те се „тресак“ Јужног тока чуо јаче него што се очекивало па је онда Иран „неочекивано“ одлично прошао на преговорима о атомском програму, на крају је стигло и отрежњење након свршетка предмета „Украјина и ЕУ“ са у срце Брисела тачно одапетим украјинским њет од којег је душа највише заболела Вашингтон.
Ако смо и мислили да су исти поступци према ЕУ од стране Белоруса и Јермена (који су њет ЕУ рекли још одавно) природни и нешто што се могло очекивати, постанаранџаста Украјина којом смо мислили да владају „ни њихови ни наши али више њихови“ је право освежење за српске наде да излаз из ропског положаја постоји, положаја који Брисел и Вашингтон крсте разним предприступним, приступним, постприступним фондовима, агендама, европским вредностима а што су у ствари све синоними за – ето нас са нашим производима, услугама без царина и апсолутном контролом над вашим тржиштем и ресурсима и војним базама а ви докле преживите.
Украјина је сабирала и одузимала а не променила господара како то сада сирово покушавају да представе неолиберални бандити. Све ЕУ предприступно, приступно и постприступно вреди толико и толико, све руско плус евроазијско вреди толико и толико. Украјина је урадила оно што ЕУ и УСА и код куће и на свим новозапоседнутим просторима раде одавно, сурово је рачунала.
Од окамаћених камата на камату главнице, Украјина се окренула тамо где неће бити да је све без икакве али ипак нормалне камате и ружичасто али ће бити фер, без понижавања, без претњи да ће бити распарчана и на крају крајева, тамо где и природно припада.
До сада смо били сведоци брзог, ужасног и на сатански начин изведеног кажњавања сваког отпора који је пружан било којем виду евроатлантске агресије. Сада смо, хвала Богу, сведоци да евроатлантисти у новом времену могу бити успешно одвраћени од даљих агресија мирним путем.
Кина, која је у Букурешту на еконосмком форуму такође на јасан начин поручила представницима шеснаест држава да и оне треба да почну да рачунају попут Украјине и Русија са низом дипломатских победа нису започеле конфликт Великих сила или империја, оне су једноставно у њега увучене и приморане на реакцију након агресивних насртаја Вашингтона и ЕУ али са једном разликом – и Кина и Русија према својим партнерима нису наступиле са империјалних позиција већ са позиција понуђача нормалних, економских веома прихватљивих и у кратком року остваривих пројеката а у интересу свих заинтересованих страна.
Европски тронови и вашингтонска војно-економска клика су уздрмани али они ту уздрманост не објашњавају искреном бригом за своје геополитичке позиције у дрангу на нова ропска тржишта и готово бесплатно експлоатисање природних богаства држава које на сваки могући начин покушавају да анектирају у своје орбите већ тзв. бригом за политичка права сваког појединца у циљаним државама и њихов општи економски напредак који је могућ једино путем бепоговорног примењивања евроатланстких „вредности“ од којих се у последње време највише истичу фашизам у Хрватској, прогон Цигана у Француској, намерно превртање бродова са избеглицама испред италијанских обала а потом потрага и „спашавање“ преживелих, румунско својатање Влаха, мађарско васкрсавање борбе против Тријанона, америчко државно убијање обојених клинаца, енглеска забрана крста на вратовима запослених, банкстерска окупација Грчке, затврање сувоземних граница за ратне избеглице….
Као некада када је из срца Европе слата порука да ко није у стању да докаже своје аријевско порекло није се могао надати лепом и дугом животу тако и данас, ко није у могућности да докаже своју евроатлантску приврженост нема много шанси да просперира.
Изгледа да је Српство то почело, ако не баш и да схвата, онда макар да назире и да га због таквих порука обузима језа. У том смислу су искораци Русије и Кине према нама не знак да почнемо да по кућама кријући шијемо њихове заставице у намери да их као срећни губитници дочекамо на трговима, већ да са својих застава скинемо паучину и високо их подигнемо, највише што можемо, да ти људи јасно виде да заиста имају посла са једном старом и поштовања вредном нациојом и цивилизацијом.
Ако неко баш међу нама и није толико заљубљен у Русију као већина нашег народа, не мора ни да буде, нега само почне да рачуна и биће му све јасно.
www.olivervulovic.com