Владајућа политичка елита у Србији се понаша према свом народу као неки квази уметник који презире своју публику. Он ради нешто важно аоко његовог рада се скупљају ту неки и позвани и непозвани. Они који по нешто разумеју и они који не разумеју ама баш ништа, али хоће да буду ту, близу његовог рада, па чак и да се усуде да о њему нешто и кажу, мисли уметник. Није пристојно огољено рећи за публику да је глупа и недорасла ономе што је уметник спремио да изложи те се иста мора истрпети због милости званичне и ауторизоване критике, опет размишља уметник док урла на сараднике који по њему са недовољно посвећености и поштовања постављају експонате. Тако се и српска влада током изгласавања последње резолуције о Космету заклела да ће парламент редовно и тачно извештавати о разговорима које води са кумовима шиптарске мафије из Приштине али је у себи мислила и својим бриселским савезницима поручила да то само тренутно ваља рећи због одржања пуке демократске форме, а да ће у међувремену успети да провуче свакојаштину политичког ђубрета испред очију и народа и парламента и тако задовољити ауторизоване европске критичаре и коначно искамчити пресвету кандидатуру за у далекој будућности можда могући улазак неких делова Србије у ЕУ.
Но, не мирују ни мафијашки кумови из Приштине а ни европска ауторизована критика и као последицу њихових акција имамо српске барикаде на северу Космета па су се неки из Србије усудили да подсете владу да је у обавези да с времена на време положи рачуне о поменутим разговорима што је код ње изазвало запрепашћење и индигнацију. Влада ће опет због проклете пуке демократске форме удовољити високој политици недораслим народним посланицима, на које су у међувремену право да се вербално иживљавају добили и њени нижи службеници, попут „преговарача“ Стефановића. Најављено је да ће 3.новембра влада изволети да организује нови демократски игроказ у српском парламенту, нову козерију крај огњишта, са резултатом који Србима на барикадама неће вредети ништа, а остатку народа само појачати осећања немоћи и безизлаза.
Бескрајна и разнолика разрада неопходности евроатлантске догме у редовима власти и делу лојалне опозиције не престаје и поред свакодневних негативних порука што из саме ЕУ забављене својим јадима опстанка и која у контактима са нашом влашћу само фингира жељу за Србијом у својим редовима, што од Срба са свих страна а посебно са Космета, којима се положај у односу на КФОР и Приштину више дрма због поменуте наметнуте евроилузије власти у Београду него због самог пуког односа снага на терену. Борба косметских Срба да се успостави систем који одговара стварности потреба решења српског националног питања макар на једном малом простору који контролишу, стално наилази на зид направљен од упорних покушаја власти у Београду да успостави систем имитације европских и НАТО политичких стандарда који у Европи један по један пропадају усред неподношљивих удараца економске стварности и пропасти европског наднационалног државног приојекта као идеје уопште. Можда Меркелова & Цо успеју да спасу барем нешто од ЕУ пројекта, али и то што спасу сигурно неће смети и моћи да функционише ван стандарда које Немачка буде успоставила. Какве је стандарде устројила за Србе и Србију, могли смо да видимо и осетимо током 19. и 20. века те од ономад нервозног обрецивања покојног Цобела, преко канцеларкине посете Београду, иживљавања немачких војника на Јарињу па све до овог тренутка у којем немачки генерал Древс вреба прву погодност да заједно са Реџепијем коначно сврши ствар са „побуњеним Србима“.
У доба када се идеја Новог светског поретка са својим побратимом Новим европским поретком готово у целини преклапа са циљевима које баштине наследници фашиста, српске власти уместо да непрестано траже адекватну заштиту од такве пошасти путем одговарајућег савезништва које би већ само по себи, такво склопљено (нпр. Са Русијом директно, или чланоством у ШОС-у или ОДКБ-у) било зачетно озбиљно упозорење нашим непријатељима у вези њихових прошлих али и даљих корака према нама, српска власт наставља да и од унутра и споља огољена и презрена игра око слабашне ватре предвидивости уласка Србије у ЕУ и „војне неутралсти“ коју у ствари посматра само као изнуђени међукорак до уласка у НАТО као једног од зацртаних јој циљева међаша оних који су је на власт у Србији и инсталирали.
Ово прекомерно, пренасилно и по сваку лошу цену приближавање извитоперене српске копије тзв. ЕУ стандарда њиховом ЕУ оригиналу је произвело за ситуацију да је копија све даља и даља од и онако у многим сверама неприхватљивог оригинала и да на њега личи само називима али не исуштином те сада нити имамо импленетиране ЕУ стандарде нити изграђен бедем заштите основних националних интереса. Корупција је део свакодневнице, непотизам уобичајена форма функционисања, антинационални ставови су услов и препорука за напредовање, свима доступни медији су умрежени у допуштену матрицу, сиромаштво је општа категорија описа начина на који становништво живи. Српска власт користи раскошну имагинацију када описује своје „успехе“, неприродни однос са ЕУ и САД нам севира као једини нормалан и прихватљив пут нашег развоја приде неосновано препотентно узима за себе улогу јединог исправног тумача догађа из наше историје. Нација запрепашћена овом осионошћу и силеџијством је у тоталном шоку и неспособна је истом брзином којом јој се чине неотклоњиве штете да на исте упозорава и организованом акцијом их спречава јер јој се штете чине сада већ на дневној бази.
Власт је све нервознија и све више јавности ставља до знања да је незадовољна на који начин и у ком интезитету схвата слободе које јавност као бајаги има, те они пратећи делови власти попут ЛДПа, ЛСВа, СПОа а који говоре оно непристојно што влада заиста и мисли, сада траже да се Конузин прогласи реметилачким фактором и узроком свих њихових несупеха, да народ престане да се бакће са високом политиком и врати се борби за економско пуко преживљавање, да се Србија врати петокотобарском поимању демократије те наново уведу кризни штабови од месних заједница до самог врха државе. Медији и САНУ су изостављени из тих предлога, јер тамо кризни штабови нису никада ни престајали са радом.
Влада је уместо да убрза и нагомила све могуће контакте са Москвом, на брзину смандрљала некакву државно-привредну делегацију и испратила је за Охајо и Чикаго и тамо испотписивала све што је требало потписати иако је то све планирала тек за после Нове године. Пуну пажњу те државно-привредне делегације је добио бивши гувернер а још увек активни заговорник шиптарске сецесије Војновић. Влада је такође нервозна јер јој изборе помињу сваки час а још није поотварала мостове, хале, делове путева, а ни Тијанићу још нису стигли да испишу комплетан сценарио за предизборну кампању. Време цури, Брисел пословично касни и закера а народ опет умишља да неке ствари треба да се раде на другачији начин, поготово када су олака и прескупа задуживања у питању. Узрочници владине нервозе леже и у очитом сагледавању народа њене евидентне одговорности за положај у којем се сада налази и ако је она закључала све медије за озбиљнију критичку анализу њених потеза а што само по себи говори о огромној количини нанете штете нашим интересима која је због те количине и утицаја на свакодневни живот просто прелила медијску блокаду. Влада ружи свој народ на северу Космета, назива га криминалцима, нарко мафијашима, противницима европске будућности „већине Срба“, проглашава га простим пратиоцем политике националистичких опозиционих партија и неспособним да сагледа на глобалу положај који Србија има и да својим акцијама испољава политички локални себичлук. Влада очајнички покушава да иза леђа и народу и Русији насилно прогура пропали и никада легитимизовани Ахтисаријев план, па чак и неки Ахтисаријев план плус. Влада својим деловањем, схватајући скори крај свог рада, а што схватају и Велике силе, покушава да на брзину, заклањујући се датумима као што су 12. октобар и 9.децембар, прогура што више евроатлантских циљева за Космет и Србију уопште.
У сваком следећем наступу влада повећава број неистина и колективно нам вређа интелигенцију количином политичких необјективности које нам пласира као једине могуће и оствариве без имало дозвољеног простора за алтернативе које чак у већем делу посматра и као незаконите спроводећи тако неку своју необјављену Обзнану. Када су обарали Милошевића сви садашњи чланови владе су нам тада говорили да ми заједно са њим нисмо приметили да је срушен Берлински зид и да је уРусији Горбачов а затим Јељцин. Исти људи сада просто називају глупошћу и препотентно прелазе преко свих опомена да је ЕУ у темељноји свеобухватној кризи, да се у Москву враћа Путин и да нас не могу све на овој планети отровати, обесити и мртвог чупати за косу и вући по прашини, као што су то урадили са Милошевићем, Садамом Хусеином и Гадафијем.
Ова влада је историјска јер никада па и у време повлачења војске преко Албаније и током нацистистичке окупације на челу државе нисмо имали трибунски тако сиромашне личности, лажне ерудите научених текстова из Европамфлета, бескрупулозне еврологорејичаре са огромним мањком емпатије за националне интересе који је већ и по научним дефиницијама добрано зашао у велеиздају.
Избори ће испасти најбезболнији излаз за ову групу са стране именованих уништитеља идеје борбе за српски праведни опстанак на овим просторима. Избори би њима само променили седиште рада али не и послодавце, јер њима српски народ никада није уистину ни био послодавац, ма колико народ они британски покварено и увијено, попут Ђиласа, као строгог али праведног послодавца именовали. Избори ће бити спас и за народ, да га деловање ове групе људи не натера на крвављење руку у очајничком покушају прављења отклона од њиховог неприродног, национално и државно девастирајућег деловања. Избори су шанса да оно што су они пушком, превратом и паљевином 5. октобра успоставили у Србији, демократски поништимо и на власт поставимо и упослимо оне којима граница са Мађарском није једини почетак свега доброг а Брњак и Јариње тачке на којима је крај за све српско.
www.olivervulovic.com