Поставља се питање да ли је после једанаест година од „октобарског преврата“ у Србији уопште могуће хладно и неутрално сагледавати стање обичног човека, нације, државе а након свих неотклоњивих штета које су властодршци направили. Како сагледати а и уједно не упасти у бунар-бездан духовне, територијалне и економске пропасти, остати изнад и послати поруку спасења ? Одакле почети ? Из београдских богаташких салона, радних соба режимског академског високог друштва, кабинета политичара са радним столовима пуних похлепе и среброљубља или на крају, из суморних надничарских кућица српске учмале провинције ? Одакле год да се почне наилази се на множине зла и терор ситуације наметнуте свакодневници обичног човека који је двоструко кажњен : сиромаштвом и националном обесправљеношћу у сопственој држави којој већ двадесет година не дозвољавају да буде богата, да буде национална, да има границе, да народ слободно бира своје представнике.
Филозоф Хелветиус се у деветој глави својих размишљања „О човеку“ питао следеће : „ Има ли сиромашан човек домовину и да ли јој он који ништа не поседује ишта дугује“ Да ли он који сурово зависи од надница богатих може да има икаквих амбиција и да ли, на крају крајева, због сталне борбе са наметнутим му сиромаштвом и може да успе да у себи одгаја и сачува врлине ?“ Пошто мени од свих човекових врлина патриотизам спада у базичну и најбитнију, а везујући се на Хелветиусова размишљања, постављам себи а и вама питање, да ли намерно оволико дубоко у сиромаштво угуран српски човек 21ог века у себи може да сачува и одгаји високе дозе патротизма ?Да ли због таквог његовог стања садашњим властима над овом територијом успева да народ млаким и готово ни са каквим отпором прими прво Дачићево а потом и Тадићево позивање Тирани да се простре готово до Куршумлије, Турске да им посредује са сопственим грађанима у Рашкој, НАТО држи конференције надомак гробаља пуних његових жртава….? Циашки игроказ са генералом Младићем одаје утисак да је успешно ударено и по оним најскритијим амбицијама обичног човека да једном у будућности устане и одбрани своју државу. Успешно јер је коалиција економских и политичких велеиздајника прецизно, и по хоризонтали и по вертикали Србије, инсталирала као главни мото опстанка „гледај море од чега се живи, пусти Младића, пусти Космет , …пусти….ма пусти Србију – Европа нема алтернативу„
Постпетооктобарске власти су упорно и постојано радиле на замагљивању политичког хоризонта обичном човеку на којем би он могао да види националну државу која кроз поштовање појединачног интереса сваког свог грађанина гради и економију и законодавство, гради државу.То замагљивање је са таквом срчаношћу свакодневно примењивано да је данас прихваћено као сасвим нормално да на овој територији имамо само двадесетак појединаца на основу чијих интереса се граде и економија и законодавство и нека квази држава. У тој постпетооктобарској Србији остатак народа служи само као средство поменутој двадесеторици појединаца током њихове бездушне акумулације капитала, капитала у који спадају чак и простори и објекти од круцијалног значаја за независност саме државе. Злоупотребама демократије, то јест, стварањем демократуре, бескомпромисно је у свим сверама јавног живота наметнуто државно стигматично понашање према сваком лицу или групи која покуша да нацију афирмативно подсети на њену историју, традицију, војску, задругу, породицу, обичај, веру, љубав, наду. Не, историја се има заборавити осим оне написане у радерфиновском стилу, традиција је добра само она која се уклапа у „модерне европске токове“, о војсци се сме говорити само ако је по НАТО стандардима а никако у смислу њеног историјског победничког менталитета или ти не дај Господе, кроз призму храброг отпора пруженог баш том НАТО пакту.
Задруга и породица се још јавно не жигошу али се грамзивости појединца и разним видовима разврата путем пропагирања „невидљиве руке тржишта“ и извитопереног вида апсолутне државне заштите „свих видова љубави“ отвара пут и ка месту у уставу а истинском задругарству и љубави који пуне амбаре и територију и чувају биолошки опстанак нације оставља онолико простора колико јој оставе остаци остатака економске одрживости. Вера је она за коју власти гласно свакодневно викну аксиос, она вера која прихвата „реалност на терену“, која своје срушене храмове на оправку даје онима који су их срушили. И на крају, нада, као највећа опасност, највећи противник овој власти и онима који су је овде са њеним страним пасошима инсталирали је метафизички простор у који је испаљено највише уништавајућих пројектила свих врста и биће испаљивано докле год се демократорски не доносе одлука да је коначно уништена и да је победила идеја безалтернативне Европе и атлантских интеграција. Нада је она која је чувала и стварала хероје. Јер херој најпре препозна зло и крене бескомпромисно на њега. Херој чува и историју, традицију, војску, породицу, веру, љубав,наду…чува народ и државу. Е одатле, од наде и хероја која она сваког трена може изродити треба почети сагледавање са почетка овог текста.
Национално несвесно као неприродно стање у Срба није првина да се догађа након тешких и болних удараца наших вечитих „савзника“ по нама али се, хвала Господу, није се никада успело усадити у генетски код и вазда се на огромно непријатно изненађење наших непријатеља освешћење јављало баш онда када су они то најмање очекивали и на то били спремни.
Демократорско „затварање хашке приче“ је моменат када наши непријатљи лагано али сигурно улазе у свој безизлаз што се тиче њихове политике према Србима. Њихове катарзичне беседе о томе како сада можемо слободно погледати у очи Европи су они аладинови ћилими на којима је у бесповратну прошлост одлетела и империјална Турска са ових простора, фолксвагени у којима су одавде бежали све врсте германских освајача и крила нато авиона на којима ће одлетети и садашњи окупатори Срба. Они можда и могу сада у очи да гледају своје бриселско-вашингтонске саговорнике али ће ускоро морати да одвраћају поглед од очију свог народа којих их је и ако у овом моменту немоћног стања ипак до бесконачности презрео и проклео. Народ ћути, трпи и чека…..нада се, а када год се српски народ надао стигла је и награда у херојима са једним именом и презименом или групи чија ће имена и презимена у збиру бити за вијек вјекова народни херој. Како буде настављала да стеже рука ове квислиншке власти тако ће расти одлучност и енергија, тако ће све црне наслаге на нашој националној души слој по слој нестајати и лагано отварати пут рађању новог хероизма и отпора. А стезаће њихова рука јер је не води паметна већ поткупљена и смрадом утупљена глава. Од тога треба почети сагледавање, од будућности отпора који је неизбежан и коначне и свеукупне победе која је такође неизбежна баш због свега истрпљеног, свега што трпимо и што ћемо истрпети, јер они који трпе и истрпе ће бити спашени и њихово ће бити Царство Небеско.
Наши непријатељи се због свог примитивизма и менталне англосаксонске ушприцаности Њега, Царства Небеског највише и боје, јер га везују за смрт а не за живот, везују га за пораз а не за победу, због тога се плаше и традиције и косовског мита и по њима снажно ударају, зато се толико и плаше Срба, и мртвих и живих , зато су сада , када мисле да су надомак коначне победе најуплашенији. Историја нам је сведок а и биће, да имају разлога и да треба да буду уплашени. До победе !
www.olivervulovic.com