И овако већ веома искомпромитован на примерима СФРЈ 90-их, Србије 1999. године,Авганистана 2001.године, Ирака 2003. године и Либије из ове године, Међународни правни поредак успостављен након Другог светског рата кроз систем ОУН је на неповратном путу да буде докрајчен стварањем кризе на северу Космета и припремама за напад на Сирију и Иран а све од стране држава одметника од Међународног права, САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије.
Полазећи од свог основног начела негирања српског суверенитета на Космету, ове одметничке државе су пред почетак војних припрема у нове дивљачке и сурове походе по Истоку, покушале да барем у једном делу света где држе своје војске, а путем напујдавања Тачијевих сецибубрег бригада на север покрајине, то јест коначним освајањем косметских „северних граница“, дефинитивно и успешно затворе барем једно до сада започето ратовање, пошто су се ратови у Авганистану и Ираку, а посебно овај последњи у Либији дефинитивно отргли њиховој и политичкој и војној контроли. Поменуте бригаде нису успеле и војска ових модерних варвара и рушитеља старих европских хришћанских култура и европске хришћанске баштине је била приморана да сама изађе на зацртани циљ а уз јадно понашање „жутих кућа“ на Андрићевом венцу и Крунској улици.
Отпор који су пружили од НАТО-а и Шиптара преживели Срби севера Космета је био више ограничен деловањем издајничких власти у Београду него страхом од Кфора са све појачањима која су му стигла из Аустрије и Немачке. Демократска странка је слањем свога јуноше Стефановића и некадашњег Тачијевог министра Богдановића успела да пацификује сународнике и тако их спречи да још неког из тзв РОСУ присилно преселе на ахирет и тиме,као што су Кфору препречили путеве, тако и препрече демократама пут ка безалтернативној Европи. Демократе су попут својих „великих успеха“ пред Међ. Судом правде у Хагу, те Генералној скупштини ОУН, па „бриселским преговорима“ опет значајно помогли гажењу Резолуције 1244 ОУН и пристали на преговоре са Кфором и шиптарском хунтом о ономе о чему се не сме преговарати, о суверенитету. Ако су и дигли руке и од формалног суверенитета, могли су макар ти „преговарачи“ да издејствују нормално и слободно свакодневно снадбевање српског становништва свим потрепштинама, од свакодневних до луксузних. Но, као у временима када су из својих партијских седишта у Брисел слали спискове успешних српских фирми којима треба увести санкције и онемогућити да тргују са Европом и када су примали паре од Американаца за стварање и развијање антисрпске терористичке организације ОТПОР, тако су сада на северу Космета са окупатором преговарали о гушењу последњег истинског српског отпора најновијем из низа дивљачких насртаја на његову државу, животе и имовину.
Стефановић и Богдановић нису имали мандат да импровизују него да инсистирају да се 12 година после окупације не дозволи да се опет, као што се то учинило 2004е, легализује ситуација настала после аката насиља над српским становништвом и институцијама од стране шиптарских дилера људским органима, белим робљем, наркотицима и дуваном. Покривање ушима због „недостатака савезника“ не пије више воду а што се могло слободно закључити из изјава Конузина у Београду, Рогозина у Бриселу, Путина у Москви и кинеског амбасадора у ОУН.
Дакле, да је београдска жута аутократија хтела да се озбиљније супростави, имала је с’ киме а одмах затим би имала и чиме за разлику од Милошевића 1999е који је био ослоњен само на себе. Демократе ипак нису пропустиле шансу да пропусте шансу да буду на тошићевско-мићуновићевској линији културне и у разне филозофске обланде увијене издаје сопствене државе и народа коју као легитимну политичку опцију могу да продају још само жентуринама у црном и оној анационалној смеси Наташи Кандић и екс комуњарама инсталираним по разним америчким и бриселским владиним организацијама у Београду.
Жута национална политика српских узурпатора власти је постала чудна и смешна чак и нашим непријатељима. Они су на њихове молбе и преклињања им учинили и исфингирали тзв преговоре са Тадићевим изасланицима по селима севера Космета неби ли спасили образ власти која је толико национална да није имала ни обавештајну службу на својој територији кадру да предвиди Тачијев напад под америчким спонзорством. И ако се одавно у случају српских влада од 2000-е па на овамо више не ради ни о каквим образима већ буквално глутеусима смештеним на њихова несрпска и несловенска лица, демократска последња неуспешна имитирања Недића и неодустајање да и они када то буде требало на Москву пошаљу неке своје Serbisches freiligen Korps der NATO, толико је иритантно да нећу са огромном згранутошћу и изненађењем примити вест да су по шумама почела окупљања људи који желе да ову власт отерају на исти начин на који је 2000е и дошла. Тадић нас је опет толико понизио да је његово опстајање на месту председника остатка остатака Републике Србије постало лековито колико и електрошокови поремећеноме.
Тај човек и цела булумента која која иде за њим и носи му торбу, шминку и лекове, мора сместа и неизоставно да буде збачена са власти и заувек прогнана из политичког живота у Срба док су сви одреда живи. Неподношљивост настала из њиховог ради Европе кињења сопственог народа као и њиховог присуства у било којем сегменту одлучивања о судбини овог народа је толика да се врло лако може десити да се у нашој даљој будућности о демократији буде причало и истој се буде придавало право постојања онолико колико и у Саудијској Арабији под Хашемитима..
Демократско слање полиције на тргове свих већих градова током кризе на Космету да као ускоци и хајдуци пресрећу народ који је кренуо према главном градском тргу неби ли се у корену сасекла могућност да се више од три лица која су против њих скупе на једном квадратном метру је толико девастирало идеју демократије у Србији да више нисам сигуран да ће ико у ближој будућности ту идеју уопште и успети да рехабилитује. Више је демократије показао српски народ на Космету него комплетна српска скупштина током заседања баш о њиховој судбини. Опет су једни Срби на терену успели а неки други Срби за столом то поништили.
То није усуд моје даме и господо. То је завера и завереници морају бити похапшени и процесуирани, јер како једном рече Дејан Лучић, у завере не верују само будале и они који у њима нису учествовали.
Оливер Вуловић
www.olivervulovic.com