После шока који су доживели променом Закона о НБС и сменом њеног гувернера, државно задуживање је постало нова ужарена тема међу бројним економским аналитичарима који су произашли из жуте финансијске свере. Да ли су задуживања које планирају нове власти скупа или јевтина, шта ће на то рећи европски и англо-амрички финансијски кругови, шта ће се од нас поред враћања новца још заузврат тражити су питања која вам као из катапулта лете у лице како укључите тв, радио, рачунар или отворите дневну штампу. Ако заборавимо истим економским аналитичарима то што таква питања баш и нису гласно или их нису уопште постављали за земана њихових сада тешко поражених фаворита,тешко је а не приметити њихову личну, чисто политичку фрустрацију док та питања сада тако гласно и снажно постављају у јавности.
Њихова „брига“ о начину на који ће се сада држава задужити је слабо маскиран осећај ужаса због евиднетне намере руског , кинеског и осталог незападног капитала да, осим због сопствене економске надградње и раста профита, самим својим уласком учврсти и темеље српске државе, јер за разлику од западног капитала који је и овако јадно до сада био пласиран на ове просторе а само зарад сопствене сирове и зеленашке оплодње и материјалног базиса за непријатељску политику своје матичне државе према српским интересима, незападни капитал неће имати ништа против ако се држава домаћин усуди да поред економских води рачуна и о својим националним интересима.
Панично рачунање од стране жутих економиста камата на руске и кинеске кредите, те лажи и опањкавања које том приликом шаљу у политички етар су чист сурогат паничног страха за сопствене позиције и економске дивиденде које су „зарађивали“ својим изразито критизерским опсервацијама свега источног па и источног капитала. Осим пада економије у ЕУ и САД као чиниоца за себе, смена власти на изборима у Србији је омогућила да се сада јавно сме и може причати о свим досадашњим европским и америчким уценама у смислу политички диригованог економског ослонца Србије само на Западну страну светске економије а то много иритира и нервира дојучерашње недодорљиве домаће економске гуруе и њихове пратеће НВО.
Изношењем става од стране садашњег државног врха да није тачно да се само налози ММФ-а, ЕЦБ-е и Светске банке имају узимати као коначне и дозреле мудрости после којих више нема шта да се размишља или сумња, је изгледа за домаћи лихварски свет дошао пребрзо и у снази коју нису очекивали. Сваком је јасно да у савременом свету апсолутно слободног избора економског партнера нема и да је већина међудржавних економских односа политички детерминисана , јер да је супротно, ни једна европска или америчка компанија не би поштовале санкције уведене Ирану, Сирији, Куби.
Због тога, отварањем врата ваневропском капиталу а да се при томе иста не затворе и европском и америчком, Србија демонстрира и намеру да се са што мање штета, последица и гурања прста у око рањном Западном капиталу и његовим политичким експонентима другачије позиционира и у политичкој арени и тако што смиреније дочека и јавно обзнањивање пропасти униполарног поретка у свету. Нико не гаји илузије да ће утицај Србије у односима са политичким експонентима руског, кинеског или било којег другог ваневропског капитала бити симетричан али можемо бити много сигурнији у то да неће бити комплементаран као што је до сада био у односу са политичким експонентима Западног капитала, као и у то да евентуално падање у већу зависност од ваневропског капитала морамо платити територијама и животима грађана.
Многи се данас у сусрет озбиљнијих економских односа са Русијом и Кином а из страха и искуства стеченог на основу политичке патологије коју је на планети инсталирала америчка влада и њени сатрапи, питају да ли уоште постоје здрави и партнерски односи међу дражвама. Не постоје апсолутно здрави и апсолутно партнерски односи међу државама али постоје вишестрани и сложени партнерски односи лишени политичке патологије у којима не постоје ни као почетне а ни као крајње позиције да једна страна мора имати све а друга ништа или једна страна готово све а друга готово ништа.
За почетак, Русија и Кина у историји наших међусобних односа никада нису кидисале ни наше територије нити на животе наших грађана, што не значи да ће њихово одношење према Србији бити економски милосрдно а њихови политичари према нама анђели али сам сигуран да неће бити ни економски немилосрдно у смислу беспримерног изношења нашег капитала и уништавања привреде. Задовољан сам, јер ми је и Западног милосрђа и Западних анђела доста за вјек вјекова.
www.olivervulovic.com