После неколико врућих изјава нових власти о Космету, осим од Немца директно, и од неколицине строго инструисаних гласника, што из Европе, што из Београда, стизале су нам у низу поруке да се наша евентуална одлука на удаљавање од тзв безалетернативног циља званог ЕУ, посматра као српско мазохистичко-демонстративно ограђивање од сваког подсећања на претрпљен пораз у рату са НАТО пактом и да је са ЕУ тачке гледишта такав наш приступ бескористан јер ће ЕУ и САД бити упорне и истрајне до коначног и неповратног српског признања одрицања од Космета. Ка ЕУ можемо а и не морамо да тежимо, наша ствар, али Космет морамо и писмено предати.
На том трагу, министар спољних послова Чешке, Шварценберг, преко дневника Вести нам даље каже „- то није лако, тешко је да се прихвати (независност Космета), знам то и сам, али морамо бити реалистични. Србија је изгубила рат. А у рату се често губе територије! То је тако увек било у историји. Моја земља је такође изгубила доста територије у прошлом веку. Свако мора од неког да изгуби.“
Дакле, после Вашингтона и Берлина, и у Бриселу су карте спуштене на сто и из њих се види да је „у ЕУ добродошла и жељно очекивана Србија„ од почетка ЕУ игре, од стране оних Срба који су хтели и смели на глас да читају противничку игру, већ одавно био прочитан блеф.
Такву ЕУ игру су нам комплетна бивша и део садашње владе упорно пласирали као ЕУ партнерство, јер су забога, верујте им на реч, баш њих тајно гуркали ногом испод стола. У Бриселу нису никада ни престајали да према нама спроводе политику засновану на немачко-англосаксонској перцепцији Србије као поражене државе у од њих оправдано поведеном рату. Државе отпаднику која се и даље усуђује да баш у свему не пристане на задовољење геостратешких циљева САД, Британије и Немачке. У међувремену, Дачићев сусрет и руковање са Тачијем под надзором Ештонове, ма колико представљено достојанственије и са претходно јавно израженим презиром и мучно за самог Дачића, остварено због непрестаних притисака и опасних претњи из Берлина, ипак неће дати резултате који могу из тога поступка произићи као корисни за укупну српску позицију и само у нијансама ће се разликовати од резултата након некадашњег Драшковићевог срчаног љубљења руке Медлин Олбрајт. Рука је пољубљена али милости за Србе опет није било, већ само милости за интересну групу лица сакупљених око оног који је руку том злочинцу и пољубио.
Општи дипломатски и медијски напад који се тренутно изводи на Србију у циљу њеног коначног сабијања у угао пре него што повезивање са Русијом добије озбиљнији замах званичним почетком градње Јужног тока, поред убацивања „територијалног интегритета Косова“ у Извештај о проширењу ЕУ, на дневној бази се допуњује и изјавама типа оних које су давали Кацин и Шварценберг, претњама о скидању са „Белог Шенгена“, озбиљном акцијом британских служби кроз искреиран „српски расизам“ на утакмици младих репрезентација Србије и Енглеске у Крушевцу (чему је тежину покушао да дода врућим изјавама и сам британски премијер) и на крају активирањем турске економске агресије на Србију путем разбојничког преузимања дела ресурса ЕПС на Космету. Ово последње је посебно направљено пред сам састанак Дачића са Ештоновом и Тачијем у Бриселу.
Циљ је једноставан, нанети Србији у кратком временском периоду што више пораза који у свом збиру треба да изврше одлучујући психолошки притисак на наш народ не би ли схватио и прихватио да Космет као циљ наше спољне и унутрашње политике у ствари више не постоји као остварив и да што више препрека будемо постављали да ће утолико и европска одмазда бити јача и суровија. ЕУ употребљава сва могућа мирнодопска средства, за сада прецизно и како они мисле, још увек одмерено. Поставља се питање шта ће се догодити ако та средства ипак не уроде плодом? Да ли ће доћи до наставка политике другим средствима, која нису мирољубива? Да ли нам је Шварценберг у ствари рекао да ако нисмо схватили „реалност“ после прошлог рата да ћемо је схватити и прихватити после следећег?
Ако је Немачка хтела овим бруталним вербалним насртајима под маском „ми смо једини са вама искрени и директни“ да поједностави ствари, код Срба је произвела сасвим други резултат. Срби су сада сигурни да и поред Дачићевог и Тачијевог руковања испред Ештонове, ако резултати тих преговора не буду афирмисали независност Космета, предстоји немачка војна агресија на север Космета. Како ће то Немачка извести, то јест да ли ће користити сопствену или војску неке друге државе или шиптарске терористе, мало је битно. Акција је увежбавана и она ће се извести на основу планова изграђених и проистеклих из заједничких маневара аустријског и немачког „косовског батаљона“ јуна 2009-е и опсервације јунске акције ROSE из 2011. године одрађене под немачким покровитељством. Немцима се жури да остваре шиптарско коначно решење српског питања прво пре декомпонизације саме ЕУ, пре сопствених парламентарних избора и на крају, пре доласка у Србију оних који ће такође свим средствима чувати трасу Јужног тока и који ће са аеродрома Ниш бити спремни свугде стићи.
Не заборавимо и увек се подсећајмо, и Ниш је део оног планираног немачко-албанског монструма који се зове Велика Албанија а они који буду инсталирали Јужни ток неће бити спремни да мирно посматрају пушкарања у његовој непосредној близини. Народ осећа да је „граница“ на Јарињу и Брњаку само куповина времена и предаха за оне који желе Србију до мало после Београда и да се нашим садашњим евентуалним предавањем и пристајањем на ултиматуме Немаца, Британаца и Американаца не би ни милиметра приближили ЕУ већ би се за историју временски посматрано, незамисливом брзином приближили следећој фази шиптарског агресивног наступања.
Наши непријатељи сматрају да ће се део Срба опет под силином притисака, осиромашивања, подмићивања, уцена и крви понашати историјски незрело, стереотипно и неодговорно као 5. октобра 2000-е. Надају се да ћемо фројдовски речено сагорети због силине унутрашњих конфликата и безуспешне борбе са спољашњим светом оличеним у групи држава које су нескромно саме себе назвале међународном заједницом. Њима је поготово важно да ове године наметну летаргију и губитнички осећај у нашу колективну свест, јубиларну стогодишњицу од победничког, ослободилачког Балканског рата. Ништа се у немачкој и британској дипломатији данас не ради што пре сто година није планирано и у истом периоду барем неколико пута покушавано да се реализује.
Ми се, и после погубних резултата издајничке политике ДОС-а и његових наследника у одлукама о наступању према Србији од стране данашње немачке и уопште бриселске и вашингтонске политике немамо чему чудити, запрепашћивати и осећати изиграно. Такав осећај може само проистећи код из историје ненаучених и дневном пропагандом преварених на основу лажне и издајничке политике српских врхушки спровођене у маниру „да попустимо још само овде и овог пута и агонији је крај… светла будућност само што није дошла“. Ценим Дачићев покушај ако руковањем са Тачијем покушава да одложи оружани напад на наш народ на север и егзодус са југа Космета и добије на времену за припрему озбиљнијег савеза са Руском Федерацијом и озбиљних планова за војну одбрану народа и територија.
Ако су његови планови ипак ослоњени на замисао о подели Космета као историјском крају сукоба са албанском политиком агресивног проширивања животног простора, онда му мора неко рећи да ако неким чудом и успе у својој замисли, таквом поделом неће постићи никакав „историјски споразум“ са Албанцима и ставити тачку на њихове планове за даљу експанзију већ само климаву и бледуњаву запету која њему можда буде омогућила нови мандат али ће нацији и држави оставити у будћности сталну претњу запетих и спремних шиптарских пушака које никада нису пропустиле прилику да у за њих правом тренутку сложно опале.
Јер како рече Шварценберг – свако мора од некога да изгуби- а ко је по мишљењу Берлина, Лондона и Вашингтона у на овом подручју одређен да изгуби, никаквим руковањима то неће зауставити. Срби су пре сто година знали како се ти процеси секу и заустављају.