Политика која се већином свог делања ослања на страх од спољних претњи или осећању кривице које намећу они који споља прете, понашаће се на крају према интересима своје земље или мазохистички или садистички али никако у смеру одбране тих интереса. Због тога смо уморни и све мање верујемо влади Србије која сто дана калкулише са страхом и не усклађује своју политику са вољом народа који се на мајским изборима није уплашио и рекао да је против НАТО, за сарадњу са Русијом,и на крају и по истраживањима самих европских агенција, изнад педесет одсто са веома израженом сумњом у позитивне ефекте дубљег интегрисања у ЕУ. Све мање верујемо влади која нам представља да се поуздано нада да ће јој Запад учинити неки уступак око Косова током преговора са Тачијем , преговора иза којих опет стоји Велика Британија, сада Ештон уместо Купера, а у ствари зна да је то није права намера Запада, већ његов перфиднији приступ проблему током чијег решавања сада, после Сиријског искуства, мора ипак једним оком да погледа и на реакцију Русије и Кине.
Сто дана ова влада добровољно учествује у игри Запада који глуми да подржава неке српске намере у вези Космета а на којем и даље под покровитељатвом тог Запада ако сте ретки Србин- повратник живот вам вреди колико и лепеза на Марсу. Сто дана, а и даље, ова влада наставља да политички у наш етар пропушта свесно држање илузије од стране Запада да су нам ЕУ врата отворена и ако и ЕУ због својих унутрашњих проблема више не крије намеру да нас на дужи рок не прими. Ово је влада која већ неколико пута без икаквих претходно припремљених пројеката помпезно одлази код Руса да као бајаги тражи помоћ а из Емирата се после прве посете враћа са уговором од 25 милона евра за експлоатацију наших њива чиме на врхунски препреден начин покушава да искреира слику да Руси у ствари својом вољом одуговлаче да нам помогну.
Разлог због којих ова влада са радошћу и невероватном брзином узима емиратски капитал који је само претходно нашминкани и опрани Западни капитал а ништа озбиљније не ради на теснијој сарадњу са руским капиталом лежи у чињеници да је након 12 година окупације створена српска корумпирана квази елита која је зависна или од западног новца или српског државног буџета који и даље жели да се ослања на Западни новац. Поред енормних богаташа у тој српској корупционашкој причи су и људи који се налазе у центру свих друштвених збивања. Сто дана ова влада само безопасно кевће јер не сме да крене на ту елиту из страха да се са њом заиста не испоровоцира неки озбиљнији сукоб а самим тим и опасност по пун мандат. Влада Србије своју политику представља као успорен начин истовременог интегрисања и чишћења тих корумпираних структура који управљају нашим природним ресурсима као да Србија опет може да чека пет векова да би одбранила и сачувала своје виталне интересе и као да сваког минута на врату не осећа задах Западне алаве и крвожедне аждаје.
У таквим околностима ова влада жели да споро изнутра мења систем а истовремено инсистира да са Западом заједнички брзо и преко колена сломије косметски проблем.Осим вербалних излета испред тв камера по гробљима и поред споменика ова влада нигде другде није направила озбиљан активан и видљив отклон од снисходљиве политике према Западу. Немају храбрости. Свесно сеју конфузију којом маскирају своје праве намере. Громогласно започињу а подмукло и тихо не завршавају а чиме у ствари завршавају ствари за Западне интересе, за које мисле да су једини валидни за освајање и одржање на власти у овој напаћеној земљи. Почну са причу са Дулићем у затвору и Мишковићем који хоће да их збрише а заврше са слањем жандармерије која право испред митровачке болнице у затвор допреми човека који је финансира српску одбрану на северу Космета.
Клаус Хартман, председник организације Слободних мислилаца у Немачкој је говорећи о владама Ђинђића и Коштунице описивао Ђинђићеву владу као владу која је вршила издају са радошћу и уверењем а Коштуничину владу као владу која је радила то исто али са паћеничким изразом лица. Ова влада се вратила том рецепту и већ сто и више дана са савршено глумљеним, овог пута самртног грча и на лицу и на телу, на жалост успева да превари велики део бирачког тела и сада већ са јавно израженом намером да „ова генерација реши косовски проблем“ срља у велеиздају. Од владе се очекивало да храбро и без калкулација изађе пред народ са истином са којим се злом сучељава и предложи и реализује све расположиве моделе ненасилног отпора. Очекивало се да одмах укине Закон о обавезној и потпуној приватизацији, Закон о раду ,Закон о сарадњи са Хашким трибуналом и ССП са ЕУ.. Да одмах приступи разбијању мита о ЕУ који је онај мит који истински, предано и упорно уништава Србију а не да само уз пут дневнополитички користи Косовски мит који је Србију сачувао кроз векове. Од ове владе смо очекивали да заиста започне праксу полагања рачуна свом народу а не Хилари Клинзтон и Кетрин Ештон. Нама није потребан имиџ промена у европској Србији него истинске промене Србије према Европи.
У сто дана нисмо видели, не говорим о политичком пудеру и политичким ружевима на уснама владе које смо до сада виђали, озбиљни отпор владе Србије Западној политици свршеног чина на Космету осим „никада га нећемо признати али ћемо све друго одрадити“. Као да ће се српска збиља заиста заснивати на пукој празној политичкој форми а не на свакодневном опипипљивом ЕУ ропству које ће сигурно доћи ако влада оствари громогласно најављено коначног решења косовског проблема, решења изнуђеног зато што су партије које је чине владу осуђене да на власти буду само на основу коалиционих клацкалица.
На крају, не приговара се влади Србије зато што преговара, него зато што се виде њене намере да кратко преговара и који су циљеви таквих преговора.Влада Србије има времена и простора да се веома успешно ослони и на крхотине које су остале од међународног правног поретка а које путем руског и кинеског вета лете и прецизно се забијају право у око англосаксонским разбојницима те тако више не могу онако осионо да нишане и погађају све што пожеле.
Нема више Запад ни новца ни времена.
У протеклих сто и нешто дана то види и осећа цела планета која више нигде не жури да изађе у сусрет сваком себичном интересу Вашингтона, Лондона и Берлина. Куда ли и због чега толико жури Београд ? Пред нама је још много бесаних ноћи.