Ако се са Српском Радикалном странком, Демократском странком Србије и Дверима у покушајима да истински српски национални интерес поново добије право политичког гласа и да се заустави дугогодишњи тренд поништавања наше националне егзистенције на предстојећим изборима, исцрпљује све национално свесно у српском друштву, ако се само преко њих пошава да обави мобилизација свих националних снага, онда је наше друштво у огромном проблему и задуго неће видети сопствени национални опоравак.
Не зато што се поменути политички чиниоци лажно представљају (мада делом има и тога), већ због тога што сваки за себе и сви заједно тако раздвојени, немају онолико политичке моћи колико је ње потребно да би путем алтернативних медија, деловањем на терену по провинцији и трибинама по великим градовима довољно снажно представили програме борбе против опасности по нашу државност а у којој смо се нашли заглибљени посебно на основу резултата четворогодишњег владања коалиције око Бориса Тадића.
Поред тога, поменути политички чиниоци нису хтели ни да покушају да пронађу заједнички магистрални правац националног политичког представљања и нису ни овог пута пропустили прилику, не да нађу заједнички политички именитељ, јер он већ постоји, него да уопште озбиљно разговарају о окупљању око њега.
Због ситуације у којој се налазимо, недопустиво опуштено су идеју окупљања, и то само у начелу, оставили као могући начин деловања тек по завршетку избора, чиме су нам показали и доказали да су одлучили да лидерске сујете и страначке интересе опет ставе изнад свега онога због чега су нам говорили да се политиком у ствари и баве.
Јавни оглас Двери по овом питању не можемо ставити у раван озбиљне политичке акције јер је позивањем и СНС у “националну коалицију„ позив на старту доживео пропаст и преведен је, лично не сумњајући у искрене намере Двери, на терен спекулација да је због осим по себи самог врло сумњивог националног базиса СНС-а, евентуална самостална предизборна коалиција са СНС као крајњег циља Двери та идеја са њихове стране и пласирана.
Где год да била истина, тренутни национални политички израз је разводњен, неприродно сегментиран, страначки избраздан од одбране традицоналне породице преко противљења уласку у НАТО и ЕУ до тврдог заступања евроазијских интеграција. Уместо сабирања свега набројаног у неки јединствени орочени изборни програм који би победом дао уједињеним националним снагама преко потребан простор за узимање ваздуха, стабилизацију стања у држави и позицију да равноправно уђе у медије са националном лиценцом а самим тиме и скрши од тренутно владајуће коалиције наметнута и инсталирана идеологија која националну идеју сврстава у примитивни, неевропски и превазиђен политички израз, кренуло се у три колоне, којима се због наметнутих нових изборних правила добро знају само главе а репови остају у магли.
Ако су се поменуте странке и плашиле да би привремено изборно увезивање како самих међу собом тако и са омладинским политичким организацијама као што су Наши, 1389, Сложни и другим политичким организацијама попут Покрета за Србију, Образа и осталих изгубили део посланичког капацитета, привременим политичким споразумом о расписивању избора годину дана након обарања ове ненародне клике и самим тим новом изборном кампањаом са нових и равноправнијих позиција за све учеснике у њима би лако свој посланички потенцијал повратили у оне оквире које мисле да заслужују.
На кратак рок, поменуте три странке су овим поступком одбацивања других националних организација добиле, али и на средњи и на дуги рок је изгубило друштво у целини и национална идеја као таква. СРС, ДСС и Двери су се ипак одлучиле да науштрб борбе за идеју не улазе ни у тако малцени ризик ради одржавања страначких привилегија које задобијају самосталним уласком у Скупштину па макар као такви били опет сведени на икебане Демократској странци.
Због оваквог развоја догађаја посебну одговорност сноси и национално свесна интелигенција која је расула своје подршке странкама и покретима по на особ уместо да је своју јавну подршку условила макар једним озбиљним покушајем уједињења патриотске опозиције. Ово политчко беснило је предворје коначне маргинализације националног као дозвољеног и његовог свођења на у будућности глуматања типа европске ултра деснице у „редовном“ политичком поретку.
Политичком причом која се пласира из опозиционих страначких кухиња да ови избори у ствари ништа и не представљају јер ће за годину-две доћи до огромне силине економског незадовољаства у држави а самим тим и до превремених избора је политичка димна бомба којом потоњи покушавају да замаскирају ускостраначки политики себичлук и њихову недостојност историјског тренутка у којем се као држава и народ налазимо.
Националне политичке групације у Србији су одбиле да изборно саобразе борбу за главне постулате националне просвећене власти а бране се од те идеје зарезима из страначких програма и ако од њих нико није ни тражио оодустајања од њих. Они су оваквим приступом изборима апсолутно подбацили и својим преизборним нечињењем урадили једнаку превару оној коју је СПС урадио након прошлих избора својим постизборним чињењем. Три поменуте партије су посебно одговрне јер је улог на овим изборима слобода и врло су ретке историјске околности када се она може досегнути и путем изборног поступка као што се могло на овим изборима и због свега тога националне странке у Србији сносе посебну и немерљиву одговорност на коју ће од народа бити кад-тад позвани.
Попут Демократа и сателита који непрестано и јавно говоре да ЕУ нема алтернативу у редовима патриотских странака смо доспели у ситуацију да по њиховом деловању закључимо да они у ствари прикривено поручују гласачима да , свака странка од набројаних сматра за себе да у оквиру националне опозиције њихов поглед на решење проблема нема алтернативу.
Партијске врхушке су одлучиле да истрају на путу намерне политичке недораслости и одсуству храбрости да се истински приступи променама у друштву. Можда неки знају само да пале сепаратистичке заставе, да лармају по улицама и да путују из Београда и Новог Сада да џеџе на косметским барикадама али би као супстицијални чиниоци велике националне коалиције и те како тој коалицији као пешадијска надградња партијским формама деловања дала онолико више али одлучујуће снаге колико је некадашњем ДОСУ дао Отпор.
У политици се вековима није много променило. У збиру и у комбинацији деловања сте увек били много ближи успеху. Искрено се надам да неће бити прекасно када да до истог закључка одлучи да дође и српска национална опозиција.
www.pokretzasrbiju.org/olivervulovic