Два велика Србина, Јован Дучић, који је волео да каже да је страх убица ума и мала смрт која доноси потпуно брисање, и Мехмед Селимовић, који је тврдио да страх сам по себи чини да се догоде ствари којих се плашимо, нису успели да свом народу ове мудрости усаде у свакодневни живот а посредно и у његов политички однос према спољном свету.
Срби са територије коју данас од споља називају Србијом, се већ десет година , преко људи које су их и довеле на власт, погадјају са великим силама у огромном страху од њих. Таквим поступањем из године у годину добијају све мање, све лошије и све ружније. Из ове приче, у неком делу, изузимам Републику Српску. Плашећи се свега онога чиме нам је прећено, догодило се да под претњама увек попустимо и да се оствари оно чиме нам је прећено. Срби су у Хрватској из конститутивног народа преведени и сведени на националну мањину од 4%, црногорској хунти је свесрдно помогнуто да изврши сецесију, отет нам је Космет, у Рашкој ври као у дјавољој води а Војводину културно клацкају док је не исклацкају тамо где треба. О дипломатским нотама румунске и бугарске владе о „лошем статусу“ њихових мањина у Србији те македонском упорном скидању мантија српским православним свештеницама на граници а на другој страни простирању црвеног тепиха и свирању химни балистичким водјама, овог пута немам времена да поклоним много пажње али их вреди поменути.
У једном моменту је лепо примећено да је само још један стуб српске историјске државотворности и постојања остао колико толико стабилан – СПЦ, али већ данас смо сведоци злохудне сенке раскола коју је СА Сабор под притиском и ултиматумом страних дипломатија на путу да изазове својим неуставним и неканонским односом према Владики Артемију, опет из страха од евро-америчких реакција на Космету. Такво понашање СА Сабора тим више чуди јер као да нам они, због којих склањају Владику Артемија већ нису попалили, порушили, оскрнавили и протерали са Космета све што су планирали. Из страха је се брже-боље и влада Тадићеве демократуре у Србији повукла из медјународне дипломатске арене и искреирала малаксало препуштање ЕУ свега важног у вези даље политике око Космета. Од ЕУ су светлосном брзином заузврат добили жмурење на прошлоседмичну шиптарску забрану њеном министру за Космет да пређе тзв административну линију. За сада, идемо тотално изокренутим путем и изокренуто живимо и водимо изокренуту политику.
Мирко Ђорђевић је у свом писанију из 1998е године званом Знаци времена,искочио као типичан заговорник, онога што ја овде називам изокренутом Србијом или како се то политички лакше каже, заговорник свесне и злонамерне замене теза, те говорећи такодје о страху у Срба преко посматрања „преламања мисли оца Јустина Поповића и Владике Николаја Велимировића у савременој равни“ даље каже да „постаје јасно да је наш дискурс о Европи типичан пример интелектуално незрелог дискурса. Нису превладане све оне противуречности којих се европска мисао на природан начин ослободила. Осим тога, у том дискурсу има нечег што је неспојиво са интелектом – има страха који сеже из атавистичких дубина који, штавише, није обичан страх. У њему наиме – у том страху – има опсесије која сеже до параноичности. Она се види најпре у осећању самодовољности, у склоности ка изолацији па и самоизолацији, а када се таква стања поклопе и са реалним стањем изолације у којој смо, онда је оваква „мисао“(оца Јустина и Владике Николаја (прим.О.В) буквално опасна. Страх од новог, закашњење у смеру модернизацијских процеса, страх од другог, само су манифестације тог најдубље укорењеног страха.“ Дакле, Дјордјевић и остали прави „Европејци“ сваки евентуални вид борбе овог народа и државе за опстанак, па и онај најпацифистичкији, па ако хоћете и саму „српску мисао“, безрасправно проглашавају продуктом „атавистичког страха“, тромости, задртости, опсесивности,заосталости, параноичности и „неспојивости са интелектом“ јер се, о мој Боже, европска мисао на природан начин ослободила и прочистила па сада на једној страни европска Француска протерује Роме, недозвољава Турској у ЕУ а Брисел кроз Ангелина уста проглашава пропаст пројекта нормалног саживота са исламским досељеницима у Немачкој. Тако ослободјеној „европској мисли“ не смета да потпомаже оне који на Космету пале хришћанске храмове са почетка другог миленијума и финансира стварање параисламских заједница у Србији, илирског православља, хрватске,црногорске и македонске православне цркве и на крају расцепа саме СПЦ у тзв Републици Србији. Но, Ангела ће успети, јер није само водја велике силе већ и храбра сама по себи и води храбру политику у интересу њене државе и њене нације .
Такву политику, храбру политику ( да се одмах разумемо, под храбрим не мислим аутоматски и на милитантну) у Србији нема више ко да води. Европским Мирковићима у Србији смета страх од ЕУ и инсистира на томе да се почнемо плашити самих себе и тако удјемо у општу националну неурозу да би смо лакше ушли у ЕУ.
Европска уравниловка се пробила системом општинских одбора и партијске феудализације у свако село, предузеће, медиј. Она је постала догма, света октроисаност, нови манифест. Европске перспективе су постале тако неупитно важне и моћне да је тренутно у овој држави заиста потребна велика храброст супроставити јој се и на тај начин је страх успешно накалемљен на остале националне особине и видове живљења. Кроз страх од губитка посла, као једном од најјачих у Србији, политичког усмеравања проходности на буџет у виском школству, приступа иоле скупљим здравственим услугама, политичким манипулацијама курсом монете, претњом одвезивања руку неолибералним тржишним ајкулама и баракудама, дакле свим овим и осталим непобројаним методама се успешно гуши сваки глас против наметнуте и апсолутистичке и једине прихватљиве, пробриселске политике владајућих великаша.
Дос и јесте доведен на власт јер Европа и даље верује да се дух народа обликује онако каква му је власт. У Бриселу даље мисле да када се промени облик владавине да је народ попут воде која мења облик у облик посуде у коју се сипа. Када је Вацлав Клаус у свом ауторском тексту просле године упоредио ЕУ са бившим СССРом, све разлоге за такво своје видјење је таксативно побројао са по једном реченицом док је само за страх морао да употреби више реченица. Додао бих се на Клаусове опсервације само мишљењем да у страховима у вези изношење разлога против СССРа и данашњег страха од противљења ЕУ, постоји разлика само у начину сигурно предвидјене смрти након њиховог изношења. У првом случају је смрт била непосредна и брза, од самих владара комунистичке уније, а у другом посредна, преко економског изнуривања путем разно разних јавних и тајних санкција државама и народима који се одлуче на глас против.
Зашто би нас онда после десет година на власти чудило ово сејање страха по Србији од садашње елите када је она страхом одлично манипулисала и током своје борбе да преузме власт.Некада је ДОС лажима свесно плашио народ да би се докопао власти. Говорили су да у Милошевићевој Србији има преко 100.000 полицајаца док Ђинђић није у једном од својих интервјуа лаконски рекао да су претерали, да их је било само 30.000 и да их је и заиста мало и да им је положај заиста лош. Говорили су да је преко 500.000 младих и паметних побегло у свет док коначно Ђелић недавно није признао да их је и поред свих ужаса којима смо били изложени отишло мање од 50.000. Говорили су о огромним пљачкама , милијардама по острвима а чим су дошли на власт прво је њиховим пуленима са једног егзотичног острва од „тетке“ стигла апанажа од пар стотина хиљада евра. У чему се , молим вас лепо, овакво ширење страха разликује од оних Шејовских 700.000 протераних Шиптара, 100.000 затворених на стадиону у Приштини, десет хиљада побијених у Избицама? У оном главном циљу, ломљење Србије , сада после 10 година, са сигурношћу можемо реско рећи – нема разлике.
Однос који српска влада има са ЕУ је чиста антиномија. Они су као бајаги у сталном сукобу али се на крају договоре да су обоје у праву а што Брисел проглашава српском евроском кооперативношжу и приближавање Унији а српска влада у свим медијима исто то громогласно именује својим дипломатским победама. ЕУ се неће задовољити док Срби не постану прост збир својстава заједничких „свим телима“. И такав однос ЕУ важи само за Србе и остаће на снази или док тај збир својстава уистину не постанемо или до момента нашег општег националног отрежњења. Од оба смо, па и од ЕУ, сада подједнако веома, веома далеко и то је једино добро које из свог овог зла произашло. Покушајмо зато да ово медјувреме искористимо да се са психолога и психијатара ,вратимо постављању људи других струка на чело државе јер смо, погледајмо у историју да би смо погледали напред, и са неписменим човеком на челу постизали много више.
Оливер Вуловић
www.olivervulovic.com