По арапској легенди, у једној крчми у Дамаску, док је седео и пијуцкао ракију, човек је изненада испред себе угледао Смрт. Згрожен, испустио је крик и узвикнуо да није дошло његово време, да је још млад, да има још пуно тога да заврши и излетео из крчме. Узјахао је најбржу камилу и кренуо ка Самари. Данима је путовао и онако уморан, изнурен, чим је ушао у Самару отишао је до градског бунара. На његов ужас, Смрт је стајала поред бунара и гледала га право у очи. Он некако скупи снагу и обрати јој се – „зар се већ нисмо видели и допустила си ми да одем?“. И ја сам била изненађена када сам те видела у крчми у Дамаску јер, твоје време и место су одређени за данас и овде, крај бунара у Самари, одговорила је Смрт“.
По српској садашњици, Тадић је погледао у очи смрти своје политике зване „и Европа и Космет“ (па чак и оне њене варијације зване Четири стуба) ономад, за време Анђелине посете Београду, када је чак и током званичног ручка у крчми на Андрићевом венцу, иста заборавила на бонтон и није престајала и пуних уста да врло гласно говори Косово, Косово. Тадић је не часећи самртног часа оседлао најбржу и најиздржљивију камилу из стада му, и безглаво пробао да одјури из балканске крчме у којој се на свој ужас срео са Меркеловом. Деветог децембра је застао код бунара у својој Самари, знаној данас као Брисел и гле….опет се се срео са Анђелом. Што год било тамо неког будућег фебруара, марта, оног прошлог деветог децембра ЕУ интеграција је од Срба коначно оплакана, сахрањена. Венци су склоњени и преко хумке је изливен бетон. Могу после Анђелиних конзервативаца швапске социјалдемократе да освоје и двотрећинску власт, могу се у минхенским пивницама тугаљиво чути гласови да чак и Срби сада треба да живе, но, Срби су са том причом и плитко и дубоко у својим душама завршили, ма колико ДС и сатрапи јој настављали да шибају то политички мртво магаре, које је мучено и пре саме трке већ имало две поломљене ноге. Није тешко погодити да су те две ноге биле ЕУ и Америка.
Да је то код Срба изгледа озбиљно увидео је и Брисел па је пустио низ спору али сигурну воду и безвизни режим са овим делом света. Ту булу ће наћи већ некако начина да нам доставе, само још увек бирају гласника, место и време. Свет се тумба (оно као када не видиш да је пао Берлински зид) а садашња српска жута властела и даље инсистира на свом ЕУ фанатизму. Од фанатизма до варварства је само један корак. У фанатизму смо испоручивали највиђеније од нас Хагу али оног момента када је жута хунта спремна да изручи комплетну државу, када сопствени народ са барикада на северу Космета назива криминалцима, када се и Бундесверовим џелатима извињава и признаје им статус жртаве, када дан после хапшења Охридског Архиепископа од стране оних који Тачија примају са свим државним почастима, Он као вођа жуте хунте, исте посећује и говори им да „цркве“ не могу покварити односе међу државама, жута хунта је искорачила и тај корак од фанатизма ка варварству. Европа је трговала и деценијама одржавала односе са шпанским и португалским фашистима, афричким деспотима, латиноамричким хунтама па шта јој сада фали и да овим жутим варварима, тамо неког фебруара, марта, ама некада и пода могућност да путем кандидатуре настави пут до неког новог бунара и нове Самаре и тако одложи њихову политичку смрт. Зашто им не показивати пут до неког новог бунара све док та просрпска жута хунта и варвари буду испред Купера потписивали све што треба а да о томе не известе у Србији никога а камоли да траже потврду Скупштине или ти не дај Господе, сагласност од народа на референдуму. У међувремену, српски жути варвари, озлојеђени и исфрустрирани, пошто после Хоргоша и Батроваца свуда даље морају да иду пешке, по Србији сада бесно јашу, газе, гурају.
У оно мало медија које сто од сто не поседују сада продиру кроз задња врата. Жута хунта и варвари са непријатељском равнодушношћу поручују Србима са севера Космета да могу остати без плата, пуштају Тијанића са ланца, праве ршум по генералштабу, од својих тајкуна траже на апсолутни увид и црне и беле рачуноводствене књиге. Спремају се за Велику размену.
Док странци деценијама свесно замењују тезе током осуда нашег народа и државе, што кроз правила инетересно-политичког функционисања света и разумемо, ми као народ сада морамо бити обрађени да разумемо власт која ће органски део свог националног нудити у размену за, мерено у деценијама времена, дугу предчекаоницу испред врата чекаонице за улаз у девојачку собу стана будуће метафизичке конфедерације две федерације (Еврозоне и остатак ЕУ) европске Наддржаве ?
Ми ћемо морати, кажу жути варвари, хтели не хтели, да те људе и њихову политику разумемо и ако то није могуће разумети у оквирима природног. Њихово политичко, економско, медијско и духовно насиље треба да нас запањи, ужасне и згрози, и на радост Брисела, да паралише. Траже да њихово огољено антидржавно деловање, безизлаз и казамат у који нас сапете увлаче, не доживљавамо и не осећамо како га је једино и нормално доживљавати и осећати него онако, како нам га безобразно романсирано сервирају, без обзира на сву базд и сировост. Базд и сировост које су увукли у своје коже непрестано флертујући са нашом националном и државном смрћу званом ЕУ, НАТО, косоварска културна баштина, реалност на терену, ….њиховом безалтернативношћу. Жути варвари имају све мање времена за такт, за унутрашњу дипломатију, за какву такву пристојну комуникацију са јавношћу. Они сада само у низу саопштавају, објављују, обзнањују, Интеракција је дозвољена само донекле међу њима самима, отприлике на начин на који нам је лист Данас саопштио ко је ко у Демократској странци. Коштуницу и Радикале уједињене водитељке српских медија само кратко, с’ пола уста офрље препричавају, без слике, јер су уредници некада и негде чули да постоје и слике које лече на даљину. А ми даме и господо не смемо бити излечени. Није у питању да ли можемо, него да ли се смемо докопати било каквог лека који жуто варварство у нашем националном бићу своди само на вирус који је протутњао организмом и исти избацује из себе истим путевима у који је у наш национални организам и ушао.
Они, жута просрпска хунта и варвари нам поручују – не одустајемо. Поручују коначно и без маски да је Чеда имао право када нам је преко својих партијаца наговестио да ћемо у ЕУ ући са или без Срба те да су га због тога и слали у Немачку да проба да умили Берлин. Они нам поручују – ми више немамо снаге ни времена, а ни ви народе више пара које вам можемо узети па да вам ту због неких ваших, чуј емоција, родољубља, играмо испред квази патриотских и квази демократских кулиса. Да ли се народе сећаш 1999-е ? Јесте ли видели шта се догодило са Либијом ? Па пре тога Ираком, Авганистаном ? Видите ли шта се спрема Ирану, Сирији ? Они нам поручују да ће нас као стоку утерати у тор са свима онима који су истинско порекло наших несрећа и који су сушаствена природа зла које нас је задесило и које је удешава друге непослушне народе. Поручују нам да њихова евроатлантска вера није слепа али да нипото не дозвољавају њено преиспитивање те да се случајно не усудимо да истичемо њене слабости јер то нас враћа у „мрачне деведесет“, изолацију, сукобе.
Има и међу њиховим шефовима на Западу оних којима је под маском просрпских позиција а у ствари жао им је пара, сада када их више нема много, а које би се бациле на наше томахавкасто враћање у 1389. годину те нам попут Хомбаха предлажу да „дамо Прешево за Север Косова и да се на то питање коначно стави тачка“ а што Мићуновићевим речима преведено значи „нову међународну конференцију о Косову“. Има оних који нам обећавају да ће нас непрестано заступати у Бриселу и да је ЕУ наша перпектива извесна али да ето још само јавно на тргу Шумадија у Митровици спалимо све Веселиновиће.
Очекујете ли после свега драги моји сапатници да путем овог текста поручим како да гласате? Којем политичком атару да се приклоните? Кога да путем избора прогласите за новог вођу? Е немам ни ја више снаге за игранку испред демократских кулиса и представа током којих гледајући их мој народ нестаје. Немам времена од туге за косметским брдима и равницама, од туге за хиљадуиједног убијеног од доласка КФО-ра и хиљаде убијених Срба и Српкиња од деведестих па до сада. Нема те ни ви драги моји више ни времена за изборе и кампање у режији западних амбасада. Делајмо драги моји јер они су легализовали деловање а ла 5.октобар иначе ћемо заиста отићи у ЕУ онако како би нас та ЕУ једино и примила – без Срба.
—
www.olivervulovic.com