АМЕРИЧКИ војно-политички естаблишмент и корпоративни гуруи, уз повремене и за нашу унутрашњу употребу наручене хвалоспевне Кирбијеве излете, ипак стабилно опструишу Вучићеву политичку тактику и одбијају да прихватe њен садржај као искрен и на дуже стазе одржив и у таквим околностима га сада примају у госте.
Они у старту одбијају српску војну неутралност као дозвољив и опредметив резултат политике садашње српске владе јер за САД је свака, па и ова наша, најмекша могућа неутралност у корист NATO-а, једнака позицији сврставања Србије на страну Русије и ту неће бити дилеме.
Реакције америчке политике у односу на Србију су сада само чешће са задршком уместо некадашњег промптног деловања (они и то сматрају за одређени политички попуст), али на примеру нашег усуђивања на мало дужи отпор напорима приштинске хунте да уђе у Унеско и са две недеље дана одмерено одложеним америчким одговором путем угуравaња Косова у UEFA (претходно у МОК) је доказ да Вучићева стратегија одуговлачења – уместо апсолутног и недвојбеног супротстављања у којем би САД и Велику Британију означио као наше најјаче и најактивније противнике – ипак није ни за јоту успорила и померила из тежишта њихово убрзавање лансирања тзв Републике Косово у престижне међународне организације.
Американци и Британци се понашају као да то већ јесмо урадили (Британце у једном тренутку Вучић и јесте оплео, али више због последица личне фрустрације а не на основу артикулисане државне политике) но, када бисмо то стварно и урадили – означили их као главног носиоца посла настављања дестабилизације српске државе и као противнике интереса српског народа на Балкану – и Американци и Британци би тада кренули да заиста преговарају са Србијом.
Наше политичке напоре, како на Балкану тако и на ширем међународном плану англосаксонска политика успешно рашчлањује и умртвљује а све друге, нашим интересима супротстављене политичке напоре, оживљава и креира их у за нас врло тешко решиве проблематичне догађаје.
Моћ и најсигурнији пут за успех једне политике је и у томе да када је то за нацију пресудно се она усуди да да правичну оцену епохе коју живимо.
Вучићева администрација – јер он заиста јесте владар а сви остали око њега су заиста пука администрација – упорно одбија то да учини и на тај начин нас све гура у положај жртве будућих тектонских потреса уместо да се искрено обрати нацији и саопшти јој да ће жртава сигурно бити, али много, много мање уколико будемо храбри да непријатеље именујемо непријатељима а савезнике савезницима.
Вучићева администрација упорно – спрегнутом тежњом и вољом – инсистира на монументалности и јединствено спасоносних политика „војне неутралности“, „везивања за Немачку“, „придржавања упутстава ММФ-а“, „одређеном и бесповратном напору да постанемо чланови ЕУ“, „Бриселским споразумима“ итд. а у непрекидно одвратном низу заузврат добија као награду све јаче и јаче ударце од стране англосаксонаца при којима, понекад, Меркелова одигра улогу танког јастучета које ће те ударце учинити мање болним и мање звучним.
Како само са ове дистанце херојски делује ондашњи инцидент у виду Тадићевог „НЕ” Меркеловој у Београду и акција подизања барикада у Ибарском Колашину у односу на садашњу Вучићеву политику – ма колико ми садашњи Тадићев политички положај није никада више пријао од када су, после британског стрељања Ђинђића, исти одлучили да га обзнане као наследника на месту главног носиоца радова на примени у пракси циљева петооктобарског пуча.
Вучићева политика, ма колико он инсистирао на њеној уникатности, нешто је што је историја већ приказала и доказала као несупешно (изузимајући државе за које су се зараћене стране већ много раније договориле да ће њихову неутралност поштовати из обостраних интереса или када су биле у питању државе са географским положајем без икакве стратешке важности) јер Србија упорно не добија ни у најави међународне гаранције за своју самопроглашену неутралност а и географски положај нам је далеко од неважног те као последицу Вучићеве политике пре можемо очекивати неки нови 6. април ујутру него нормалан одлазак на пијацу, као у Женеви и Цириху током Другог светског рата.
На многа тешка политичка питања која се испред Србије постављају Вучић даје Питијске одговоре(1) и води Питијску политику са којом, природно, не може бити задовољна ни једна од у свету сукобљених страна али и, оно што је најгоре, ни сами становници Србије и Срби који живе на територији бивше Југославије.
Вучић више врача, предвиђа, инстиктивно предосећа него што води државну политику и ако се у његов политички експеримент, који спроводи над нама (политика у којој нас променом места једном зарезу у реченици може све одвести и однети дођавола), као коректори озбиљније и убрзано не укључе Председник Републике, САНУ, Црква и озбиљније умрежене патриотске и родољубиве политичке организације – а који ће сви без калкулисања направити простор за стварно савезништво са Русијом, која је једино способна да ову агонију заустави и отклони опасност нашег апсолутног истребљења – од нас не само да неће остати Антонићева олупина него, бојим се, ни озбиљан и за испитивање подобан археолошки траг.
(1)Питијски – неразумљив, несхватљив, двосмислен, тајанствен, двозначан, неодређен, загонетан.