Дводневно заседање министара одбране земаљачланица НАТОа, које је 5. октобра започело у Бриселу, поклонило је велику улогу припреми самита Северноатланске алијансе, за коју је предвиђено да се одржи у мају идуће године, у Чикагу.Списак тема о којима ће се говорити је, као и обично, опширан: од ситуације у Либији, Авганистану и на Балкану – до прораде система за противракетну одбрану. Међутим, генерални секретар НАТОа Андерс Фог Расмусен је већ признао да ће битну улогу при доношењу одлука имати финансијски фактор. Према његовим речима „ми треба да трошимо средства у зависности од приоритета и да их трошимо заједно тако што ћемо финансирати пројекте који ће јачати нашу безбедност.“ „Не ради се о томе да не треба да трошимо више, већ да трошимо паметније, и да у резултату имамо више“ – убеђен је господин Расмусен(1).
Таква пажња према питањима буџета сасвим сигурно представља данак финансијскоекономској кризи која се ни у САД, ни у европским државама не смирује. У условима када су водеће државе принуђене да „уз борбу“ кроз своје парламенте доносе одлуке о смањењу трошкова или давању хитне помоћи земљамапартнерима, тешко је од НАТОа очекивати да ће бити расположен превише расипнички. Без обзира на то, судећи по информацијама које „побегну“, генерални секретар НАТОа покушава да „натера савезнике да избегну јака смањења својих војних потреба тако што ће се уједињавати и делити активе“(2).
Међутим – финансијски сектор представља само један од изазова, који су се данас нашли пред Северноатланском алијансом. Постоје и друге претње – конкретно – раст нестабилности у оним регионима, у којима НАТО покушава да врши миротворне функције. Баш у том делу гласне изјаве Брисела постају све супростављеније стварности. При том је очигледно да руководство Северноатланске алијансе нема намеру да своје поступке мења на било који начин, очигледно остајући заробљено сопственим досадашњим амбицијама.
То се највише примећује на питању о противракетној одбрани. Према речима господина Расмусена „корак по корак – територијални систем ПРО НАТО постаје реалност. Очекујем да ћемо у Чикагу објавити о међуоперативној спремности наше ПРО“. Међутим, у ствари се ради о слепом праћењу оних планова које су американци разрадили још раније. Како тврди руски стални представник при НАТОу Дмитриј Рогозин „улога министара одбране НАТОа више подсећа на улогу статиста који су позвани да обезбеде гласање и пљесак за конструкцију која се хитно снабдева америчким „ПРОшницима(3). Јасно је да у таквим условима нема ни помена о томе, да алијанса води рачуна о забринутости и интересима Русије.
Иста ситуација постоји и у вези са дејствима НАТО на Балкану – пре свега на Косову. Формално у Бриселу изражавају забринутост због ситуације која је створена на северу покрајине, чак одбијају претходне планове скраћења свог присуства. Међутим, у ствари, контингенти НАТО, кршећи одобрења која имају, стали су на страну косовских сепаратиста, јер им помажу да угуше отпор локалних Срба. Управо су водеће земљечланице НАТОа блокирале прихватање изјаве Савета безбедности, којом се осуђују насилне акције Приштине.
Парализа Европске Уније и растуће амбиције НАТО-а. Још једна тема о којој лидери НАТО јако воле да дискутују је – Авганистан. Овога пута министри одбране, како сведочи Андерс Фог Расмусен, имају намеру да усагласе „следећу етапу прелазног процеса у Авганистану“ која ће, према његовим речима, „бити најбитнија“. Тако, убеђен је генерални секретар, „ради наша стратегија“. Овакве изјаве, у условима када талибани и плаћеници „АлКаиде“ већ ступају у праве сукобе са снагама НАТОа у Кабулу и другим крупним авганистанским градовима, чак не треба ни коментарисати.
Што се тиче политике Северноатланске алијансе у Либији, ни у том правцу не треба у скорије време очекивати никакве стварне промене. Говорећи речима напред поменутог Андерса Фога Расмусена, „ми смо (то јест НАТО – прим. П.И.) јако близу њеног краја, али смо ту скоро одлучили да је продужимо за још до 90 дана“…
Недостатак жеље Северноатланске алијансе да свој прилаз поново прегледа представља директну последицу специфичности глобалистичке улоге САД и кризне финансијскоекономске и политичке ситуације, која је последњих месеци настала у Европи. Постојећа динамика дозвољава да се прогнозира настављање раста не само свеопште неодређености у оквиру Европске уније, већ и агресивности у политици низа њених највећих чланица, предвођених Великом Британијом и Француском, које раде руку под руку са САД.
Дугоочекивана одлука коју је ових дана донео немачки бундестаг о повећању државних гаранција и овлашћења Европском фонду за финансијску стабилност, рекло би се, требало би да значи зрелост и одговорност једне од признатих „локомотива“ европске интеграције. Шеф фракције ХДС/ХСС Фолкер Каудер је чак изјавио да се ради о, ни више – ни мање, формирању „поуздане заштите од ширења дужничке кризе у финансијској грани и реалном сектору економије“. Међутим, новине „Уолстрит џорнел“ већ су упозориле на претерани оптимизам. Према њиховом мишљењу, донета одлука је само пролог уз издвајање све нових и нових субсидија земљама са проблемима. То значи да се пројекат европске интеграције, који је проглашен за најважније средство за решавање европских проблема, претворио у огњиште економских проблема и политичког ризика које све више личи на шпекулативну пирамиду за надувавање финансијских и геополитичких балона.
Данас, мање од двадесет година од закључивања Мастрикског уговора о формирању Европске уније, ситуација у њој не подсећа на прописану документом „прогресивну интеграцију“, већ пре на прогнозе америчког научника Семјуела Хантингтона о „судару цивилизација“. Значајно је да су основне поставке његове истоимене књиге формулисане у лето 1993. године, т.ј. неколико месеци пре ступања на снагу Маастрикског уговора о Европској унији. Аутор је наглашавао да ће „централни и најопаснији аспект глобалистичке политике, која се ствара, постати конфликт између група различитих цивилизација“(4). Доцнији развој догађаја не само да је потврдио ту прогнозу као такву, већ је и приметно приближио рокове њеног остварења. И више од тога – судар европскохришћанске и радикалноисламистичке цивилизационе концепције, који је све заоштренији, продубљују и финансијска криза, колапс међународноправних норми и неефикасност међународних институција на челу са ОУН. У складу са извештајем Националног обавештајног савета САД, обнародованим почетком 2009. године, „постојеће тенденције претпостављају да ће глобалистичко управљање у 2025. години представљати збрку дејстава која се сударају, и која често представљају фрагментарна дејства колиција државаучесница, међународних организација, социјалних покрета, невладиних организација, добротворних фондова и компанија, који ће се често смењивати“…(5)
„Развлачење“ основа „јединствене Европе“ под притиском спољних криза, дотока емиграната и пузеће „исламизације“ ће закономерно довести до пораста националистичких тежњи и угрожавања принципа ЕУ који леже у њеној основи. Није случајно што многи у руководству Европске уније покушавају да пронађу ново место „јединственој Европи“ на светској геополитичкој сцени тако што воде све активнију спољну политику. Међутим, и у том правцу поступци ЕУ као општеевропске организације одликују се неразумљивом оријентацијом и приоритетима. То је расветлила, конкретно, операција у Либији, када су САД финансијске и политичке могућности Европске уније ефикасно искористиле за своје интересе. Како тачно констатује експерт за проблеме спољне политике и одбране у лондонском Центру за европске реформе Томас Валасек, „Либија је постала неочекивани тријумф за дипломатију САД“. Према његовим речима „један од циљева Вашингтона је био да своје савезнике убеди да олакшају бреме рата САДу“, и тај задатак је успешно обављен(6). Шта више, либијска кампања сведочи о расколу у редовима саме Европске уније, и то највише међу „локомотивама европске интеграције“ – Француском, која је иницирала војну операцију и Немачком, која је у томе остала по страни. Успут, исто таква ситуација се данас понавља и у односу на Сирију.
Новинари „Уолстрит џорнел“а Стивен Фидлер и Алистер Макдоналд су још отворенији у својим изјавама. По њиховим речима, либијска операција је „демонстрирала несавршенство војне снаге Европе у време парализационих државних дугова и сасецања буџета, предвиђених за одбрану“(7).
У тој процени постоји кључна реч, која боље од свега карактерише данашњу ситуацију у Европској унији. То је реч „парализа“: парализа европског идентитета, парализа снаге ЕУ да стварно штити интересе својих грађана и да дејствује „унапред“, а не по траговима криза које се већ разбуктавају. Европи је данас потребна реанимација – између осталог, можда, и одбацивањем дела својих институција, које су доказале своју неделотворност. У супротном, уместо „јединствене Европе“ европљани ће добити „јединствени НАТО“, који ће радити по директним налозима из Вашингтона.
Петар Искендеров,
(1) http://www.nato.int/cps/en/natolive/opinions_78678.htm
(2) AFP 050640 GMT OCT 11
(3) ИНТЕРФАКС 05.10.2011 08:39
(4) Хантингтон С. Столкновение цивилизаций. М., 2003. С.6. (Хантингтон С. „Судар цивилизација“, изд. М., 2003 г, стр. 6)
(5) Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. Доклад Национального разведывательного совета США. М., 2009. С.101.(Свет после кризе. Глобалистичке тенденције – 2025: свет који се мења. Извештај Националног обавештајног савета САД, изд. М. 2009, стр. 101)
(6) [6] DPA 271100 GMT Aug 11
(7) [7] The Wall Street Journal, 24.08.2011
Извор: Фонд Стратегической Культуры, fondsk.ru