Др Јованка Мелезовић жртва невиђене тортуре комшија са спрата изнад
Везивали су ме, тукли и псовали мајку српску
„Почели су да ме гурају уз зид, ударају песницама и ногама. Оборили су ме на бетон код степеништа, окренули ме потрбушке, па ми је један од њих ципелама стао на руке, док ми је други притиснуо ноге да не мрдам“
Лекарка у пензији Јованка Мелезовић(65) преживела је јуче око 14 сати брутално злостављање својих комшија! Како тврди несрећна жена, њих шесторо су је у улазу њене зграде у Улици Ивана Рибара 63 тукли, газили и везивали, не обазирући се на њене молбе да је не злостављају пошто је срчани болесник, све време јој псујући „српску мајку“!
Јованка Мелезовић је касније колима Хитне помоћи превезена у Ургентни центар, где су јој констатовани бројни подливи на разним деловима тела, као и фрактура једног ребра. Поражавајуће је и то што је, према њеним речима, малтретирање трајало око 40 минута, а за све то време нико из зграде није сишао да јој помогне!
– У једном тренутку је, сасвим случајно, из лифта изашао један старији комшија и рекао им: „Како вас није срамота да вас толико туче једну жену!“ Они су му на то одговорили да сам ја напала њих! Замислите да ја једна насрнем на њих шесторо, па то је ван памети – прича за Пресс Јованка Мелезовићдок показује модрице по телу.
Она каже да је све почело када је изашла напоље да прошета и тамо срела кућну помоћницу својих комшија, који живе на спрату изнад.
– Годинама трпимо шиканирања, увреде и претње од те породице, а нико нас до сада није заштитио. Када сам видела ту жену, питала сам је зашто нам је јуче бацала јаја на терасу и правила буку. Одговорила ми је да то није она урадила, а када сам ушла у зграду, почела је да виче, дозивајући своје послодавце – наводи др Мелезовић.
Проблеми због буке
Владимир и Марко Мелезовић, који живе у стану са својом мајком, кажу да су се њихове комшије у стан изнад доселиле пре више од десет година и да их је у почетку било троје – муж адвокат, његова супруга и кућна помоћница. Проблеми су, према њиховим речима, настали пре три-четири године, када се код њих доселила ћерка са мужем и два детета. Од тада, наводе они, из стана изнад редовно је допирала несносна бука коју је породица Мелезовићвише пута пријављивала надлежним институцијама, али осим једне прекршајне пријаве ништа друго није учињено. У последње време чланови те породице, кажу Владимир и Марко, више пута су претили њиховој мајци, бацали им ђубре и друге предмете на терасу.
У том тренутку, како каже, са спрата су дотрчали комшија, његова супруга и син, као и још један станар и његова мајка.
– Почели су да ме гурају уз зид, ударају песницама и ногама. Оборили су ме на бетон код степеништа, окренули ме потрбушке, па ми је један од њих ципелама стао на руке, док ми је други притиснуо ноге да не мрдам. За то време су остали донели неке канапе, којима су ме везали, а онда су наставили да ме ударају. На сваки мој позив: „Помагајте, људи, убиће ме“, следио је по један ударац песницом у главу. Почела сам да их молим да ме не бију јер сам срчани болесник. Наставили су да ме ударају уз повике „мајку ли ти српску“! – рекла нам је она, и додала да је део те породице словеначке националности.
У том хаосу неко од комшија се, ипак, сетио да позове полицију. Дошла је једна патрола и затекла Јованку Мелезовићвезану на поду зграде, док су поред ње стајали њени злостављачи.
– Они су полицајцима рекли да је наша мајка насрнула на њих. Имате призор да једна старија жена лежи везана, а око ње њих шесторо, и они без стида причају како је она њих напала. Полицајци су обавили увиђај, а када сам једног од њих упитао зашто их не ухапсе или макар приведу на информативни разговор, одговорио је да су добили другачије инструкције. Када сам га упитао од кога, рекао ми је да то не може да открије – причају Јованкини синови Владимир (33) и Марко (28), који су кући дошли са посла убрзо након инцидента.
Један од коментара:
Да су којим случајем (тешко замисливо) шесторо Срба пребили Словенку у Љубљани, следовала би нам најмање тотална економаска блокада, као “мрачних деведесетих“ а можда и једно бомбардовање приде. Исто би важило и да су шесторо Срба пребили једног припадника неке националне мањине у Србији. Да је такав несретник још и хомосексуалац, Београд би вероватно личио на Хирошиму из средине августа 1945. године.
Не треба сметнути са ума да су неке од мањина у Србији не само заштићене као бели медведи већ имају и већа права од самог државотворног народа, Срба. Сетимо се само да Роми добијају 30 бодова више у односу на просек листе при упису у средње школе а држава им у потпуности плаћа студирање на државним универзитетима.
Чини се да натписи по Новом Саду “Србе на врбе“ и “Срби марш из Србије“ од пре неколико година нису били довољна опомена. Као и ни недавни напади од стране мађарских екстремиста на српске младиће по Војводини само зато што говоре српским језиком. О намерама за отцепљење Војводине и рашке области да и не говоримо. Чак се у марту 2009. г. на ТВ Коперникус махало мапом УНХЦР-а на којој је уцртана “циганска држава“.
Пословично успавани медијима под контролом евроатлантистичке клике, Срби су преко тога прешли као од шале. “Играла се деца“, мисле многи. тако се мислило и када су кренуле прве шиптарске пароле о независности па нам сада отимају чак 15 % територије. Сада су “деца“ почела да се играју тако што пребијају и псују српску мајку. Када убрзо, не дај Боже, крене протеривање Срба из Србије, неки ће можда потражити помоћ и од полиције. Како је она, видимо, већ сада организована у складу са свим европским и “међународним“ стандардима, прописима, процедурама и вредностима, одговор који се може очекивати је да су “добили другачије инструкције“. Јасно је да неће да кажу од кога су такве инструкције добили али надајмо се да ће анестезирани Срби успети некако да схвате какве и од кога. Ако не буде касно.