Српске мајке не треба да плачу, јер Срби су варвари
Први пут у историји Нобелове награде за мир ово престижно признање припало је заједници држава – Европској унији. У образложењу Нобеловог комитета се наводи да је ЕУ награђена због шестодеценијског доприноса унапређењу мира и помирења, демократије и људских права у Европи и потпуно је у складу са критеријумима које је Алфред Нобел истакао у свом тестаменту 1895.године. Иако ЕУ тренутно пролази кроз тешку економску кризу и потресају је социјални немири, Комитет жели да се усредсреди на оно што сматра најважнијим у ЕУ, а то је њена стабилизаторска улога којом је утицала да се Европа трансформише из континента рата у континент мира и тако постане братство међу народима. У даљем образложењу се наводи став Нобеловог комитета да будући улазак Хрватске у ЕУ, отварање преговора са Црном Гором и статус кандидата за Србију додатно јачају процесе помирења на Балканском полуострву. Генерално узев, општи закључак мора у основи бити лицемерју са Запада никад краја, а посебно апсурд представљају ставови да је ЕУ данас субјекат мира и помирења, демократије и људских права у Европи и да процеси као такви воде помирењу на Балкану и незаустављивим током иду напред.
Назив Европа потиче од мита по коме је Европу отео Зевс и према једној верзији мита он је обљубио Фениксову кћерку, а по другој његову сестру. Етимолошки реч „европа“ је изведена из асиријске речи „ерп“ што значи да је нешто мрачно, тамно, мутно, нешто што је тамо где сунце залази. Док је „асис“ код Асираца значило светло, оно што осветљава, оно што је тамо где сунце излази – Азија. Због тога ми о Западу говоримо (Абенланд – земља заласка) и Истоку (Моргенланд – земља у којој сунце излази). Европа културно јединствена и политички уједињена историјски никада није постојала данас много мање него у неким другим временима.
У основи савремене идеје „о повратку у Европу“ до захтева „ширења ЕУ на Исток“ не налази се ништа друго до нови – стари планови о колонијализацији Истока. Наравно, на овом месту не треба заборавити ни на продоре „на Запад“ у протеклих 1000 година како коњаника из азијских степа тако и муслиманских освајача из Мале Азије. Планови за проширење на Исток потицали су још из Рима, Беча, Париза, Берлина, данас из Вашингтона, Лондона и Брисела.
Винстон Черчил и француски министар иностраних послова Роберт Шуман се најчешће сматрају за идејне творце Европске уније. Од „Европске заједнице за угаљ и челик“ која је ступила на сцену 1952.године преко Римског споразума 1957.године кад је променила име у „Европску економску заједницу“ (ЕЕЗ) до Мастрихта 1992.година и „Споразума о Европској унији“ до данас она се проширила од 12 земаља чланица на 27 чланица у економску монетарну и спољнополитичку заједницу. Брисел је постао центар економске, политичке и војне европске моћи а да се не ради о случајном нити о споредном стицају околности између осталог говори и по многе народе у Европи и свету сурова чињеница да су процеси неоколонизације путем транзиције и натоизације тј.економско пустошене земаља централне и југоисточне Европе и њихова НАТОмилитаризација били упоредни и нераздвојиви процеси. Број чланица НАТО алијансе се такође готово удвостручио у односу на број 1999.године деценију после пада Берлинског зида и окончања хладног рата а придошлице су из Источне Европе, некадашњи чланови Варшавског пакта и бивше југословенске републике. Европска унија је главни савезник Сједињеним Америчким Државама у дугогодишњим настојањима да оствари планетарну хегемонију и најближи сарадник у стратегији превентивних удара широм света против непослушних режима и народа чиме се све више ствара амбијент и опасност од отпочињања глобалних ратова. Какве су све намере водећих земаља Европске уније и њихових лидера биле на примеру разбијања Југославије и учињеном геноциду према српском народу на крају 20.века јасно и недвосмислено говоре изјаве ових њених лидера:
Француски председник Жак Ширак 1995.године је јавно изјавио: Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста.
Немачки канцелар Хелмут Кол у једној од њему вероватно најдражих политичких изјава 1999.године је рекао „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“ и он је ове године био један од кандидата за Нобелову награду.
Енглески премијер Тони Блер је 1999.године изјавио: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је борба између добра и зла, између цивилизације и варварства“ то је тачно али зашто инверзија вредности субјеката којом варвари постају субјекти прогреса и цивилизације.
О културолошко цивилизацијском нивоу представника ових најмоћнијих држава Европске уније стварно није потребан никакав коментар. Југославија је разбијена, а према Србима се и данас спроводи геноцидна политика, Косово и Метохија иначе колевка српске државности и духовности је отета од Србије и на њој је насилно формирана војна база Бонстил а само нешто више од десетак година касније ове исте земље су добиле Нобелову награду за мир. До овог престижног признања а што Срби никада неће заборавити дошли су НАТО агресијом и бомбардовањем. У агресији НАТО-а на Југославију, углавном на Србију, која је трајала од 24.марта до 10.јуна 1999.године, а то је 79 дана, употребљено је око 2000 авиона, од чега 850 борбених, лансирано око 1000 крстарећих ракета и око 2900 пројектила. Изведено је 2300 напада на 995 објеката на које је бачено 2700 тона најразорнијег експлозива укључујући и 52 контејнера са 33450 касетних бомби забрањених међународним конвенцијама. Осиромашеним урајумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње Југославије, а према прорачунима др Владимира Ајдачића на СР Југославију је бачено 13 000 тона осиромашеног уранијума.Током агресије порушено је више од 500 мостова, онеспособљено и уништено више од 470 км путева, 595 км железничких пруга и 5 аеродрома. Убијено је 2000 цивила, а више од 6000 је задобило озбиљне телесне повреде, а многе од њих су биле са трајним инвалидитетом. Ратна штета је непроцењива, а исти тај Запад је показао које све методе је спреман да користи да би остварио своје империјалне циљеве. Агресија НАТО против Србије недвосмислено представља злочин против мира и човечности. Агресијом је и извршено кршење оснивачког акта Алијансе и кршење уставних норми водећих чланица агресије. Овде ова мирољубива алијанса није ни мало застала. Брзо је извршена експанзија НАТО војних база према Русији, Каспијском базену, Блиском Истоку и Централној Азији. У оквиру тих активности током 2007.године перфектуирани су споразуми са Румунијом и Бугарском о отварању по 4 војне базе на свакој од ових земаља, док су Чешка и Пољска укључене у пројекат „противракетног штита“ .
Докле досежу НАТО планови на Балкану, мада се то нигде децидирано не каже, није тешко претпоставити. У тим плановима награђена Европска унија има посебно место и веома важну улогу. Србима се стално траже нови уступци и територија наводно за „кооперативност“, уствари за издају основних националних интереса. Због ових стратешких империјалних разлога Србија треба да буде потпуно изолована и трајно искључена из европског развоја. Како се онда на крају II и почетку III миленијума може уопште веровати у прокламоване принципе на Западу, у принципе демократије, слободе и људских права. У оваквој међународној заједници не може се градити никакав нови светски поредак, поготово не уистину демократски и праведан. Моћ силе никада и није била моћ права и правде, већ насиље над људима и народима.
Зато због наведених и многих других разлога Европској унији Нобелову награду није у суштини доделио Нобелов комитет, већ САД, јер српски синдром је почео озбиљно да делује и да се шири тако да се Европа сваким даном суочава са све озбиљнијим и тежим изазовима.
Благоје Думељић