Питали су ме, ових дана, како тумачим несрећу да су се политичари, саздани од материјала какви су наши, уопште докопали власти уместо да буду на сигурном, тамо где им је и место. Мој саговорник се затим обрушио на народ, такозвану масу, као искључивог кривца за катастрофу.
– То је веома упрошћено становиште, одговорио сам. Наравно да је народ, технички гледано, својим гласовима одлучио коме ће дати поверење да га води; под условом да коза опет није чувала купус, тојест гласове, што се у прошлости догађало. Међутим, иако сматрам да је начинио кобну грешку, стајем у одбрану свог народа јер за ту грешку могу пронаћи многе олакашавајуће околности, које се сажимају у исцрпљености духа и тела, након више од дводеценијских напора. Народ је себи дао, рекох, мало одмора од историје, у зао час, али је тако, поверовавши онима који су желели да им се верује.
– Не слажем се, одврати мој саговорник, народ увек има онакву владу какву заслужује! Ех… рекао сам невољно и више за себе, па закључио да је даља расправа узалудна, јер нас уводи у тему да ли је старије јаје или кокош.
И заиста, је ли у друштву претежнији утицај који народ има на управљачки слој, или је обрнут случај, да политичка или каква друга класа или сила има већу моћ у односу на народ? У првом случају радило би се о власти која је израз народне воље и узору демократије. У другом би формални или неформални центри моћи, па тако и одлучивања, доносили одлуке које се тичу читавог друштва, тражећи само реда и привида ради, а понекад чак ни то, потврду народне воље. Читав је низ друштвених теорија које су продефиловале кроз историју, од еугенике настале на британском тлу, па до данас владајуће идеје Једног света, које амнестирају народ од зала које су узроковале; било у смислу српске изреке „ни лук садио ни лук мирисао“, или, кроз дух Христових речи, народ није био свестан свога чињења.
Нећемо се, овом приликом, освртати на цинизам који брани научна истраживања у којима је утврђено како деца из виших друштвених слојева, она што од треће године живота уче страни језик, од пете свирају музички инструмент, а од седме играју тенис, располажу већим способностима те интелигенцијом од сиромашне деце; осврнућемо се на једно друго, које се појавило под именом „Суперкласа“ (The Superclass) аутора Дејвида Роткофа (David Rothkopf).
Према Роткофу, светску управљачку „суперкласу“ чини неких шест хиљада људи, који имају доста тога заједничког. Безмало су сви бели мушкарци (мала дигресија: нажалост по драге даме које сматрају да оне, преко утицаја на моћне мушкарце заправо „владају“ светом, стварност, па чак и статистика их демантује. У висинама о којима је реч (изузев на митском Олимпу) жене немају третман богиње (и на Олимпу је главни био мушкарац). Овај свет воде – и опет нажалост – особе које нису нимало нежне и болећиве ни према коме), просечне доби око шездесете године и углавном распоређени са једне или друге стране Атлантика. Од њих је готово трећина похађала неки од двадесет факултета у којима, попут Јејла (Yale) и друштва „Лобања и кости“ (Skull and bones), постоји традиција тајних студентских братстава, чије везе остају за читав живот… Међутим, за успех у животу (а самим тим и за новац), главни филтер је управо новац, тојест порекло, и то је мала прљава тајна капитализма иза фарисејских парола о једнаким шансама. Јер, док председника управног одбора неке велике компаније на Западу превози приватни Gulfstream, дотле и бољи од њега муку мучи да преживи у некој од окупираних земаља. У Србији, на пример.
Концентрација моћи на планети којој присуствујемо, где 1000 најбогатијих располажу богатством еквивалентним оном као и доње 2,5 милијарде људи (уз адекватни прекогранични, глобални утицај), најбоље доказује да човекова судбина није искључиво у његовим рукама, већ огромним и све већим делом у друштвеним односима. Да су односи у друштву другачији, те концентрације не би ни било.
За потребе увећања моћи „суперкласе“, њихови институти већ одавно ништа друго и не раде осим смишљања начина да ове процесе осигурају, држећи народ подаље од њих у безбедној зони забаве, дужничког ропства или чак ван ове планете, у рептилским теоријама и мајанском календару по ком крај света само што није. Оне који се на ово не упецају, чекају са причом како је природно бити сиромашан, уколико ниси богат, у епохи која се зове глобализација.
Али, главни трик манипулације, и то је порука онима који размишљају попут мог саговорника са почетка текста, заправо и није неко ремек-дело креативности: он се зове понуда која се не може одбити. Ако и може, то није лако. У нашем случају њега најбоље осликава коментар једне мајке на сајту РТС-а поводом гостовања Небојше Катића, којој се, премда анонимној, извињавам што износим њену муку: Да нисам узела кредит, моје дете никада не би видело море. А живот је, као што је познато, један – додајем ја.
Зар мислите да би из неких других разлога, осим невоље, или, ређе, користољубља, неко гласао за опцију чији представник (према коме nota bene онај легендарни спораћ наликује Мику Џегеру на стероидима) недавно изјави како „сви показатељи говоре да је Србија изашла из кризе“, а када га дан-два касније на то подсете поводом извештаја о порасту незапослености каже, отприлике, како то јесте тачно али и није; или за типа чији закон треба да препороди у његовом дугом мандату девастирану провинцију, рекавши како тим законом, којим се једнима узима а другима даје, нико не губи него сви добијају. Чак и они којима се узима, изгледа.
Не, за такве геније нико без неке велике невоље никада не би гласао. Али логика те невоље је попут логике логораша који се, док чека у реду, нада да ће се џелат уморити баш кад он стигне на ред. За тај дан.
Наравно, није власт која влада више од деценије крива за народну муку, крив је, биће, неко други. Власт је ту да помогне, да усрећи. Они, народни усрећитељи ће се, пред следеће изборе, за наше добро, поново молити неком свом богу речима песме Ибрице Јусића:
…учини било што, нек стане свијет на час
и срећа буде ту, још овај пут за нас…
Ја вечерас слушам свој омиљени Laibach, а пошто у Србији сви знају енглески, предлажем National reservation. Разумни ће разумети.
http://www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html