Саветници често, у име народа, сугеришу владарима да ли би требало и када би било најбоље саопштити јавности неку вест. Када рећи да је „краљ мртав“ и још важнију и темељнију информацију у облику: „Живео краљ!“. Нострадамусов „Плави принц“ Осама бин Ладен је нелогично али сигурно, за „свет информација“ – мртав. Зашто би га убили они који су га створили? Како је могуће да су га лечили у војној болници баш за време напада на „близнакиње“ 11. септембра 2001. године, а да је проглашен кривим за то (не)дело? Зашто га убили а не ухапсили у сатанистичкој, Валпуријској ноћи (30. априла/1. мај), када они који су у пакту са апсолутним Злу приносе жртве? Како је могуће да се поклопе убиство Гадафијевог сина и „ноћ жртава“, са убиством пакистанском хотелу, када је десет година припремана ликвидација најозлоглашенијег терористе. Да нису његовом смрћу заташкани, односно потиснути из јавности смрт сина Моамара ел Гадафија и нови планетарни злочини кабалиста у Либији? Можда је Бараку Обами био потребан само још један планирани и ишчекивани улов за председничку кампању? Да није постигнут договор са Осамом да се повуче са светске терористичке сцене и препусти је неком новоизабраном, убедљивијем терористи? Чију све смрт нису приказали јавности чланови „светске елите“, кандидати за „светску владу“?
ЛАЖ – ОСНОВА ЗАВЕРА
Распамаћена руља би свакој вести из САД веровала да њихови преци нису чували Вернера фон Брауна, Јозефа Мангелеа, Андрију Артуковића, Адолфа Ајхмана и сличне злочинце. Веровали би да чувени конгоански политичар Мобуту Сесе Секо није у САД проглашен „диктатором” тек када се спремало његово збацивање с власти, иако је тридесет година, док је брутално кињио становнике Конга, за америчку јавност био „господин председник”. Када се не би знало да је и Аугусто Пиноче је био љубимац вашингтонских властодржаца. Подржали су га да дође на власт после наводно омраженог марксистичког режима Салвадора Аљендеа, иако је Аљенде био легално изабран, а Пиноче је извршио државни удар. Тако је било са Слободаном Милошевићем и Садамом Хусеином.
У САД, када затреба, непријатељи преко ноћи постају пријатељи и обратно. На пример, „ОВК” је почетком 1998. године добила етикету терористичке организације, али када се Ричард Холбрук средином исте године састао са њеним лидерима и подржао идеју „Велике Албаније” изјавио је: „Мислим да Срби треба да оду одавде” и више ниједном није поменуо да је реч о терористима, чак и када су трговали људским органима. Уосталом, шта очекивати од администрације која је наоружала све српске противнике у рату које је изазвала?
Када све то руља неби знала… веровала би Бараку Обами, иако су амерички излози пуни књига о лажима већине америчких председника. И излози њуjоршких књижара „потврђуjу” да сe у Сjeдињeним Државама много лажe. Прeдсeдник Џорџ Буш Јуниор, његов отац и њихови савeтници приказани су као главни кривци. Наjпопуларниjи наслови у излозима су: Дejвид Корн – Лажи Џорџа Буша млађeг: усавршавањe политикe обманe; Џо Конасон – Вeликe лажи: Пропагандна машинeриjа дeсницe и како она изврћe истину и Ал Франкeн – Лажи и лажљиви лажљивци коjи их причаjу: корeктан и избалансиран поглeд удeсно.
Осим што je написао књигу о лажи у политици, Дejвид Корн je и jавно оптужио прeдсeдника САД рeчима: „Џорџ Б. Буш je лажов. Лагао je на вeлико и на мало, дирeктно и случаjно. Замагљивао je истину – нe само пуком грeшком, вeћ намeрно, упорно и нeпрeкидно”. Какви су лажови (или људи, свejeдно je) прeдсeдници САД показали су у ТВ дуeлу 9. октобра 2004. године. Тада је Бушов ривал, Џон Кeри, рeкао: „Да нисмо напали Ирак уштeдeли бисмо 200 милиjарди долара и убили Осама бин Ладeна”. На то je Џорџ Буш Jуниор одговорио: „Послe свргавања Садама Хусeина, свeт је сигурниje и бољe мeсто за живот”. У вeзи са „људима лажи“, Даjeн Свeнсон, предавач профeсионалнe eтикe у Канзасу, изjавио је: „У Сjeдињeним Државама сe исплати лаж, због оштрe конкурeнциje и нeизвeсности”. Саврeмeна и свe популарниjа гнома САД jeсте: „Истину износe они коjи нeмаjу шта да изгубe – даклe, они коje нe трeба слeдити!” Ту теорију изгледа живи цео свет, а најбоље је „покрива“ тзв. терија завере. Баш у тој теорији Срби имају посебно место.
КАБАЛИСТИ И ВАВИЛОНЦИ ТРАЈУ
Научници који су покушали да сазнају истину о историји српског народа увек су имали пред собом невероватан проблем: да открију коме не одговара да се сазна историја пре седмог века, утицај Ватикана на балкански простор, зашто српске власти не инсистирају да се геноцид над Србима санкционише, у шта су све умешане вође Србије и српског народа после ослобођења од Турака итд, итд. На пример, занимљиво је да ниједна институција у Југославији, а потом ни у Србији, никад није истраживала утицај „Римске курије“ и Ватикана на Србе, Србију и Српску православну цркву, а познато је да Ватикан има своју војну доктрину („Кашалинска“), војску и да посредно учествује на војним парадама, те да је реч о држави чије су границе одређене најистуренијим богомољама. У СФРЈ је историја почињала и завршавала периодом у којем је владао Јосип Броз Тито, то се свима чини логичним, али остало је питање: ко се то упорно боји „теорије завере“, односно теорије о заверама, и колико има истине у њима. Да би се одговорило на то питање требало би да постоји научна институција која ће раскринкати њене заговорнике, или оне који би да заташкају истину скривајући је иза паравана названог „теорија завере.
Чак се и научници слажу да завере постоје од постања. Међутим, оне које досежу до 21. века везане су за хришћански период и посебно за време када су, тако кажу заговорници „теорије завере“, Катари отпочели своју освету. Организовали су се у кабалистичко-језуитску масонерију, засновану на идејама Вавилона и староегипатској магији. На научницима је да провере, потврде или одбаце, информације према којима је масонерија настала 1717. године. Занимљиво је, због актуелних догађаја који наводно воде свет у Трећи светски рат, да се установи колико је истине у тврдњи да су „Илуминати“ (најстарија и најснажнија масонска организација) настали 1. маја 1776. године и какве везе оснивање те организације има с настанком Сједињених Држава, 4. јула исте године. Када се то разјасни, потребно је да се у историјски контекст смести садашња „светска финансијска криза“. То је важно, будући да су на савременој светској сцени „финансијски јунаци“, који су настали наведене године и потом створили садашњи светски поредак.
Према подацима из књига и новинарских текстова, Мајер Амшел Ротшилд, оснивач моћног „клана Ротшилд“, наводно је давне 1773. године одржао у својој резиденцији у Франкфурту састанак са дванаест моћних зајмодаваца, с циљем да израде план о контроли свеукупне светске имовине. Према писању Херберта Дорсија, закључено је да Ротшилд већ тада (три године пре формирања САД) имао значајан утицај на Централну банку Енглеске, али и да је за управљање светском имовином била неопходна потпуна контрола над банком о којој, из неких разлога, прича Дејвид Ајк.
Аутори дела „Пиони у игри“ Дорси и Вилијам Гај Кар тврде да је реч о плану који је касније назван „Протоколи сионских мудраца“. Име Ротшилд везује се за ред „Илумината“, који је, према једној од многобројних „теорија завере“, тајно владао светом управљајући се циљевима „новог светског поретка“. Према истој замисли, „Илуминати“, под маском изворних захтева за грађанском и социјалном једнакошћу и општом добробити креирају свет, настоје да коришћењем религијских схватања остваре светску империју. По свему судећи, интерес у „илуминатском учењу“ нашли су финансијски магнати попут Ротшилда и Рокфелера.
Познато је да је оснивач „Илумината“, Адам Вајсхаумпт, приступио масонерији, а то су учинили и многи други чланови тог реда. Нагађања о учешћу Ротшилда у креирању светске историје иде тако далеко да се спекулише о њиховој заслузи за победу Енглеза у Првом светском рату. Немци су, наводно, 1917. године скоро добили рат против Енглеза и њихових савезника и били спремни за повољан мировни споразум, када су САД ненадано ушле у рат преокренувши његов исход. Ротшилдови лобисти, тврди бивши циониста и отпадник Бењамин Фридман, вешто су убедили америчког председника Вудра Вилсона да уђе у Први светски рат на страни Енглеза, иако САД до понуде Ротшилдоваца нису било какав интерес за то. Као непосредан повод за улазак САД у Први светски рат помиње се исценирано потапање америчког трговачког брода, који су заправо потопили Енглези, а Американци су за поморски инцидент одмах оптужили Немце! За услугу Енглезима, кабализоване Сједињене Државе добиле су право на контролу над Палестином и захваљујући победи над Немачком и Турском омогућено им је да створе државу Израел. Коме је то одговарало, ако не америчким кабалистима и европским неовавилонцима? Проблем је што се назив „Вавилонци“ лако уклапа у реч сатанизам, који неко жели да сакрије иза наоко много нежније речи „фашизам“.
Све што се догађало у то време није била завера против Немаца, стимулисаних за ратове од похлепне породице Ротшилд, него завера против све распамећеније и опљачканије руље.
Никада нису доказане ни често помињане тезе о улози Ротшилда у настајању Совјетског Савеза, па чак и о међуратном доласку Хитлера на власт. Руска научница Татјана Грачова тврди да су Ротшилди финансирали Други светски рат, који се претворио од „светске револуције“ Троцког, у Хитлеров рат, а да су Хитлера, такође, финансирали Ротшилди, који су тако извршили злочин против сопственог народа. И коначно, Грачова у књизи „Света Русија против Хазара“ тврди да Руси мисле да светску владу Невидљиве Хазарије предводе баш они – династија Ротшилд.
Чини се да је Томас Ман, један од најзначајнијих немачких писаца, најбоље и најубедљивије уобличио теорију која је основа „теорије о заверама“ усмерене према банкарском опусу Ротшилдових. У ствари, он је само поткрепио већ постојећу контроверзну теорију постављањем питања: „Зашто сматрамо да су Ротшилди били угрожени политиком нациста, када је значајан капитал нациста управо код њих уложен, а они никада не би ујели руку која их храни. Они су намерно подржавали нацистичку политику у Немачкој, практично водећи Европу у Други светски рат, како би нагнали банкаре и финансијере да уложе капитал у Америку и да тако помогну излаз из кризе тридесетих“. Уз то, Томас Ман је напоменуо да су Ротшилди најпре покуповали све пропале банке и берзе у Америци, затим да су добили новац од свих, без икаквог личног трошка и коначно да су, по завршетку рата, финансирали обнову у разрушене Европе, што им је омогићило да подигну камате и још једном зараде, не улажући ништа. Стигли су лихварском похлепом до новца, којим су заразили тзв. потрошачки свет.
ВЛАДАВИНА РОТШИЛДА
Више од два века Ротшилди су мета заговорника „теорије завере“. Те теорије се различитих садржина и облика. Постоје, на пример, тврдње да породица припада „Илуминатима“, затим да контролише сва богатства и финансијске институције у свету, да су једина јеврејска породица која поседује папу и Ватикан, да преко њих рептилска цивилизација влада планетом итд, итд. Теорије у различитим формама пропагирају се из различитих разлога, од којих је најпознатија она коју су протуриле нацистичке партије, као варијанту антисемитске пропаганде. Према тој теорији породица Ротшилд ради незајажљиве оплодње капитала подстиче ратове између влада и држава и унутар народа.
Историчар Најел Кембел Даглас Фергусон је у расправи о овој и сличним „теоријама завере“ написао: „Као што смо видели, у ратовима се тежи да се удари по цени постојећих обвезница уз повећање ризика, тако да се дужник (држава), у случају пораза и губитака територија, онемогући да исплати камате.” Таква теорија уграђена је у америчку стратегију ратова, у Пентагонову „Заједничку визију 2010–20“ и Памфлет ТРАДОК-а 525–5 (у којима је описано управљање друштвеним променама).
Многи људи су сведочили о огромној моћи коју су Ротшилдови црпели из повереничких послова. Чувени Ото фон Бизмарк рекао је да Ротшилди слободно могу да се назову власницима Немачке. Истиснувши Енглеску националну банку на сличан начин су „загосподарили” и Уједињеним краљевством, постајући ексклузивни повериоци краљевске лозе и њихових поседа.
Један од хроничара збивања у Европи описао је Мајера Амшела следећим речима: „Он је Јеврејин свих богаташа и крунисаних глава света и некрунисани цар свих њих, заједно са Јеврејима и онима који то нису!”
Најважнија оптужба везана за Ротшилде је да су одиграли кључну улогу у стварању и учвршћивању ционистичког покрета. Тако, руски теоретичари тврде да су баш Ротшилди 1897. године били међу главним организаторима Првог конгреса циониста.
Могло би се слободно рећи, да расправа о антисемитизму често губи смисао, због погрешног тумачења разлике између Хебреја, Јевреја, Израелаца и циониста. Иако је несумњиво да многи припадници светске богаташке елите имају јеврејско порекло, није разумно да се богатство везује за расу или религију. Нема потврђених доказа да су Јевреји или Хебреји – или било која друга расна или верска група – похлепнији или амбициознији од осталих. Међутим, лако је препознати кабалистички концепт у грабљењу новца и власти.
Чињеница је да су најимућнији људи света (садашња „светска елита“) уз помоћ новца и подмићивања ставили под контролу многе владе и тако преузела политичку власт у могим земљама. Сада, према јавном мњењу, не умањујући значај породица Рокфелер, Форд, Карнеги, Гејтс, Ањели и осталих финансијских магната, Ротшилди контролишу Сједињене Државе, системе попут НАСА, НСА, ЦИА, ДИА, НАТО, ОЕБС, ОУН, а исто тако и тзв. светску финансијску кризу, формирање „светске владе“, екуменизацију цркви итд.
ПРЕПОЗНАТЉИВИ КОНЦЕПТ
Руски народ је убеђен да су Ротшилди финансијски помагали сва руска страдања. Верују да су у све гадости против Русије све време умешани прсти породице Ротшилд. У књизи Црвена сомфонија написано је да су Ротшилди, које поистовећују са „Илуминатима“, планирали да искористе комунизам за успостављање светске диктатуре супербогаташа: „Демократска влада Керенског, кога је подржавао Ротшилд, створила је погодне услове за превласт циониста… Баш Ротшилдова групација циониста је свргла цара 1917. године“.
У књижици „Троцки и Јевреји за руску револуцију“ (Trocky and the Jews behind the Russian revolution) пише: „Да је грађански рат био резултат борбе политичких партија, он би се брзо завршио. И бели и црвени брзо би малаксали. То што се у ствари догодило, то је био рат између Ротшилдове мафије и мафије Шифа, које су постојано финансијски стимулисале рат“. У књизи Џима Марза „Владавина тајном“, је написано де су Аверал Хариман и Јакоб Хенри Шиф одиграли важну улогу у успону комунизма у Русији. Посебно је наглашено да су се Ротшилди уортачили с породицом Шиф још 1875. године.
Зар није важно да се зна да ли је истина да је Алберт Пајк писао стилом кабалиста обједињених у „сионске мудраце“: „Пустићемо са узице све нихилисте и атеисте, и изазваћемо страшну социјалну катаклизму која ће, у свом ужасу, јасно показати свим народима последице крајњег атеизма, порекла дивљаштва и најкрвавијих немира. Тада ће грађани широм света, који морају да се бране од мањине револуционара, затрти оне који су разорили цивилизацију, а већина, разочарана хришћанством, без компаса (циља) за свој деистички дух, не знајући коме да упути своје обожавање, прихватиће чисту светлост путем универзалног објављивања чисте Луциферове доктрине, коначно обелодањене пред јавношћу, објављивања која ће бити последица општег реакционарног покрета који ће уследити после разарања хришћанства и атеизма, истовремено савладаних и искорењених.“ Тако је писао Алберт Пајк у свом писму упућеном Ђузепеу Мачинију 15. августа 1871. године, у коме излаже планове о три светска рата, после којих би дефинитивно требало да се устоличи Нови Светски (Луцифаријански) поредак. Цитирани део писма се односи на „трећи светски рат“.
Они којима смета понашење Израела оптужују Ротшилде и за стварање државе Израел. Лако је утврдити да ли је почетни Израел настао на земљи која је припадала њима. Још је лакше утврдити да ли је „Б’наи Брит“, један од огранака Британске обавештајне службе и да ли је њен шеф био Виктор Ротшилд. Зато се чини смешном тврдња папе објављена у документарном филму „Рат за душе“, да он одлучује о владарима широм света. Бенџамин Дизраели је изјавио: „Светом владају сасвим другачије личности од оних које замишљају они који се не налазе иза сцене.“ После таквих изјава сви закључци припадају лаковернима. .
Није тешко схватити где се сада налази планета Земља, уздрмана земљотресима, вулканима, поплавама и олујама, за које се оптужују кабалистички системи попут ХААРП-а, или експерименти типа ЦЕРН у Женеви. Треба се само подсетити да је Џемс Варбург 1950. године изјавио: „Имаћемо светску владу, свиђало се то вама или не, милом или силом.“ Нелсон А. Рокфелер је 1968. године (у председничкој кампањи) нагласио: „Као председник, радићу на међународном стварању ‘Новог светског поретка’.“ Хенри Кисинџер је 1975. године потврдио: „Наша нација је јединствено надарена да игра стваралачку и пресудну улогу у Новом светском поретку, који се уобличава око нас.“ Коначно, Збигњев Бжежински је новинарима 2002. године рекао: „Све институције Новог светског поретка су ту. Оно што не знам је када ћете ви то увидети“. Не треба да се заборави да су сви наведени политичари и стратези слуге „великог брата“, система на чијем челу су Ротшилди. Једино се не зна у чијим рукама су они. То питање је основа свих „теорија завере“, а одговор је могуће наћи само у трагању за истином.
Чини се, после свега, да човечанство има проблем с истином. Много већи је проблем што се људи без истине неће извући из суноврата, у који су их упутили кабалисти. Они већ два миленијума крију, стварају и бришу истину. У вези са истином, проблем су лако доказиве завере, а не веродостојност теорија о њима. Скривање „тајних владара“ иза „теорија завере“ не може да траје дуго, јер им Лучоношу неће имати ко да дочека. Нестаће и они – утопљени у свом злу. Зато је једини излаз освешћивање и суочавање с истином.