Вест да је администрација Барака Обаме успела да „у минут до 12” постигне компромис са републиканском већином у Конгресу и да „прогура” предлог о повећању дозвољеног нивоа задужења највеће светске економије за 2.400, са садашњих 14.300 милијарди долара,али уз истовремено смањење владиних издатака за 2.100 милијарди у наредних 10 година –дочекана је са великим олакшањем не само у САД, већ и на свим финансијским тржиштима. Иако је било тешко веровати да ће супротстављене политичке структуре у Америци дозволити да највећа светска економија 2. августа упадне у „технички банкрот”, односно да доведу државну касу у немогућност да плаћа своје рачуне –непотребно затезање и одлагање неумитног договора показало је сву рањивост и америчке економије,али и глобалне.
„Историјски споразум” је свакоме донео понешто – Обама је добио тражено повећање нивоа државног дуга, а републиканци су добили обећање о смањењу издатака државне касе у наредних 10 година. Много се мање говори о томе шта је ко изгубио. Осим изгубљеног рејтинга (Обамин рејтинг је пао на ниских 40 одсто подршке бирача у САД), чињеница је да ниједан горући проблем америчке економије није решен, већ је само добијено мало времена да се ти проблеми покушају решити. Остаје проблем раста америчког дуга, који је у протекле три године увећаван за око 1.300 милијарди долара годишње.
Проблем – како тај дуг смањити – покушаће да реши група од 12 конгресмена, по шестиз Демократске и Републиканске странке,и то до краја новембра, односно до Дана захвалности. Остаје питање где скресати расходе – у сектору одбране, што се не свиђа републиканцима, или у сектору социјалних давања, што је главна поента политике демократа,односно Обамине администрације. Много је оних који страхују да би се сличан политички клинч могао поновити за само шест месеци. Исто тако, тешко је очекивати да ће републиканци пристати на повећање пореза, посебно оних који ће погодити богате, који су њихово већинско бирачко тело. Са друге стране, тешко је очекивати да је могуће одрживо повећање буџетских прихода без адекватног доприноса оних који су у протеклих двадесетак година највише зарадили и уз даље продужење „хипокризије бонуса”, која је била и један од узрока глобалне кризе. И тако Америку „странчарење” поново вуче по „ивици амбиса”, као и пре три године, када се споро реаговало на прве назнаке финансијске кризе у САД. Нико не жели ни да прогнозира шта би се догодило светској економији да је случајно неки „рок пробијен” и да Америка падне „у банкрот”. Као да немамо других проблема.
Споразум је (Дебт Деал)донео олакшање и агенцијама, које сада не морају да размишљају о смањењу рејтинга САД. Једна од три водеће светске рејтинг-агенције Мудиз –није смањила кредитни рејтинг САД,који је и даље највећи,ААА (и то од 1917. године), али је,ипак,због великих ризика, пре свега,у фискалном сегменту, овом рејтингу дала инегативан знак. Америчке државне хартије биле су увек међу најсигурнијимвредносним папиримаза инвеститоре на међународном тржишту и свако „играње” њиховом сигурношћу имало би несагледиве последице на светском нивоу. Због тога је и кинеска централна банка упозорила званични Вашингтон да на одговоран начин приступи решавању питања свог дуга, јер несигурност на тржишту америчких обвезница може да угрози опоравак светске привреде.
Кина је јако заинтересована за стабилност америчке економије, с обзиром на то да је највећи кредитор САД, поштопоседује обвезнице у укупној вредности од око 1.100 милијарди долара. И Русија, која,такође,поседује знатанизнос америчких обвезница –љута је на САД због проблема са огромним дугом, па не чуди изјава премијера Путина да „САД живипреко својих могућности и да пребацуједео својих проблема на светску економију, попут паразита светске економије”. То отвара питање хоће ли Русија и Кина део својих резерви одлучити да преусмере из доларских у друге хартије од вредности. Међутим, за ту акцију постоји ограничење, с обзиром на то да и евро-хартије не стоје баш најбоље после кризе у Грчкој, Ирској и Португалији, као и због, садавећ извесних,великих проблема у Италији и Шпанији.
И кад се слегне прашина овог медијског и страначког сукоба Обаме и републиканаца, поново ћемо се суочити са реалном опасношћу од рецесије, можда једнојод највећих у савременојисторији. На ту опасност указује и Голдман и Сакс,посебно упозоравајући на чињеницу да је САД у првом полугодишту ове године остварио раст мањи од једанодсто на годишњем нивоу, а да „грчки сценарио” куца на врата Италије и Шпаније, које не могу бити саниране из „кризног фонда” ЕУ. Успорава и раст кинеске привреде, а цунами је Јапан само погурао дубље у рецесију.
И сада,поново постају актуелна упозорења економиста,који су наглашавали да млака, неадекватна и недовољно конкретна реакција на глобалну кризу,која је почела падом Лиман брадерса, 2008. године, прети да глобалну економију гурне у нови вртлог рецесије, која,по мишљењу песимиста, може бити гора од оне тридесетих година прошлог века. Изгледа да правило „Тоо Биг То Фаил” („превелики да би пропали”) –више не важи.
*Професор на Факултету за економију, финансије и администрацију – ФЕФА
др Владимир Круљ