Неки полиитчки и историјски наивни смислили су слоган „владар као слуга народу“. Истина, имамо светаца међу српским владарима, а последњи је као светац погинуо- Александар. Али давно то беше. Сваки владар данас може да купи кревет, и то са неколико брзина, од својих или од народних пара, али ни један није могао, скоро ни један да купи слатки сан.
Обависмо преокрет у вери да ћемо добити таквог владара, јер нам се претходни чинио да служи сотони. А сада они који се сећају претходног и упореде га са садшњим помислиће сјахао Курта да узјаше Мурта. Штавише, има и таквих који се сада кају што су балавили пиштаљке и уништили лонце ударајући у њих. Испало је само да смо сви обарени у лонцу. Ко прасећа ногица. Али, ако је за утеху, јесте када је невоља општа, лакше се подноси. Испаде да су многи добили сличне владаре. Зато су светски моћници одлучили да више нема избора већ само смене премијера и долазак нових без избора. Чему залуд трошити народне паре, кад их и онако нема. Сем у неким банкама, зна се чијим.
Амери су и даље преко своје нове госпође, демократске бомбардерке заузети сејањем демокртске сетве по беломе свету. После арапске реисламизације – да ли праве? – и зимљивог пролећа, стигоше до Мјаумају државе, истина нешто пре времена, јер се обично мјауче у фебруару, МАКАР ЈЕ ТАКО БИЛО док нису створили клониране мачке. Стигоше, дакле, пре времена у Мјанмар, пропуштајући у Литванији сјајну демократску жетву: забрану једној националној мањини, и то, гле, баш руској, да се служи својим матерњим језиком. Не зна се шта је са језиком у тој пријатељској Америма земљи итекако присутних Пољака и мањег броја од њих Белоруса. Брижно заузети сређивањем разних држава, окорели и непоправљиви заштитници мањина никако да стигну да обрате пажњу на руску и српску мањину и заштите авијацијом и бомбама њихова људска и мањинска права. Просто да човек не поверује да велика Америка нема времена за то. Мада опслуживати толики број недомократских земаља заиста тражи подоста времена. Стога се стрпимо, стићи ће и до нас њихова правда. Ако у међувремену не банкротирају. И доларски и политички.
У се, народе мој, и у своје кљусе. Скупи су њихови тенкови, а помоћ им је отровна. Покушај да родиш нову Aнђу М. Петровић, младу сестру сликарке Надежде Петровић. Она пише писмо Толстоју у октобру 1908, као девојчурак, молећи га да се заузме за српску ствар поводом анексије БиХ. Тада је млада Српкиња помињала како се Европа посебно занима за то да сачува интересе Немаца и Турака. У међувремену се промениле Српкиње али не и Европљанке! И није данас, после сто година проблем што више нема таквих Српкиња, већ што их се намножило друге врсте па носе мућкове!. Али је и све више оних као онај професор који седи у Београду а говори о опет новој републици, у којој је некад залуд рођен, и чијој се књизи студенти због незнања ругају. Можда бих и ја, памет и кичму променио за новац, али ми га нико не нуди. Новац је чудо, али га је пријатно имати., зар не?
Бојим се да ће и са нама бити оно што рече Жан-Пол Сартр за своју земљу: Једна Француска је некоћ било име једне земље; припазимо да не буде у 1961. име једне неурозе. Код нас неће бити име једне неурозе, већ име једне издаје!