Осећам да хуманистички расположени Европевци, извините – рачунар ми неовлашћено и подмукло подмеће – није Европевци него Европејци! Осећам да добијају још један од хуманистичких ратова у свету препуном њиховог нехуманизма и њихове недомократије. Док незапосленост у Европи и Америци добија готово гигантске размере, ратови постају незајажљива потреба јастребовски расположеног финансијског естаблишмента. И ево и стерилни Французи имају свој рат. После толико деценија. Прорадило сеђање на ратове које су сто година водили са суседима Енглезима, по Азији и Африци, Русији… Пра – праунуци, курајбери Наполеона повели су опет рат, овога пута уместо свога брата преко Велике воде повели су рат против још једног од „диктаторских омражених режима“ од чијих су вођа и пара живели, финансирали своје изборе и пунили џепове својих демократских министара. Незахвалнсот никада нема граница, за разлику од штедрости. Храни псето да те уједе, каже пакосно наш злочиначки народ. Али они ни абера немају за народне пословице и изреке – узимају ли , узимају, отимају ли отимају. Није ни чудо: много коштају Грчка (дужни смо и ми ко Грчка, па нас и без чланства у ЕУ очекује банкрот). Све ми се чини да као и Грчка ни Ирска, Португал нису чланице те шарене лаже. Европевци би рекли да је сувишно и пакосно питање која је „недемокртатска држава“ следећа на реду за хуманистичко бомбардовање, боље рећи „хуманистички империјализам“. Можда славна. Шпанија, ромска Римунија, „смрдљива“ Бугарска?
Европа је стерилана од силних ратова и домунђавања две-три силе: две континенталне у комбинацији са оном острвском – да не понављам – али увек острвљеном силом. И по ко зна који пут овим поводом јавио се онај председник кога су два пута, за сваки случај, натрерали да се закуне над Библијом, саветујући нападнутог либијског вођу да догађаје мора разумети као неминовни ход историје. Ово рече нобеловац за мир, а испусти да каже да историју прави оружје, нарочито њихово. Њихови ратоборни позиви да се заштите грађани личе ми на криволов – заштити грађане који су наоружани! Да није тужно, било би смешно. И то много, али сам сигуран да многи у свету кажу: доста нам је ваше бриге и заштите. Зар не рекох већ: на броду са Одисејом су сирене, ни човечје тело ни рибље, а ушима им восак. Од воска посада тог мртвачког брода не чује ништа. Не чује да у омраженој Гадафијевој Либији ствари овако стоје, и поред све недемократије:
1. бескаматни кредити у току студија;
2. прима се просечна плата за то занимање ако не нађеш посао након завршеног факултета;
3. држава плаћа као да радиш у струци;
4. Свака незапослена особа добија социјалну помоћ од 15.000 $ годишње.
5. по ступању у брачну заједницу држава поклања први стан или кућу (150 m2);
6. куповина возила по фабричкој цени;
7. никоме не дугују ни цента;
8. бесплатно здравство и образовање (на образовање се 1998. улагало око 32% буџета),
9. бесплатно високо образовање у иностранству,
10. 25% људи високо образовано,
11. водовод у сред пустиње са питком водом,
12. литар нафте 8 динара (0.08е),
13. само 6% сиромашних,
14. За свако новорођенче, брачни пар добија 5.000$ за његово обскрбљивање,
Извинмите ако сам ове податке побркао, па се не односе на нападнуту Либију већ на агресора. Истина ми је увек драга, али памет може и да изда. Зар не?