Што рече у свом занимљивом роману „Отимање Европе“ Евгеније Водоласки, Европа је одиграла у анђеоском Нато бомбардовању улогу Монике Левинске у кабинету оног Саксофонисте. Сад би се могло слично рећи да неки овде играју улогу дотичне даме. При томе, не треба заборавити да је у кабинету дотичног Саксофонисте било огледлао, као у причи о прелепом Јосифу. Истина, у овој нашој причици улоге су малчице измењене, али новца не недостаје. За недоличне работе увек га има, али ваља имати у воду да када је реч о поменутим двема причицама да су поруке, ипак, различите.
Неко би иза тих прича могао бити и петао који се усудио да кукурине пре времена. Чека се тај добри час, мада су сви опрезни јер се зна како завршава петао који кукурикне пре времена. Мени се чини све ми више да ова наша очерупана државица личи на петла у лонцу. Кукурикнула је рано, а још приде томе био је Онај са ножем много близу па је очас средио петла. Привремено. Јер га није успео до краја скувати, иако уз здушну помоћ разних паракувара, па је петао искочио из лонца и нашао се у у великој спаваћој соби, без гћице Левинске и Саксофонисте. Али ту је био један председник који у спаваћој соби држи Mutumus-a Futumus-a у његовом познатом фаличном обличју. Тестиси му повезани непосредно са оном Кућом коју зову Бела, мада више личи на Црну. Захваљјући Мутумусу футумусу скоро сваки становник ове државице, а и оне тамо Велике је оплођен. Петао није још успео да утекне, а појавила се листа са именима демократских праведника и њиховим електронским потписима у жељи да спасу десетогодишњег и дуже незамењивог управника. Потписао бих и ја ту листу са задовољством, као и за сваког па и оног у Хагу, којем се суди на основу мишљења и говора, али када сам видео на списаку толика имена оних са простора који су учествовали у разбијању некада нам заједничке државе, одустао сам. Нећу да будем петао нове демокрације. Тако је то код нас: Радујеш се туђој несрећи и туђем неуспеху, а не видиш да си и ти у лонцу. То наш народ кратко каже: Прекорила коза овна због рогова.
Лисице воле петла, а руска пословица каже: Не пада снег да покрије брег, већ да лисици сакрије траг! Русија понудила помоћ за ово снежно невреме, а наш министар унутрашњих послова одбио. Немамо ледоломце, али имамо градоначелника за све способног. Уосталом, шта ће нам руска помоћ док нас милосрдно бомбардују Амери са верним савезницима?!
Али, људи моји, изгледа да има Бога: „Илири задобише своју земљу од геноциднког српског народа“! А како да ми нешто задобијемо, када још нисмо испоручили цара Лазу, а ни књаза Милоша? За Индијанце и нас изгледа нема бога: нити своју земљу задобише Индијанци, нити ми нашу земљицу. Дапаче, наша је све мања. Изгледа, а бојим се тога, да наш бог безбрижно једе силиконски хамбургер и пијуцка газирану кока колу, уместо да ради одгворно свој посао – да кува барем за себе!
Што рече Христос на Гори: …него нас избави од Злога!