Апсурдно је али је могуће, и затим – и истинито је. Обично се философија апсурда везивала за Камија, али Шестов сматра да је Кјеркегор поставио темеље философији апсурда, јер је ставио апсурд на место ума. Апсурд који не познаје границе, рекао бих, уводе на мала врата Срби. А ево зашто:
– Упиње се Влада, мада неки кажу бајаги, да брани Косово, а генерали који су га одиста бранили испоручени Хагу,
– Ђавоља варош није призната и није ушла у баштину УНЕСАКО-а, а цела Србија живи у тој вароши,
– Суде домаћима злочиницима, а они највећи уживају на слободи напољу,
– И поред обећаних хиљаду двеста евра плате, и даље живимо у беди,
– Извињавамо се за вести из деведесетих година, правимо изложбу слика у Њујорку о злочинима над муслиманима, а нико сличних изложби да се сети у суседним нам братским републикама и државама,
– РЕКОМ, ново (не)владино недоношче, не прихватају нигде у братским републикама, јер смо ми прихватили на себе све злочине,
– Оним двема спорткистињамА што улучише прилику и сликаше се са Оним који када се родио, са њим је и ђаво сишао на Земљу, никако да крене на боље. Штавише, апсурдно је -јер од тада им све иде наниже,
– Папа је екуменски отишао до Степничевог гроба, док се ми и даље извињавамо ЈЕР СМО већи екуменисти и од самог папе. А тек коминтернисти?!
– Док се наши политичари и неки медији јавно извињавају за све што су чинили и нису учинили и говорили деведестих, они други мудро ћуте. Ваљда по оној народној: говор је од сребра а ћутање је од злата. Они трећи у тој лошој причи и даље се у свему праве Енглези,
-Ту скоро цело Сарајево је одјекивало од поклича „Не дамо те, Јово Србине!“ и то после оних братских поклича из деведестих година: „Србе на врбе“, „Стока са Истока“, итд.
– Онај наш уметник што живи у Немачкој добио је награду на бијеналу у Венецији. Награду му је донео изложени кукасти крст. Још комисија није утврдила да ли је кукасти крст немачки или ауторов, или га је посветио рођеној и милој земљи!? Као сваки добар родољуб!
– За папу је Руђер Бошковић Хрват, а за Клинтона Монтенегро је Македонија,
– Док несврстана Индонезија организује светску економску конференцију, српски ратни профитери и хушкачи, како назваше неке Србе невладине организације, праве у Београду Нато конференцију,
– Док се ми трудимо да докажемо да су нам сви суседи отели језик, дотле су сви пратећи папири од играчака до разних апарата, лекова и инвалидске протетике штампани на хрватском језику. Зашто не прихватимо тај језик, па се ослободимо велике муке?
И, зар после свега, онај индуски учитељ није у праву када рече да је цео свет једна велика психијатријска болница!?