За науку и филосфију, кажу, најважнија реч је ’зашто’. У политици није тако, макар не после Макијвелија, мада овај важни син наше чедне Планете није са Истока. Једино тако може бити, ако се свет рачуна од Америка, да овај даса, односно Макијавели буде одиста са истока. Дакле, хајде да пробамо да поставимо неколико „зашто“ политичкој сцени и нашој хуманој памети. Да почнем од тога зашто може Набуко а не може Јужни ток? Одговори које нам нуде моћни званичници нису убедљиви, али сила и не даје одговор да буде убедљива. Даље, зашто се, макар у нас, они који дају у Украјини отпор фашизму и боре за право да говоре својим матерњим језиком (а апсурда ли, већина Украјинаца у говору пре користи руски него украјински!) називају проруским снагама? Хоће ли и њима тамо, као некад у нас, тзв. проруским снагама уприличити Голи оток? Неки их пак називају терористима, па се таквима демократски може догодити да добију свој Гвантанамо. Трећи их називају, али ретко, чини ми се, сепаратистима, мада у том случају тзв. проруске снаге вреба велика опасност – они би могли да, неочекивано, добију, као што је то било у југословенском случају, подршку НАТо-а и тако целу ову тужну причу преокрену у своју корист.
Наравно, када је реч, о именовању актера збивања у источној причи Украјине, и ми смо се потрудили да као поуздани део Европе користимо импортовани појам за актере приче. Једноставно смо се морали определити за увоз, јер нам никаква индустрија не ради. Зато много добро разумем нашу увек сложену „ситувацију“ због које бисмо се радо одрекли и личне користи. Чак и оне у виду и лику „јужног тока“. Зато, једноставно, разумем ону мудру источњачку: Ако непријатеља не можеш победити, ти му пољуби руку. Тако је паметно учинио и наш славни писац, а неславни политичар – оставио нож у канију, јер би њиме могао да одсече сваку зелену руку – и пољубио меснату ручицу оне даме, ручицу са која још није стигла да опере крв. А и зашто би то чинила када у политици не постоји “зашто“? Међутим, како смо ми овде склони сваком неумесном претеривању, нашли су се и неки да не љубе само ручице и руке, већ и смрдљиве гузице. Толико, да су се од тога смрада опили, па не знају шта раде.
Идемо даље са „зашто“, мада се бојим да је мало простора да се у овом бурном и збрканом времену наведе свако „зашто“. Наравно да ћу избећи већ отрцано зашто којим се пита одакле толико мастер и докторских теза у полуписменој, у сваком смислу и значењу, Србијици. Избећи ћу и „зашто“ око оних доброплаћених и добростојећих дама која не подноси Нолета. Било би смешно и жалосно да нам ко то објашњава, јер некима и најбоље објашњење не би вредело. осим звецкањем здравом монетом. Али, и без тога једно велико „зашто“ неприлично нам удара равно у мозак, овде у европској Србији: Зашто се свакодневно врте по неким медијима емисије Гласа Америке, а не досадни документарни филмови националисте Малагурског, зашто нема документарног филма о демокртаском бомбардовању телевизије београдске (ваљда зато што се и сам филм, руски, назива Зашто?)? Да ли га не можемо видети зато што га није снимио бомбардерски Глас (демократске) Америке, него је то учинио недемокртаски и злочиначки Russiatuday? Зашто се не приказује филм о распаду Југославије који је снимила иста недемократска тв кућа? Зато, ваљда, што поменути филмови нису по вољи оних који нам душебрижно спречавају „нееколошки“ Јужни ток. И шта ће нам уопште тај Ток? Да ринтамо за Русе и њихов гас као робови, да добијемо као пролазна земља за гас непријатни статус Украјине, па да нас експресно приме у Еротску, овај Европску заједницу? Шта ће нам јевтинији гас када га можемо куповати преко посредника из Северног тока, а и приде: Боље нам је да у Омладинском дому, у центру града, имамо Американ корнер, што у преводу на српско-турски значи „америчко ћоше“, него гас из недемократске Русије. Из ћошета ћемо се демократски грејати, користити гас за индустрију, које нема, и светлост, наравнно, а не да живимо ко стока у српском мраку.
Ето, ја се, на крају, усудио да одговорим на понеко „зашто“. Али пре него завршим ово нефилософско ламентирање, још једно нудим банално „зашто“. Зашто је стигла помоћ поплављеним пре из далеке и недемократске Русије , него америчка, нато помоћ из Бондстила, који се налази само на неких стотину и кусур километара далеко од поплава. Усудићу се да претпоставим, али и не да одговорим: Да је било у питању бомбардовање, зна се ко би први стигао.
Наравоученије: У полтици не треба тражити одговор на сва питања, јер се одговор крије у црној кутији. Пардон, у Црној кући! Далеко нам била Жута кућа! ХАУГ!