На празник Светог Архангела Михаила, навршило се 50 година монашког служења владике рашко-призренског Артемија, пензионисаног у мају, неканонском одлуком Св. Синода, и у петак, рашчињеног, одлуком Светог Архијерејског Сабора (одлучивало се тајним гласањем, 21 за, 6 уздржаних и 7 против одузимања епископског чина). Неке владике су предложиле да се формира суд, што је одбачено са образложењем да нема времена за суђење, и да брат Артемије мора одмах бити лишен епископског чина.
Кад се пре годину дана упокојио Патријарх Павле, такође дуго рашко-призренски владика, почела је црквена кадровска перестројка, као што знамо из историје, кадрови решавају све. Удружене присталице духовне (екуменизма) и политичке (демократске) глобализације, кренуле су у офанзиву. На удару су патриотске русофилске снаге, политичке странке, пре свега СРС, покрети Образ, 1389, и верни светоотачком Православљу, без либералних западних примеса.
Од Византије смо наследили принцип симфоније, где духовна и световна власт, подвигом послушања и љубави, заједно служе Источнику власти, Богу. У новој духовној и геополитичкој реалности, после комунизма, почела је изградња нове симфоније између прозападне демократске власти и СПЦ.
Председник, скупштина и Влада, владају по народној (променљивој) вољи, а Црква се руководи Божијом Вољом. За разлику од Византије, немањићке Србије, Самодржаве Русије, где су Црква и Држава, попут Божанске и Људске Природе Богочовека, неразлучне, у демократској Србији и Русији, Устав одваја Цркву од државе, као у комунистичко време. Мења се тактика, а стратегија остаје! Па ипак, демократски председници, Медведев или Борис Тадић, се крсте, пале свеће, долазе у храм, значи моле се!
Сведоци смо правог чуда! Српске власти су дозволиле веронауку, Божији закон, у државним школама, као изборни предмет, по жељи родитеља (за све конфесије). Враћају црквену имовину, одузету после Другог светског рата. Све ово је пример добре воље и хармоније између државе и Цркве. Међутим, дугогодишњи екуменски контакти у „Светском савезу цркава“, доводе до постепеног напуштања православне светоотачке строгости.Верни народ примећује да неки православни богослови, владике, у дипломатији без граница „сведоче Православље“, инославним, либерално, са много љубави, а својој једноверној браћи, на пример владики Артемију, лако и брзо, без права на одбрану, ударају жиг расколника.
Ипак, Српска Православна Црква је једина организована структура која повезује српски народ , не само духовно, него и идеолошки, национално, културно, и не само на простору бивше Југославије, већ широм света. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве недавно је канонизовао оца Јустина Поповића, црквеног писца, духовника, проповедника, бескрвног мученика, под комунистичким игом, заточеног у манастир Ћелије.
Истовремено, тројица духовних чеда преподобног Јустина, владика бачки Иринеј, (пензионисани) Атанасије Јефтић, и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у лику Светог Синода, пензионисали су четврто чедо, Артемија, и протерали га са Косова и Метохије. Наступили су као епископи, блиски актуелној демократској власти, са озбиљним оптужбама о финансијским малверзацијама свог брата Артемија и његовог окружења. Српска јавност имала је прилику да се увери у симфонију Демократске евроатлантистичке коалиције са владикама, које су у одличним односима са Ватиканом, и Светским савезом цркава. Многи у СПЦ кажу да је владика бачки, Иринеј, не само свеприсутни портпарол СПЦ, већ и екуменизма, зизјуласовске либералне еклесиологије, Цариградске патријаршије, промотер „предањске“, „обновљенческе“, интелекталне Литургије, чак служи на циганском, енглеском, само не на вековном богослужбеном језику, црквено-словенском!
У изолацији, жигосан као непријатељ Титовог режима, отац Јустин је писао о екуменизму, као „свејереси“ нашег времена. У својим беседама, попут пророка Јеремије, туговао је због духовног пада народа у безбожни комунизам, позивао на покајање и разобличавао тадашњу „симфонију“врха СПЦ са безбожним властима и „заједничарење“ са јеретицима, у „Светском савезу цркава“.Авај, захваљујући свевидећем интернету, сведоци смо непрекидних агапе, њу ејџ трпеза љубави, дела епископа СПЦ, са инославним, заједничких служби, молитава, сусрета, као да је црквена дипломатија главни задатак, циљ и смисао Цркве.
Владика Артемије наставио је дело оца Јустина, обнављајући манастире Рашко-Призренске Епархије, борећи се против екуменског „ружичастог“ сладуњавог „сведочења вере“. У дугогодишњим контактима са такозваном „међународном заједницом“, у лику америчких и европских политичара, лекара „без граница“, хуманитараца и кризних група, пресахнула је владикина вера у западну демократију. Покушаји лобиста, на џелу са Џозефом Бајденом, да се епархија преда , незаконитим шиптарским властима, наишао је на топло разумевање председника Тадића, али не и владике Артемија. Он је преговарао са шиптарским привременим властима на КиМ, али је одбијао да се повинује „државним“ органима Шиптара. Није дозволио онима који су рушили манастире и храмове, убијали народ, да легализују свој злочин, као самозвани покровитељи тих истих манастира. „Међународна заједница“то јест покровитељи наркомафијашких шиптарских власти би да претворе српске енклаве и манастире у „косовске културно-историјске споменике“ и туристичке атракције, типа индијанских резервата!
Многи Срби верују да је владикино пензионисање, медијско жигосање, забрана служња, и коначно одузимање епископског чина, извршење наређења великих инквизитора новог светског поретка. На сличан начин демократска власт је од 2000. године, медијски жигосала, хапсила и тајно испоручила комплетно војно и политичко руководство које је организовало одбрану Југославије, затим Крајине, Републике Српске, и на крају Србије. Да је владика био кооперативан, скупљао би ловорике по београдским салонима, са западним амбасадорима, члановима кризних група, либералним владикама и римокатоличким бискупима, демократским политичарима без граница.
Случај владике Артемија дубоко је поделио вернике, и јавност у Србији. После пензионисања, владика Артемије упућен је у сремску епархију, у манастир Шишатовац. 15.отобра му је забрањено да служи.
Од 17.11. до 20. 11. на другом редовном заседању, Сабор је изабрао на рашко-призренски трон викарног владику липљанског Теодосија, који је монашки пут почео у манастиру Црна Река, под окриљем владике Артемија. Не сме се заборавити да је млади Теодосије, 2007. године постригао у ангелски образ бившу супругу Бориса Тадића, Веселинку Заставниковић, сада монахињу Ирину. Председник Тадић је чест гост код пријатеља, игумана Теодосија, у манастиру Високи Дечани. Добро обавештени извори тврде да је из „међународне заједнице“ стигао плишани ферман да се дефинитивно уклони непослушни конзервативни владика, који се замерио многим западним голубима преговарачима и председнику Тадићу, (недемократским отвореним писмима). Осим тога, масонским екуменистичким структурама „Светског савеза цркава“ не допада се епископ, који не прима бискупе и лутеранске пасторе у олтар! Млади Теодосије прима све што препоруче наше еврољубиве власти. Наступио је моменат демократско-екуменске перезагрузке, Коалиција за европску Србију, у НАТО Пакту, замолила је врх СПЦ да укроте владику, који се отео КФОР-у, привременим шиптарским властима, „међународној заједници“ , и председнику Тадићу! Демократски медији су кренули у акцију клеветања владике, који је, са фирмом „Раде Неимар“, током изградње и обнове порушених храмова, тобоже благословио сумњива лица, да се баве сумњивим пословима! Владика није добио реч, у његово име наступа свеприсутни владика бачки, Иринеј, и пензионисани владика, Атанасије Јефтић.Оптужба и одбрана су једно, у случају владике Артемија, као у старим комунистичким процесима.
По речима владике бачког, Иринеја, „са великом жалошћу, али одлучно ступајући у одбрану светог јединства Цркве, због доказаних канонских кривица, као што је свештенослужење под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира СПЦ у Епархији рашко-призренској, Свети Архијерејски Сабор лишио је епископа рашко-призренског епископског чина, и вратио у ред монаха.“ Нови рашко-призренски владика Теодосије, такође је „са жаљењем и забринутошћу примио вест о покушају насилне узурпације од стране пензионисаног владике Артемија, који је овим поступком ушао у раскол са СПЦ.“
Током заседања Сабора, владика Артемије се вратио на Косово, са монаштвом и народом, у манастиру Дубоки поток служио Свету литургију, и изјавио: “ У невољи су и катакомбе биле света места.“ Поручио је народу да чува веру, јединство са Светом Саборном и Апостолском Црквом, па ће Бог благословити наше домове, села и градове, наше Косово и Метохију, и целу нашу земљу.Још је рекао да се није одвојио ни од кога, да није расколник, и да не ствара ништа ново. Оценио је да ће се напади на њега наставити, да их се не плаши.
У синхронизованој акцији шиптарских привремених власти на КиМ, Косовске специјалне полиције, на захтев Београда, и СПЦ, манастир је „ослобођен“ од владике, монаштва и верника, који су у полицијској пратњи упућени у Краљево.
Однос снага у Светом Архијерејском Сабору, приликом гласања о одузимању архијерејског чина владики Артемију, показао је да неканонско служење, са новотаријама, богослужбена тиха реформа, у циљу приближавања „сестринској“ римокатоличкој цркви, остаје, упркос још увек важећем Црквеном уставу. Као православни верници постављамо питање: “Зашто СПЦ остаје у такозваном „Светском савезу цркава“, које у суштини представљају расколнички сабор секти, које су резултат великог раскола, одвајања Римокатоличке од Једине Свете Апостолске Цркве, у 11.веку? Зар су учени богослови СПЦ, чланови Светог Синода, заборавили да су римски папа, и разни англиканци, лутерани, евангелисти, баптисти, у вековном расколу? Колико нам је познато, још се нису покајали и вратили у крило Православља. А неки од уважених епископа се са њима састају, целивају, моле, заједничаре! А на брата српског владику шаљу шиптарске специјалце, и пишу кривичне пријаве, због „ насилног неканонског упада у манастир“!?
Искрено се молимо да се наш народ сложи, обожи и умножи, по завету светог владике Николаја, и да се деси Божије чудо, братског помирења у Христу. Позивамо све православне вернике, да својом молитвом, добрим речима и делима, утичу на превазилажење настале ситуације, која продубљује духовне и идеолошке поделе у нашем народу. Уместо у Ватикан или Шамбези, где са цариградским патријархом учествују на импровизованим неправославним, расколничким молитвама „за мир“, смирено молимо наше владике да на свенародно-црквеном сабору, као у време светог Саве, братски, саборно, служе свету литургију онако како су служили сви наши светитељи, све до светог владике Николаја и преподобног Јустина Поповића. Нека, попут Господа, који је кротко прао ноге апостолима, по узору на московског Патријарха Кирила, обнове овај древни апостолски обичај. Да се на Небесима радују наши светитељи, кад се четворица наследника преподобног Јустина нађу заједно пред Часном трпезом! Амин.