Свако бежање од суштинских изазова и одговора на горућа питања, уступа простор тврдокошцима, полтронима, полтичким шибицерима и сподобама проблематичног пола, да осигурају властито трајање и даље пропадање земље. Много је времена потрошено на разна странчарења у којима није било смелости нити политичке одговорности да се понуде, бране и спроводе усвојена решење, док су чиниоци черупања Србије и сви они који су на другој страни у односу на стварни интерес њеног очувања, показали своју организованост, дрскост и упорност на пословима угрожавања земље. Под теретом наметнутог страха од силе светских размера и обећаног „европског пута без алтернативе“, део грађана Србије је напустио браник слободе и истине. Подлежући манипулацијама практично су пристали на пут растурања своје земље. Тако је лаж постала нада и уточиште једног дела становника Србије. Само у таквим околностима може трајати чињеница да се истина и борци за истину сматрају непријатељем, да се неустрашиви борци против окупатора проглашавају ратним злочинцима, да се знање и племенитост измештају у зону стереотипа и незнања… За непоколебљиве следбенике истине и слободе, за људе смелог духа, навикнуте да људски мисле, раде и осећају, увек је спремна кивна хорда наоштрених канџи, да зада ударац и прикрије тајну својих лажи.
Најкрупнији изазов одговорне политике представља изналажење алтернативног решење садашњој политичкој мантри владајуће олигархије, садржане у формулацији, „Европа нема алтернативу“. Како више и слепац види, та безалтернативност, поред понижавајућег тетурања у шесторазредном вагону на слепом колосеку распадајућег савеза, значи и губитак дела и делова територије, потпуно уништавање привреде , грубо кршење сопственог Устава и гажење властитог идентитета.
Уместо да политички актери земље уоче своје заблуде, направљена је подела улога НАТО следбеника, тако да нас једни покушавају уверити како је „реалност“ губитак дела територије а други настављају са политиком „И Косово, и ЕУ“, истрајавајући на неодрживим лажима како из Брисела неће тражити признање Косова.
По среди је манипулација којом се гњечи свест грађана у функцији припреме за завршни круг издаје. У том послу учествује и значајан део тобожње опозиције, што указује на исте менторе а опозициони статус неких странака је заправо алтернативно решење ослонца спољног тутора. Тиме је у значајној мери разголићена политичка позорница Србије на којој су видљиве све марионете а све видљивији су сами прсти и злокобна лица њихових покретача. Годинама трпимо разна понижење а још теже падају самопонижавања земље и народа. Као последицу такве једанаестогодишње политике, данас имамо слдеће резултате и стање:
1. Одрицање од континуитета Југославије и њено претварање у тобожњу државну заједницу и коначно разбијање и те заједнице уз лишавање Србије суверенитета и слободе;
2. Изручење државног и војног руководства трибуналу у Хагу, супротно тада важећим прописима, што представља јасну поруку о солидарисању са НАТО агресијом на СРЈ и амнестију за почињене злочине, као и поруку да је дотадашња уставна обавеза одбране земље и народа неодржива за сараднике ове војне алијансе који су се домогли власти уз помоћ Западних земаља;
3. Отимање Косова и Метохије које је претворено у полигон НАТО алијансе, тако да Космет данас представља власништво НАТО-а којим располаже у складу са интересима силе, односно земаља које представља та сила, док преостало српско становиштво у енклавама и на северу Косова стрепи од терора, од стварних и могућих акција истребљења;
4. Инспирисањем свих врста сепаратизма подгрејане су старе амбиције појединих суседних држава у вези са присаједињењем делова наше земље тим државама;
5. Улазак НАТО контролора и агената обавештајних служби у све институције државе, указују не само на статус окупиране земље, већ и на неизвесност политике марионетске власти;
6. Као сапутника националног понижење, растурања државе и социјалне беде, имамо ескалацију многих облика социјалне патологије, међу којима су криминал и терор криминалаца попримили неподношљиве размере;
7. Гажење идентитета земље представља застрашујући призор националног понижења са немерљивим последицама, изражен у наметању вредносног система којим се руга властитој историји, традицији, култури, националном идентитету, патриотским осећањима, вери, наслеђу, па чак и језику;
8. Измештање државних девизних резерви из земље и потпуни губитак контроле над финансијским системом уз неподношљиво високо спољно задужење, при чему се на отплате приспелог спољног дуга већ издваја више од 30% извоза роба и услуга;
9. Девастирање привреде и одбране земље са поражавајућим и ненадоместивим последицама што се испољава преко огромног броја показатеља;
Све ово представља указивање на само део најкрупније димензије драматичног урушавања Србије, које поприма катастрофалне размере. То „инвентарисање“ би било бесмислено ако се не укаже и на могуће правце изласка из стања безнађа и вртлога пропасти.
Сагласно новоствореним околностима, Србија би морала да спроведе озбиљан заокрет и далеко активнију унутрашњу и спољну политику срачунату на заштиту својих интереса. Битка за заштиту интереса се прво мора спровести унутра, па тек онда споља. Србија је релативно мала земља у међународној безбедности са готово безначајним утицајем, али може бити партнер са оном страном која јој је историјеки наклоњена и која има разумевања за њен интерес. НАТО алијанса има нескривен супротан интерес.
НАТО-промотери, антируска кампања и безбедност Србије
Имајући у виду околност да је власт суочена са предизборном годином, реална је опасност да ће се предузети низ мера на краткорочном ублажавању последица пада животног стандарда, што ће дугорочно још дубље гурнути становништво и привреду у нове тешкоће. То ће се испољити у додатним задужењима земље, продају државних хартија од вредности и продају преосталог дела националног богатства.
Присталице НАТО алијансе неће (и не смеју) пропустити прилику да у својству лобиста, уз помоћ својих медија и опробаних облика манипулација, представе „важност“ атланских војних интеграција и њихових интервенција на успостављању „демократије „ широм света. То је и прилика да се настави са антируском кампањом у Србији. НАТО промотери у својим пројекцијама следе англосаксонску геополитичку константу која тежи изолацији Русије. Таква стратегија је чак и у сукобу са реалним интересом значајног дела Европе ослоњене на енергетске ресурсе Русије. Тако се практично антируска кампања своди на антиевропску акцију у економском, политичком и безбедносном домену.
Овдашњим НАТО лобистима не представља препреку ни сасвим супротно расположење огромне већине грађана Србије утемељено на искуству и разумном сагледавању ствари, као ни чињеница да су све ове године били неубедљиви у образлагању да је улазак Србије у НАТО предуслов и пречица до ЕУ, те да је учешће у ратовима које води ова алијанса оправдано, да је чланство у НАТО-у у вези са нивоом страних инвестиција, да је НАТО извор стабилности… За изнајмљене НАТО лобисте у Србији, кључни аргуменат за приступање Алијанси истичу безбедносну димензију чиме ће се обезбедити стабилност државе, „хармонизација“ односа са суседима, што чини претпоставке привредног напретка и раста животног стандарда. Та “хармонизација“ односа укључује и Косово као „суседа“. Међутим, није тешко присетити се чињенице, да је НАТО алијанса стварни чиниоц нестабилности на нашим просторима одговоран за бројне жртве и разарања земље.
Препознатљиво је да се улоге НАТО-лобиста подударају са агитацијом за признање независности Косова. Не смета им ни властита противуречност захтева да Србија „прихвати реалност на Косову“, што значи да призна „независност државе Косово“, „да је Косово изгубљено“ и да је то признање у функцији стабилности. Игноришу чињеницу да се не може прогласити независном територија, чије „границе“ штите војске страних земаља које су окупирале односну територију и чије међународне интересе не заступају представници те „независне“ територије, већ представници оних земаља које су ту територију војно заузели и у којој о свему одлучују стране силе. Да је та страна војна сила саградила војну базу са концентрационим логором без сагласности становника Косова, те да је по среди статус протектората, насталог директном интервенцијом стране силе на Србију. О неодрживости аргументације да је „косово изгубљено“, најубедљивије говоре стални притисци на Србију да се сама лиши овог дела своје територије.
Енигма о регрутовању НАТО лобиста
Јасно је зашто НАТО-у требају лобисти, антируси и србофоби, али овдашњој јавности представља енигму одговор на питање: Како се регрутују „кадрови“ за ову, морално увредљиву, понижавајућу и неподношљиву делатност?! Одговор треба тражити у присуству НАТО агентура у свим институцијама Србије и њиховој неометаној могућности да уцењују појединце увидом у досије криминалног или корупционашког деловања, а самим тим и доступне „Пандорине кутије“ разних злоупотреба владавине ДОС-а у протеклој деценији и њихових претходника. Тиме се стиче могућност прагматичне употребе њихове склоности криминалу, користољубљу, медијској промоцији и сл. Треба имати у виду и чињеницу да НАТО службе располажу са богатом властитом „ризницом“ досијеа сарадника својих и других обавештајних служби, који су нам се представљали као „патриоте“, „ дисиденти“, „националисти“, представници тзв. НВО и многи други, о чему ће говорити историчари када се отворе те архиве или не проговори неки нови „Викиликс“, што ће се десити ако НАТО преусмери свој курс и потражи свеже снаге свог ослонца у Србији.
Дакле, нису неограничене могућности њихове употребе! Скраћењу тог рока употребе треба да допринесе разуман човек процењујући какв је то људски и морални профил појединаца и организација који се одричу свог идентитета, родног места своје културе, традиције, вере, који заступа интересе силе, која их је колико јуче, физички уништавала широм тадашње Југославије. У турбулентним временима и поплавама, на површину по правилу испливају читаве хорде букача без биографија и образа са купљеним дипломама, издресираних најамника за тајне и јавне задатке туђина, халапљивих тајкуна, истренираних шибицара, шверцера, полтрона и сподоба недефинисаног пола.
Историја бележи да трагови издаје и склоност служења туђину сежу до античког раздобља, само је доживљавала различите облике практиковања и прилагођавања амбијенту. Наравно, за њих и нису битна уверења колико лични интереси. У нашим условима то је за овај „сој“ људи значило обликовање одређених политичких кругова који су свој интерес и шансу видели у директном везивању за моћне НАТО-структуре. Данас их препознајемо у виду политичких странака као и тзв. НВО, које су годинама биле ослоњене на богате јасле разних страних фондација, чиме се данас хвалишу актери агресије на СР Југославију и Србију у својим књигама и публикацијама. Да је ситуација са њиховим интересима другачија, већина НАТО-лобиста би, вероватно, била на другој страни.
Атланске перспективе, мултиполаризам и стратешко партнерство Србије
У расправама о евроатланским интеграцијама игнорише се шира геополитичка мапа света и карактер савремених међународних односа, где се НАТО алијанса намеће као чиниоц безбедности а не као оружана сила земаља које окупља на челу са САД и која интервенише сагласно циљевима ових земаља. Данс се мора уважити чињеница да свет иде у правцу мултиполаризма а као каталзатор тог правца се показала економска криза. Према садашњим, убедљивим тенденцијама, економска моћ се измешта на Исток уз израстање нових регионалних сила, не само у економском погледу. Економску моћ по правилу следи и војна, културна и политичка. Управо у овом делу света Србија наилази на разумевање потребе очувања свог суверенитета и независности.
Један од стратешких праваца развоја Србије представља непоновљива прилика за успостављање партнерских односа са Русијом. То је велика прилика да Србија крене у правцу економског опоравка, за јачање војно-политичког статуса и сачува своје ослонце независности.
Неутралност Србије иде и наруку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је за Москву једна од најважнијих спољнополитичких иницијатива. Подсетићу, Кремљ је 2009. године, као основ за даљу разраду, предложио нацрт „Уговора о безбедности у Европи“. То Србију лоцира изван НАТО-а, који је обесмишљен и претворен у англоамеричку војску за окупацију других земаља и народа, губећи оснивањем утврђену одбрамбену улогу својих чланица.
Руски предлог изградње нове безбедносне структуре Европе (УЕБ), представља шансу да наш континент не постане полигон неке нове трке у наоружавању, али велику прилику за Србију којом би стекла значајну предност не само у региону него и у односу на већину европских земаља. То би била стварна и суштинска европска орјентација Србије, повезујући се са Русијом, на начин како то данас раде Италија, Француска и Немачка.
Русима је свакако интерес да Србија нађе важно место у руској енергетској, економској и политичкој сфери. Тај интерес је подударан са српским, а треба имати у виду чињеницу да нам нико други не нуди такву сарадњу као Русија, која би Србију учинила лидером на постјугословенском простору и релевантним фактором у југоисточној Европи. На страну што није исто да ли нам је енергетско-стратешки партнер неко ко је признао тзв. „државу Косово“ или онај ко је на страни интереса Србије.