Салах Хасан ал СУСИ: ХОРИЗОНТИ НЕООСМАНИЗМА

Историјска дела нам потврђују да за  преображаја османлијске државе од освајачке  државе (ар. футухат) до окретања ка Западу и повратка Истоку, има три разлога. Први је претварње османлијкске војне позиције на Западу из нападачког става у одмбрамбени, други, европски војни продор у арапски свет, Мароко и Арапски (Персијски, п.пр. ) Залива, а који се огледао у шпанском и португалском војном походу, и треће, стварање сафавидске државе у Ирану[1] и османлијски страх од њеног утицаја на збивања у Малој Азији. Међутим, ко сада ишчитава савремене промене у Турској политици према исламском свету, а после успона Партије правде и напретка до власти, наћи ће сличности и сада са поменутим разлозима, а после разочарања око пријема Турске у Европску унију и америчке окупације Ирака и Авганистана. Ту је још узлет звезде  Исламске Иранске Репубилке  и ширење њеног утицаја од кавкасјког региона до Медитерана. Завршетак хладног рата омогућио је Турској да се у грчу ослободи терета „крајње позиционе тачке“ и источних врата НАТО пакта у сучељавању са Совјетским Савезом. Њени нови политичари су је повели у првцу зацртавања нове светске позиције за Турску која заузима средишње место у „телу“ региона, а чији су екстремитети републике Закавказја које су турске крви и порекла, европске републике Балкана и државе арапског света. Уместо директне војне силе коју је користио султан Селим Први у окупацији земаља арапског света преко битке код Мерџ Дабига у Сирији и битке код ал Риданије у Египту, теоретичар новог османизма, министар спољних послова Ахмед Даудоглу у својој књизи Стратешка дубина поставља меку стратегију силе у наметању турске поларности у региону, пружању политичких решења и успостављању економских веза са странама на које је указао Ахмед Даудоглу кроз своју распрострањену дефиницију „решавање проблема“, активирајући турску трговину раме уз раме са политиком у остваривању ове дефиниције са арапским светом, као кроз уговоре о стратешком партнерству са Сиријом, посредујући у сиријско-израелским преговорима, уплићући се у стварање ирачке владе и решавању спорова међу ирачким политичарима, дајући подршку укидању блокаде Газе, што је наишло на снажне симпатије арапске јавности. Ту је и заузимање различитог става од НАТО на почетку либијске кризе. Турска политичка теорија наишла је на широки пријем у арапском свету, упркос утопијским тезама Даудогла. Главни разлог је у великој слабости арапског бића, пошто Арапи овога часа представљају тешког болесника у региону у поређењу са иранском, изреалском и турском силом. Наиме, арапске су наде усредсређене на исламску подршку у сучељавању са Израелом и конфенсионалној (сектинској) равнотежи са Ираном. Потпуно занемарујући политички аксиом, који се стопостотно може приписати турским политичким амбицијама и предности Турске да може да задобије оно што преостане од болесног арапског режима.

Ваља имати у виду да је Турска оснивач и активни члан у НАТо пакту, а како знамо та организација се не бави хуманитарним пословима, већ је Турска, штавише, један од стубова тога пакта, на чијем су челу САД.  Настојавање стубова пакта на његовом проширењу и припајању држава источне Европе после распада Совјетског Савеза потврдило је колонијалистичке циљеве да се ова организација претвори у  ударну песницу глобализма, као и настојавање да Туска остане део пакта после нестанка совјетске опасности указује на истиниску повезаност Турске у борби око плена са савезницима у НАТО-у. Ово се јасно показало у ономе што се почелао да назива „арапским пролећем“. У оштром надемтању , нарочито око две теме: либијске и сиријске, Саркозијева Француска, непомирљиви непријатељ Турске у Европској унији, постаје предводница у одсуству америчке војне силе у намери да поврати изгубљену колонијалиситчку славу у Африци и на територијама Шама[2]. Нови турски труд је видљив у и у поправљању односа са Израелом после напада који је извршила ционистичка власт убивши Турке учеснике у флотили „Слобода“. Може се и указати и на турски невоље да придобије савезнике у НАТО и што се да видети кроз упоорно одбијање Израела да се извини Турској за та убиства и уласка Грчке у стари историјски сукоб са Турском, све до пружања своје руке за савезништво са Израелом и добровљног прихватању да забрани испловљавање флотиле „Слободе 2“ према Гази.

Жеље лидера Партије правде и напретка не поклапају се са жељама лидера турске армије. Лидери партије су свесни негативне реакције за војну пенетрацију у региону, што им може повратити војничко супарништво на турској политичкој сцени и одразити се негативно на унутрашњи турски досије (прилике). Међутим, нови турски полет по рецепту „Огли“ примиче се  оном што се може назвати „дуг скок у празно“, на основу блиске прошлости Турске која се може описати као стратегија изолације од региона , што је кореспондирало са оснивањем турске републике под руком Кемала Ататурка. Последњи догађаји у арапском свету изазивају смутњу и зебњу Турске, било да да је реч о контрадикторним позицијама у вези са оним што се догађа у Тунису или Египту, или Либији и Сирији. Или, да је реч о језику који користе лидери турске владе према арапским одговорним лидерима који је збрка узбуђења, брзоплетости и недостатка дипломатије. То поново поставља и питање дубоке турске ране, ране идентитета и припадности  која прогони турске стратеге у чвршћем повезивању са спољним светом.

Превео с арапског: Раде Божовић

______________________________